Ulogujte se / Kreirajte profil

Архипелаг изврсних прича Марка Цара

petar_naslovna

Свако ко је дуже на Мрежи, на сајтовима и форумима посвећеним књижевности, већ из наслова ће погодити о коме је реч. Један од најчитанијих интернет писаца, са највише коментара и похвала читалаца, аутор који већ годинама објављује веома занимљиве и садржајне песме, понекад и изузетне кратке есеје, а последњих неколико година изврсне кратке приче на, вероватно свим, познатијим књижевним адресама на Мрежи.

Наравно, MC (latinicom), односно Марко Цар. Повод за овај текст је његова књига «Петров архипелаг», роман, «Трећи трг», Београд, 2009. године.

«Марко Цар – пише у белешци о аутору – 1969, Београд. Инжењер електротехнике, десетак година је живео и радио у Холандији… Пише о деградацији свакодневног живота у «цивилизованом друштву». Ова тема је његова животна опсесија…

Роман је састављен од скица-епизода… о животу у мултикултурном окружењу младих урбаних професионалаца, у либералној, капиталистичкој квазиутопији – у свету идеализованог рада, политичке коректности, обожавања ефикасности и профита.»

Нова религија и њени fanovi

Ранијих година снимао сам одабране песме и приче са неком нејасном идејом да се, уз писање, бавим издаваштвом и објавим антологију «Најбоље са Мреже». Каква је ситуација са издаваштвом, сва је срећа да сам од тога одустао. Један од првих кандидата за ту антологију био је Марко Цар, а први његов снимљени текст, по ауторитативном тврђењу мог претраживача, је

«Diva

MC – Jul 23, 2001 07:16 (*.feico.com)

Diva

Njena radoznalost samo ponekad je dečija,

njena visoka kultura služi tek kao paravan.

Čak i kad laže

kako se gadi pečenog mesa,

između regularnih časova violine

sanja o tome

kako je uzima

sirovi varvarin,

dlakav i znojav… «

Може се рећи да се основна Маркова тема назире већ на овом  почетку једне од његових првих песама – раскол између спољне глазуре цивилизације и њене људске суштине. Током каснијих година Марко Цар је ову тему максимално разрадио описујуће конкретне ситуације, догађаје, појаве и личности из живота у високоиндустријализованом и компјутеризованом свету. Мото на почетку «Петровог архипелага» одличан је резиме тих тема:

„Било је то у доба када су богате зем­ље, начичкане индустријама, накрцане радњама, откриле нову религију, пројекат достојан напора које је човек подносио миленијумима: направити од света једно велико предузеће.” Rene Viktor Piles, Proklinjač.

То је свет где је све, од организације рада до понашања и емоција појединца, подређено што ефикаснијем остваривању профита. Проценти повећања или пада профита уздижу фирме и менаџере или их срозавају у непостојање. Огроман технолошки развој, тај «живот у дигиталном дворцу» постао је циљ сам себи по себи, проценат је победио и заменио прогрес друштва.

Личности у «Петровом архипелагу» «нежно додирују лаптоп» и «мазе мобилни» јер он «има срце». Они контролишу емоције јер је њихово исказивање прекршај; боре се против сваког свог непродуктивног размишљања и маштања које није посвећено послу. Крију године и маскирају прави изглед јер се мора бити «млад и здрав, они не постављају сувишна питања». Успех је да те запазе шефови, унапреде и позову на викенд у своју вилу где ће ти, ако имаш среће, успети да седнеш на њихов огромни водени кревет, испуњен загрејаном водом. Питање «Познајете ли породицу Комина?» значи «Да ли користите лекове и стимулансе тог назива?»

Поједине епизоде овог романа – разговор у кревету са девојком која га оставља да би се «даље развијала»  и «зграбила своју шансу»; сусрети са психијатром; сцене са шефом Леоном; Петрово освајање позиције «вође пројекта» и руковођење; тражење музике која стимулише тов кокошака и откривање техно ритма – имају хладну лепоту која подсећа на Кјубрикове филмове, изазивају језу и призивају савремене сценаристе и редитеље филмова.

Главни Марков јунак, Петар, бори се против мучнине коју осећа и покушава да савлада осећај стида који га обузима. Он се налази у савременом кафкијанском процесу, што доводи до побуне и мирења са собом. «Петар није херој, али у односу на Кафкиног јунака направио је корак даље у правцу излаза из тоталитарног дворца – надживео је свој стид…» – записано је на корици романа.

Откривање магије прозе МC-a

Које су то одлике прозе Марка Цара и у чему је тајна његовог успеха код читалаца на Мрежи?

–         Лакоћа, непосредност и једноставност стила,

–    Сликовитост текста, занимљивост приповедања и хладна лепота непознатог и неочекиваног,

–         Писање у трећем лицу, односно позиција приповедача – «тачка гледишта» («Књижевност почиње кад престанеш да пишеш ја» – Кафка). Уместо емотивне загрцнутости других аутора који препричавају своје «ја-емоције», Марко Цар ствара слике и прича догађаје изазивајући емоције код читалаца,

–         Способност уочавања ситуација и детаља који одсликавају суштину односа, појава, личности…

–         Нове теме из «дигиталног дворца» пост-орвеловског света о којима нико не пише јер други писци немају искуство менаџера и «вођа пројекта» на Западу и живота у тим круговима,

–         Прегледност и краткоћа текста, сажетог на неколико екрана, без развлачења, дигресија, поука и стилске поетизације.

Наравно, и цареви имају мане, па ни текстови Марка Цара нису савршени. Тежина личног искуства понекад надвлада па прича, исписана искрено и отворено, постаје лични запис; занимљив, интригантан, али не и уметнички довршен. Као роман, «Петров архипелаг» би деловао дорађеније да је четрдесет и неколико «епизода» аутор поделио у три-четири дела – поглавља и ту и тамо дорадио почетке прича са свешћу да су делови веће целине.

У укупном збиру, врлине и вредности ове прозе далеко надилазе њене слабости. «Петров архипелаг» ће бити радо и често читан ако успе да  пробије медијску незаинтересованост и блокаду којој су  књижевност и култура уопште све више изложени.

mc

Вас, који сте као издржљиви читаоци стигли до краја мог текста, наградићу са једном и по причом MC – а. Ево шта дојављује мој претраживач о првој од њих:

Gde stanuje vasa ljubav?

MC__ – 31. mart 2007. u 14.10 (*.versatel.nl)

Текст у наставку је објављен у  «Петровом архипелагу».

Marko Car:

GDE STANUJE VAŠA LJUBAV?

Prostorija je ponovo bila zagušljiva, prepuna, već viđena, projektor je bio upaljen, polaznici kursa su ćutali. Gledali su uglavnom u stolove ili na sat, ili se pretvarali da podešavaju svoje male audio uređaje. Bilo ih je očito sramota, jer biti ovde, na ovom kursu, svakako znači da njihovi životi nisu, da tako kažemo u stopostotnoj formi. Bilo je drugačije nego na ostalim kursevima na kojima je Petar bio do tada, nije bilo onog entuzi­jazma i mladalačkog elana. A i polaznici su bili nekako već u srednjim godinama, pogureni, muškarci sa prvim znacima de­bljine i nervozne, uznemirene žene sa podočnjacima.

Kao i uvek, kurs je sadržavao prezentaciju napravljenu u programu Powerline firme Megasoft. Na prvom slajdu na poza­dini na kojoj su bili nacrtani plamenovi, pisalo je belim slovima

Emocije – upravljanje i kontrola

Petru se, naravno, savet sekretarice Sonje da se upiše na kurs „Emocionalnog management-a” činio u prvom momentu nesuvislim, ali pokušavajući da nabroji emocije koje ga obuz­imaju u toku dana, kao što su savetovali na reklamnom materi­jalu za kurs, nije mogao nijedne da se seti. Da li on to možda nema u sebi nikakve emocije? Ili ih nema niko u firmi? Zašto nikada nema vremena da sedne ispred kuće i sa slučajnim pro­laznicima porazgovara o tome? I oni svakako uvek negde žure…

Predavač se najzad okrenuo publici. Jako je ličio na predavača kursa Time management. Petar nije mogao da veruje, da li je to isti čovek, ili samo njegov brat?

Predavač je podigao ruke, a u prostoriju utrčaše dvo­jica uniformisanih lica. Uniforme im behu identične policijs­kim, samo što su bile bele, a na rukavima behu trake sa velikim crvenim srcima. Iz velikih korpi oni su vadili plastične objekte i delili ih prisutnima. Bilo je samo tri vrste geometrijskih tela u korpama: kocka, piramida i lopta.

„Ovo su emocionalni objekti ili vaši buddy-objekti”, objašnjavao je predavač, „svako od vas dobija po jednog u vlasništvo, to je uključeno u cenu kursa. Koncentrišite se na ove objekte, dajte im sve svoje emocije. Ova naučno zasnovana metoda omogućava vam da postanete svesni svojih emocija, da izvršite njihov transfer. Očekujem da ovi objekti u danima koji dolaze postanu vaši najbolji drugari. Kakve god da su vaše emo­cije, prenesite ih njima, oni će biti tu, uvek će imati vremena za vas i vaše probleme…”

I Petar beše dobio jednu plastičnu loptu. Nije znao šta će sa njom. Pokušao je da se koncentriše, davao je sve od sebe da dozove svoje emocije, ali i pored najbolje volje, nije mu polazilo za rukom. Nikako nije mogao da odagna misao o tome da je lopta iznutra šuplja, da u noj nema ničega. U prostoriji je vladao muk, čulo se samo duboko disanje zanesenih kursista, uzbuđenih što po prvi put komuniciraju sa svojim buddy-objektima. Ali Petru su i ti zvuci smetali, sve je zvučalo tako šuplje…

Onda se seansa sa objektima završila i polaznici su dobi­li formulare, zapravo neku vrstu dnevnika u kojima će upisivati vrste emocija koje ih ophrvaju u toku dana. Sledeće emocije su bile dopuštene i planirane:

-bes

-strah

-osećaj krivice

-tuga

-gorčina

-pomirenost sa sudbinom

-ljubav

-radost

Petar je posmatrao listu bezuspešno pokušavajući da upari svoja stanja sa rečima na papiru. A onda, sasvim nena­dano, predavač podiže ruke i povika iz sveg glasa:

„Pokažite gde stanuje vaša ljubav! Pokažite gde stanuje vaša ljubav!”

Наставак ћете прочитати у књизи Марко Цар: «Петров архипелаг», Трећи трг, Београд, 2009.

Причу «Доње рубље», која је једна од «епизода» књиге, можете прочитати у електронском издању «Књижевних новина»: http://uksrbije.org.rs/knjizevne_novine/Mart08.htm


Миливој Анђелковић – Amika

10 komentara na tekst Архипелаг изврсних прича Марка Цара

  1. Snezana Moracic

    07/11/2009 at 17:47

    jos jedan pulen sa SC odsek—>knjizevnost stasao za svoju knjizicu, a?
    iz hayday perioda kada je uporedo bujala i vrcala od sokova i entuzijazma i cuvena kresina diskusija film.
    bojim se samo da svi ti ohrabreni aspiring wannabeiji pisci, usavsi stidljivo na mala vrata srpske primenjene izdavacke kuce ne prikljuce bezbrojnoj armiji mrtvih pisaca koji se smrzavaju na ulicnim standovima kod vuka, na slaviji i bulevaru.

  2. Amika

    07/11/2009 at 19:58

    “bojim se samo…”
    Не бој се, Ivy, I – pokaži gde stanuje tvoja ljubav…
    MC je uvek bio izvan svih klanova, podela i esnafskih borbi. Zato je i mogao tako da piše.

  3. Bojan

    08/11/2009 at 14:44

    Mnogo srece mladom piscu. Nego, iz naslova sam pomislio da se radi o jednom drugom Marku Caru, danas gotovo zaboravljenoj a vaznoj licnosti srpske kulture (pa i politike) kraja XIX i prvih decenija XX veka.

    Direktan omaz ili koincidencija?

    Da ne oftopikujemo (mada taj stariji Car svakako zasluzuje osvrt), evo o kome se radi, ima jedna njegova knjiga (opet o jednom vaznom a zaboravljenom coveku iz nase istorije XIX veka), dostupna u celini na Rastku:

    http://www.rastko.rs/rastko-bo/umetnost/mcar-bjelanovic_l.html

  4. Amika

    08/11/2009 at 15:09

    Bojane, i ja sam uočio tu sličnost.

    МАРКО ЦАР (1860, Херцег Нови – 1953, Београд), књижевни критичар, естета и приповедач. Основну италијанску школу завршио у Херцег Новом, гимназију у Котору. У 19. години преселио се у Задар где је сарађивао у “Српском листу” Саве Бјелановића а доцније је покренуо књижевни лист “Вук”. Пред италијанском окупацијом прешао 1919. у Београд и постао инспектор уметничког одељења. Од 1921. у пензији. Највише је писао књижевне портрете из романске и наше књижевности. Написао је и неколико књига уметничких путописа. Издао је и две збирке приповедака “С бојног и љубавног поља” (1904) и “Приморке” (1911). Сарађивао у многим италијанским листовима. Позната му је збирка есеја “Моје симпатије”.

    Pitao sam MC – rod ili slučajnost? Pradeda sa majčine strane, odgovorio je.

  5. Amika

    08/11/2009 at 15:35

    Pustiću ovo, makar me gazdarica izbrisala.

    Jedna divna anegdota iz pera Marka Cara Starijeg, o Ludvigu Bavarskom, koju bih ja nazvao, po citatu iz teksta

    POSLEDNJI PLATONOV UČENIK

    За енглеског песника Китса – тог истинског Аполоновог чеда у колу модерних парнасоваца – рекоше његови посмртни критичари да се родио сувише доцкан и да је, због тога, целог века боловао од чежње за својом идеалном отаџбином: за боговима драгом Атином. То би се, отприлике, могло казати и за Лудвига Баварског. Овај круном овенчани естет требао је на свет доћи у доба Периклова, у оно дивно пролеће културног света, које се за увек прославило песничким умотворима Софокловим. И доиста, ништа у душевном склопу тог човека не опомињаше на хришћанина из XIX века и поклоника пруског милитаризма. Највећа његова страст бејаше симфонијска музика у великом стилу, а главно уживање за његове очи: блиставе шаре и златом оковани мрамор. Плави Назарећанин, ком се хришћански свет клања, као да за њега не беше сишао на земљу, а још мање ускрснуо из мртвих. То је, јамачно, био последњи Платонов ученик који је смртном ногом ову “долину суза” дотакао.
    …. … …
    Он је волео само један сан, свој сан, свој божански сан. Идеално заљубљен у неку врсту апстрактне лепоте, он чисто не могаше појмити да је човек кадар да се понизи до грубог контакта физичког. Веривши се, у раној младости, с неком немачком принцезом, он ће уочи самог венчања отказати, односно повући задату реч, мада је свако жив знао да му је девојка дорасла и лепотом, и васпитањем, и господским коленом својим. Зашто је тако поступао? Бог ће то знати. Француски песник Катил Мандес приповеда у свом роману Le roi vierge, како је краљевски сањало, шврљајући једног дана покрај Лабудова језера (Schwannsee) и маштајући сетно које о чему, набасао случајно на двоје младих чобана што се на зеленој утрини играху “ваљушкања”, онако отприлике, као оно двоје пастирчади у Бранковој песми Враголије. Тај невини призор полне љубаве дотаче се младог краља као једна блудна дрскост; он у њему уочи недостојно профанисање оног чистог, прекаљеног љубавног чуства, какво се бејаше призрело његовој сањалачкој машти. Од тога часа он страшно замрзе физичку љубав, а жене му постадоше несносне, тако несносне, да ће једног дана грубо од себе одгурнути једну певачицу Краљевске Опере, којој се беше прохтело да га помоћу песме и својих личних дражи измири с полом коме припадаше и сама.

    Другом једном приликом, у позоришту, запазиће млади владалац једну прекрасну жену: то је била руска грофица Т… ска, удовица неког вишег званичника из Петрограда. Краљев доглед тог вечера, за целе представе, имао је само један смер: лепу туђинку. Она се тој узвишеној пажњи брзо дови, и сва је прилика да јој не би непријатна. Идућих дана приметише краљеви пратиоци неку настрану жудњу у његовим очима; он је за том страном лепотицом очито чезнуо, па није чудо што је сада вребао сваку згодну прилику да се у њеној близини нађе: у позоришту, у цркви, на јавним шетњама, свуда где год је млади краљ могао да се појави без зазора.

    Он најзад изрази жељу да би му лепота-жена једног вечера дошла кришом у посету. Да ли се млада удовица дуже колебала, или је без по муке на то пристала, о томе историја ћути; извесно је свакако да се убава Рускиња, у заказано време, довезе у двор. За ту ноћну посету млади краљ бејаше дао превући драперијама од црне чохе најлепшу одају свога конака; светлост, спуштајући се озго, тек што је разгонила благу полутаму тог скровитог састаништа.

    Чим се сретоше и међу собом изменише неколико учтивих речи, краљ-сањало, који је посматраше као у неком заносу, замоли лепојку да се скине гола. Она стидљиво обори поглед, поцрвене до ушију и стаде да се нећка: не би, вели, то учинила ни за што на свету. Али се он лако не даде разлогу, но све једнако мољаше, умиљато па опет ватрено, засипајући младу жену реченицама што је трзаху и опијаху као нека заношљива музика, те кад се на послетку спусти преда њу на колена, јецајући од узбуђења, она савлада женски понос, раскопча хаљину која јој паде око ногу и меко обавивши главу својом савијеном руком, остаде насред собе гола, нага, обасјана светлошћу са висине. Њено бледо лице, са одблесцима као од углачаног мермера, давало јој је изглед статуе истесане према неком обрасцу из класичне старине.
    Њему се учини као да пред собом гледа ремек дело Праксителово, божанствену Афродиту.

    Тако прођоше тренутак, два.

    Кад се краљ, који је једнако пред њом клечао, сит нагледа обнаженог тела дивне жене, он устаде на ноге и замоли збуњену лепотицу да се обуче.
    – Штета, промуца жалостиво, подижући лењивом руком тешку завесу на вратима, штета, госпођо, што сте од крви и меса!

    SA ADRESE http://www.rastko.rs/rastko/delo/10180

  6. Snezana Moracic

    10/11/2009 at 06:48

    pa miko i veliki visconti je napravio /kao deo nemacke trilogije, jel/ film o ludwigu.
    ekscentrican?nesrecan?romantican? sve zajedno, ali najverovatnije sizofrenicar, latentni homoseksualac s toga jos vise usamljeniji i neshvacen kralj.
    inace prica o ludwigu je dusu dala za one knjige iz edicije romanse ili kako se vec zovu, gradio dvorceve i voleo muziku wagnera, a nije voleo zene, a voleo lepotu, a voleo da se seta u kocijama nocu, a misteriozna smrt, da li samoubistvo ili ubistvo, divan psiholoski portret, a uz to s puno misterije i romantike, ni viskonti mu nije odoleo.
    srecom, tu je bio helmut, i predivna silvana.

    ma samo ti copy-paste, ako bas nemas neki svoj autorski tekst da nam podaris

  7. Bojan

    10/11/2009 at 13:57

    Amika, hvala na odgovoru, sa zakasnjenjem. Ostaje da pozelimo Marku da uspesno udje u cipele pretka cije ime je uzeo :).

  8. Amika

    10/11/2009 at 22:46

    Ivy, “gde stanuje tvoja ljubav”?

    Kako da napišem autorski tekst – anegdotu o Ludvigu Bavarskom kad sam čoveka kratko poznavao?

    Posvećujem ti citat iz MC mladjeg čiji tekst je ovde tema:

    “Na prvom slajdu na poza­dini na kojoj su bili nacrtani plamenovi, pisalo je belim slovima

    Emocije – upravljanje i kontrola”

    Citat je copy-paste ali njegov izbor je autorski.

  9. MC

    12/11/2009 at 10:27

    Hvala svima koji su ovde diskutovali.
    I ja vidim da je moje pisanje sve mrtvije i mrtvije. Osim Amikinog teksta nisam dobio nijednu recenziju ili osvrrt od tzv strucne javnosti, ni pozitvan ni negativan. Jesam li popustio pred zahtevom izdavaca i zbirku prica izdao kao roman, da li je ta greska rezultiralamrtvilom. To ne znam. Mislio sam da je tematika Petra nesto novo za ove prostore.

  10. Amika

    12/11/2009 at 18:35

    Marko, nije tvoje pisanje “mrtvije” već su takve scene počele da se dogadjaju i kod nas, van uskih krugova specijalizovanih stručnjaka i eksperata. Ono što je bilo novo, postaje sve češće, ali malo ko o tome piše. Nastavi, nećeš pogrešiti.

    Recenzije i književne prikaze su nestale, progutale su ih marketinške najave hitova, bestselera i sličnih “seler” knjiga. Književni kritičar nikom ne donosi profit, ili samo autoru, a marketing donosi profit agenciji, novinama i TV koje to objavljuju, izdavaču… Ako budeš imao mnogo prikaza i kritika, ja ću se zabrinuti za tebe i tvoje pisanje…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *