Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Апсурд пун смисла

monty_python_club_id

У клуб четрдесетогодишњих јубилеја обележених ове године, учланило се и енглеско удружење Монти Пајтон, које је 1969. године емитовало прву епизоду свог „Летећег циркуса” на Би-Би-Сију.

Погрешно се мисли да је прво емитовање Монти Пајтона на домаћој телевизији било осамдесетих. Оно се десило још седамдесетих, али са слабијим успехом. Тек су осамдесете биле довољно слободне за „потпуно другачију” серију, и Монти Пајтон је, много година после своје Би-Би-Си премијере постао југословенски хит.

Не може се рећи да је популарност Пајтоноваца у Србији константна; Седамдесетих незапажено, осамдесетих еуфорично, деведесетих кроз филмове и данас кроз теорију, Пајтоновци одржавају статус мењајући своју позицију у медијима. Данас је чак могуће гледати њихове скечеве са пажњом и без смејања.

montypythonПре „Летећег циркуса”, Пајтоновци су радили су као глумци и сценаристи у оквиру забавног програма Би-Би-Сија. Са циљем да прекину традицију уштогљених комедија са поентом, они су делимично импровизовали скечеве, базирајући хумор на тренутној инспирацији, а често су њихови самокритични коментари у току снимања, постајали саставни део скеча. Као тим снимили су и три играна филма „Златни грал”, „Житије Брајаново” и „Смисао живота”, а сваки од њих је, са временом, сем глумачке, развио и ауторску каријеру; Џон Клиз је косценариста славне серије „Фалични пансион” као и филмова „Риба звана ванда” и „Та сурова створења”. Ерик Ајдл је коаутор награђиване серије „Спамелот, Тери Џонс редитељ филмова „Ерик Викинг” и „Ветар и врбе”, Мајкл Палин протагониста путописних документараца за Би-Би-Си, док је Тери Гилијам редитељ хитова као што су „Бразил”, „Дванаест мајмуна”, „Фишер Кинг”, и „Параноја у Лас Вегасу”. Каријера Пајтоновог главног глумца, Грејема Чепмена, прекинута је смрћу 1989. године.

Пајтоновци су, за савремену публику, оснивачи интелектуалног хумора, комбинујући надреалистички стил модерне уметности са комедиографским жанром. Ако између „Фантома слободе” Луиса Буњуела и пајтоновског скеча о папагају не видимо никакву везу, онда вероватно немамо смисла ни за хумор, ни за уметност.

Смех код Пајтоноваца, дакле, потиче из најозбиљнијег академизма. Скечевима са филозофском темом, цитирањем Ничеа, Хегела, Шопенхауера, песника Шелија, Китса, Бајрона, Пајтоновци нам постављају питање: „Да ли је академија та која је смешна или је смех тај који је академски”?

Свих шесторица Пајтоноваца су високо образовани; Мајкл Палин и Тери Џонс су дипломирали на Оксфорду, Грејем Чепман, Ерик Ајдл и Џон Клиз на Кембриџу, а једини Американац у групи, Тери Гилијем, дипломирао је на Оксидентал колеџу.

Ако имамо у виду да је такав „озбиљан” хумор, пун појмова из историје и уметности, био изузетно прихваћен код младе публике, уочићемо да су Пајтоновци освојили њихов смех користећи препознатљиву естетику апсурда.

Али, на бољи поглед, такав апсурд је далеко од бесмисла. У питању је својеврсна драматизација сатиричног жанра, на начин приступачан млађој публици.

Нортроп Фрај је рекао да је сатира последња фаза сваког уметничког циклуса. У њој, смрт доминира са разјапљеним чељустима, морал више не постоји чак ни као зрачак наде. Али, баш зато је тиранима у сатири задњица окренута наопачке – бесмисао тада осваја цео простор, јер је то последње што ће освојити.

И заиста, историјски гледано, Монти Пајтон представља последњи одсјај шездесетих, последњи дах културне револуције која је тад већ почела сама себе да гуши, конформистичким мешкољењем.

Али, како се овај тренутак рефлектовао на нас који смо гледали крај револуције две деценије касније, онда када револуција за нас управо треба да почне?

За нас је закаснели почетак, логично, имао укус краја, баш зато су и наше промене деведесетих биле више трагичне него сатиричне. Зато се и ми данас, уместо на послетку, налазимо на самом почетку шездесетих. И зато вратимо филм уназад, тумачећи ову деценију у Србији:

У недостатку либералне свести, а игнорисањем истока, Југословени су слабо разумели сјај те деценије и њен глобални културолошки блесак. А звездана прашина која је тада оплодила цео свет посебно је пала на земље Варшавског пакта, на оне који су били најгладнији револуције и који су стога, боље од нас схватили природу семена светске културе. То семе је, додуше, стигло и овде, али ми смо били сувише заузети собом да приметимо да се цео свет бави једним великим, сјајним, феноменом.

Захваљујући привилегованој опуштености, наше друштво није схватило популарни свет, ни пре ни после светске револуције. Није схватило да разумевање информација не значи огуглавање на њих.

Модерна култура је тако прошла кроз домаће лиценцне очи као лажна атракција, као нешто оптички занимљиво, али ниског интензитета. А суштина развијеног друштва није у хладнокрвности, већ напротив, у осетљивости на културне феномене!

Сетимо се циничног односа према Махареш Јогију и хипи култури. Отпора београдских интелектуалаца према „кичу” Холивуда, Бродвеја, Санрема. Та надменост се преселила и у осамдесете, исмевањем сапунских серија (нпр. морала из серије „Беверли Хилс” као и ванбрачних веза из „Династије”).

И зато, викторијански успех пајтоновске сатире на српским просторима осамдесетих не треба схватити као промену у нашој свести, већ као одобрено закашњење већ застарелог програма, пошто је шездесетих за Србе био сувише неразумљив.

Зато се и такав хумор савршено уклопио у цинизам домаћег менталитета пост-Титове ере. Уклопио се у пародичну висину југословенске привилегије, онда када је она била на врхунцу надмености према информацијама и са истока и са запада.

И зато је Монти Пајтон, означавајући крај психоделије у светском, означио крај Југославије у домаћем контексту. Не зато што је Југославија била уморна, већ зато што се налазила на лажној летећој висини, после које је само могла да падне у рупу котлине између истока и запада. А онда се десило нешто потпуно другачије. Fawlty Towers!

Марко Костић

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *