Ulogujte se / Kreirajte profil

Бели Господин

 Бели Господин бану у празњикав бифе, као јесењи вихор у камару плеве. Размести се у углу за столом и на све четири столице.

Његово рашрафљено тело тешко бупну на прву, блокче са неотвореним алатом за цртање слете на другу, прогореле реплике свих дотадашњих премијера и реприза на трећу, а тешка сенка париске “коцке шећера” – базилике Сакр Кер уздиже се на четвртој. На сто попадаше разиграни пламсаји његовог књижевног дара, све што је преживело изложбе, позоришне представе и пробе – нарочито оне претпремијерне, имбецилне и прекојајасте– па путовања и лутања, јебавања уз ветар, странствовања на кратки метар и бифенисањана хектолитар.

Сто се угну, заигра и преломи једну ногу. Бели Господин хитро подметну колено болне ноге и уздиже га до Партенона, обасјаног париским шмеком и српским дертом.

Скупи зеницу, леву, ону урокљиву, сругне по свом одбиру до неког села, Горњег или Доњег, улови неког типа коме су чакшире тесне како баца кашикару на суседну кућу… извлачи телевизор марке тошиба, стону лампу, две бурме и пет стотина марака у чарапи да малкице зарадује живот под којим сопће.

Мајку му недопевану, помисли гневно, али накратко, јер се брзо ушанчи, заравна косо чело, намигну свом изненадном сиромаштву и уђе у будућност.

Видео си, помислио је, знаш. Ти си трагач, освани ми, обој ми, реч зашто? “Српски понос…никад пчела не постане. Зашто?” записа Бели Господин у блокче за цртеже, осенчи реченицу, додаде испружену руку књаза Михаила, улични канделабр из Сремских Карловаца, семафоре Чикага, маску венецијанског карневала, порту намастира Крушедол…

Написаћу роман као намастир, сакупио је расуте мисли у жижу. Имаће делове свете и световне. Тамо где се испија чај времена и просторе где се сакупља светина, где све шушти од шарених манекена, гланц нових шајкача, гневних повика и уштирканих транспарената. Сву ту салату искрености и позе. А салату мојих прича и новела… откупићу романом

Из даљине, унутрашњим ухом, чуо је дреку редитеља; пауза је истицала. Бели Господин тешко удахну, сакупи расуте удове, испрограмира покрете. Са стола пригрли искре будућег романа, алат за цртање угура у један џеп, бљештаву бол за Паризом у други, а нагарављене реплике подигоше главе и замахаше реповима, спремне да јурну за њим. Он одгурну столицу и ослободи болну ногу, а изненађени сто остаде да еквилибрира, завидећи троношцу у запећку. Бели Господин стругну кроз врата, а еквилибриста схвати сву узалудност свог труда и преврте се са треском, бестидно показујући свету дигнуте три ноге.

– А ти би, Мирко, Петко, могао да источиш мало емоција и овде, за нас – разроко га дочека редитељ.

Распојасан, шерет у димензији… редитељ звонког формата, узенгија, маломождани параплегичар, трамвајџија на коњу, домишљати пекар демократије, звек, клек, добро уновчени дрек, замало да гласно извали своју унутрашњу помисао Бели Господин. Он преломи обрве:

– Исукаћу и црева и бубреге на представи, али не на овом лелемуђењу.

– Ти си мој пријатељ – проспе редитељ сланик… пригрли Белог Господина, дода: – Ми смо школски змајеви, сваки сусрет нам је ватрен! Много га волим, само када би се определио!

– Не бљујте ватру у празно, треба ово да одрадимо – угану језик прва глумица, уздрма обе сисе, киоск преко пута, одвали Ваљево, Севастопољ и још три града из бивших земаља. – Нећу да ме ово вече убије без метка!

Пробе су трајале као Магеланова пловидба, теглиле се као конац из живе ране, ударале у вијуге, бушиле слезину, труниле се као матора памет… Да би заобишао пичорење статискиња и редитељску смоквицу Бели Господин је користио сваку паузу, сваку редитељску одбрану доктората да би кроз разгрнута дворишта, сударајући се са жилавом тамом, стигао до… малог трга.

Тамо су га чекали ћутљиви Србољуб који је културна догађања и уметничка стварања знао да преточи у курје око зрачења и жижу значења. Са њим се домунђавао нови познаник, Мало Познати Господин, директор на власти без значаја, шушки и правог смисла.

Бели Господин се ритуално, три пута, изљуби са Србољубом, изведе сценско-куртоазни руковањлук са МПГ, ослушну његово презиме и одмах га раздели на две неједнаке половине:

– Као два одела, за два сна!

Србољуб се осмехну, МПГ се обрадова, наручи три калвадоса и исприча своје париско искуство – како је попио први “животни” калвадос на Тргу Контрскарп, у Хемингвејевој париској кафани. Биће да је та прича била пунокрвнаи са сплином града светлости јер Бели Господин из затрке уплови у улогу сликара са Трга Тертр. Исука сликарски алат: меке оловке, туш и четкицу, воштане боје и само један, снежно бели, четвртасти картон са благо уздигнутим ободом – рамом који се у профаном свету користио за колаче и ситну храну. Али ентузијазам га није напуштао.

– Портрет, “а ла Пари”, 20 динџи? – упита радозналог МПГ гледајући га у очи.

– Види, види – изненади се МПГ. – Ала је технологија напредовала! Шејка је цртуцкао на полеђини кутије Дрине, сада имамо готове картоне, и то са рамом!

Он извади стотку: – Ево, овако – 50 динџи за уметника и још 50 за уметност под условом да се изврши понека измена по захтеву поручиоца!

– Не може! – одреза Бели Господин и проветри ситуацију: – Ово је уметност, бре брале! Двадесет динџи без измена!

– Две стотке, са изменом! – искусно је лицитирао МПГ.

Бели Господин укрсти очи и обрве: – Слушај ти! Сви ти пезе, у салвете те умотавају, дрве ти патку која одавно дрема, соле те, каче на чивилук. А ти и даље бућкаш те смрзнуте јајоводе. Није ваљда да очекујеш да ћемо те сви славити као Тутанкамона, као Спинозу, можда Херакла? Помери се мало! Фотеља није врх Алпа. Брекђеш док ти се умиљавају, кукумавче лову, подршку, свечане кокарде, мажу ти руку, а овако, као јегуље прикрадају се из таме, чекају да квекнеш, да те до табана изљигаве, да ти подеру кошуљу на коју си из неког разлога поносан.

МПГ се збуњено загледа у своју кошуљу, обичну, конфекцијску, са мрљама зноја и подврнутим рукавима да се прикрију умузгане манжетне.

Бели Господин се пословно окрете Србољубу:

– Може? Двадесет динџи?

Србољуб ћутке климну.

Бели Господин магијски махну изнад картона, истеже руку и загледа се у Србољуба, инвентаришући карактеристичне црте на његовом лицу. МПГ устаде, длановима упегла кошуљу на себи, одмахну и оде до телефона. Када се вратио, уметник је управо потписивао картон. А на њему је Србољуб, скициран у неколико потеза који су људски лик извлачили из ништавила, заиста личио на себе.

– Алал вера, мајсторе! – љубоморно извали МПГ.

– Ти си опет овде? – искрено се зачуди Бели Господин. – Наручи три калвадоса, ја частим, управо сам почео да зарађујем! Тебе могу да нацртам на тој твојој кошуљи, ако обећаш да нећеш да је переш!

Мало Познати Господин се замисли, откопча дугмад и тужно се загледа у кошуљу.

– Мораће да се опере! – изјави он жалосно.

– Хоћеш да те насликам на мојој – заинати се Бели Господин. – Али без накнадне памети!

– Не, не, неће ваљати – одби МПГ. – Кошуља ти је тамна, па те елегантне сиве пруге… Бићу сувише шрафтиран…

Бели Господин са разумевањем климну и загледа се преко стола.

– А да свучемо Србољуба? Кошуља му је фришка, још ни фишбајне није повадио.

Србољуб се осмехну и ћутке одмахну главом. Друга тура калвадоса се тањила када у кафе утутња младац са гривом пастува и МПГ тутну кесу у руке. Овај гвирну, осмехну се, устаде и помпезно најави:

– Ово је поклон, мој лични, за уметника и његову уметност!

Изненађеном Белом Господину уручи три пакетића умотана у целофан.

Бели Господин ждракну на поклон, трже се, погледа пажљивије и рашири очи док су обрве одскочиле на врх главе.

– Ма, није могуће! – протепа он. – Ма, не могу да верујем! Ама, људи, шта је ово?

Он се загледа у Мало Познатог Господина. – Ово??? Ово!!! Ово је више него да си ми поклонио 5.000 динџи!

Диже увис поклон да га види цео кафе: три пакетића белих картонских подметача, са финим рубом – рамом, утиснути један у други и стегнути целофаном.

– Брат брату 150, а можда и свих 1.000 картона! Па ти си мој спонзор – стеже он руку МПГ, другом га клепи по леђима и додатно му изгужва кошуљу. Затим се његове обрве сакупише, а очи упиљише у дародавца.

– Добро. Баш лепо. Поклон. И то какав! Него, какви су услова, захтеви и тако то уз поклон?

МПГ слеже раменима.

– Нема услова. Ни захтева. Само поклон. За уметника и уметност!

– Е, да знаш, ти си мој прави спонзор! Онај који ме је највише обрадовао. Седи ту, гледај Србољуба, видиш како се осмехује, лепше него када сам га сликао. Сада ће и тебе баја уметник да нацврцка, по један картон из сваког пакетића. Нема да плаћаш, пијуцкај и уживај!

МПГ седе и загледа се у насмејаног Србољуба, па у његов портрет, па опет у Србољуба. Нема шта – личе. И више од тога. Портрет је више Србољуб од самог Србољуба. Цртеж је истинитији од модела. Лице, црте, сенке, осмех. Портрет је карактер, суштина Србољуба, оно што се помаља из њега.

Бели Господин је концентрисано цртао, претворен у око и руку. Убрзо, први портрет је био готов. Бели Господин га сакри и нацрта још један. Тада оба осмотри, потписа и означи годину: 1996. Тада их церемонијално, без речи, уручи Мало Познатом Господину – да их погледа и коначно сазна свој истински лик, изглед и онај прави, дуго скривани карактер:

Када се дан приволео крају, Бели Господин покуша да се сети у ком је хотелу смештен. Није Сабатшаг, преслишавао се.

– Биће да је Билденберг – закључи.

– Нема овде таквог хотела – рекоше му.

– Биће, га, биће… Он је у Остенбергу. То је хотел који се шета и мења име: час је у Данској у Фростенбергу, час је вила Д`Есте, час Кноке у Белгији, у Француској у Евијан Ле-Бену…

Ако је хотел био споран, соба је била неспорна и потребна. Бели Господин паде на кревет и опусти се тако да мадрац утону. Лежао је и осећао како се хлади изнутра, као старо, рошаво дрво размешта влагу да сачува вене, анђеле и корење. Завеже обрве, окрене се и судари са пламсајима романа који је клијао у њему.

Никоме испод Гучева нису биле знане његове књиге, шуњала се само претпоставка да је тај Бели Господин укуцавао неку голему муку у белу хартију, а њен јаук био је као невесела процесија, скакутао је, мигољио се, понирао, па изнова ницао за све време његовог присуства.

Написаћу роман као намастир, спусти мисао у дубину Бели Господин. Имаће свете и светов- не делове који се смењују и клокоћу као понорница у најдубљем бунару. Биће посвећен сраму у чијој се одежди људски век скрива. Историји која негује чауре, стреле, ђулад и остатке Пан- теона. Провозаћу сарказам који се пече… у мојој фуруни; сви су праведни само им је праведност изврнута…

Како ћу га почети?

Редослед? Прво је смисао бола.

У великој фотељи прошивеној његовим сновима дремао је Бели Господин…

А роман ће се звати… Наравно, “Бели Госпoдин”.

  

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ јун 2010.

Сви делови текста, исписани курзивом, цитати су из романа Мирка Петковића “Бели Господин”, Београд, “Апостроф” и Неготин, “Студио Рас”, 1996. године.

Прича је награђена Златном плакетом “Мирко Петковић” на конкурсу библиотеке у Неготину 2009. године.

 За П.У.Л.С.Е / Миливој Анђелковић

6 komentara na tekst Бели Господин

  1. Snežana Moračić

    09/07/2010 at 22:29

    miko,
    ovako dobar pocetak odavno nisam procitala.
    dalje…hm, ne znam da li si to skliznuo u neki meta-teatar, u neki ‘apsurd’, ali onako teatralan, slikovit i snazan ulazak belog gospodina je zasenio ostatak teksta.

  2. Bojan

    11/07/2010 at 19:58

    Evo ja tek poceo da citam… samo da dodam, odlican pocetak, Amika, nekako k’o scenario felinijevski

  3. Amika

    24/07/2010 at 21:14

    Dodjoh, videh i… obradovah se. Ma, uvek sam ja govorio da će od te Snežane biti dobar urednik…

    Početak jeste dobar i, a to znaju oni koji su poznavali Mirka Petkovića, dokumentaran jer je MP zaista bio takav, razapet izmedju nekoliko izrazitih talenata. I ne samo početak.

    Nego, slikama je mesto u tekstu, posle dve tačke ( – да их погледа и коначно сазна свој истински лик, изглед и онај прави, дуго скривани карактер: pa SLIKE). Time one imaju funkciju u tekstu, ovako su ilustracija. Mali MINUS za urednicu.

  4. Amika

    23/08/2010 at 11:30

    Nije ispravila. Veliki minus.

  5. Snežana Moračić

    23/08/2010 at 17:48

    pa gde ste Vi Beli Gospodine?!
    sidjoste li s planine konacno ?

    u pravu si miko, veliki propust koji mi je promakao, nedozvoljeno.
    ne znam zasto ne mogu da uvecam drugu fotografiju, mada to moze da bude i lepa koincidencija, pocinje da se smanjuje…

  6. Amika

    29/08/2010 at 15:47

    Planine su večite, nije to zaliv pa ima naftna mrlja, nema…

    Popraviš se delom, ali onda sve to porušiš rečima. Nikada dva dobra zajedno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *