Ulogujte se / Kreirajte profil

„Изгубљена ствар“ – кратак филм о усамљености чудака

Погледао сам овај филм након што је добио Оскара за најбољи кратки анимирани филм 2010. године. Нисам знао ништа о њему пре гледања. Ни сада не знам ништа о њему: ништа, осим онога што је током ових неколико година у мени изградио.

Комбинација жућкасте, суморне слике и сведене, минималне музике при отварању филма и најави аутора Шауна Тана уводи у већ добро познату атмосферу филма о изгубљеном човеку који тражи начин да живи, упркос свим хигијенским мерама које против тога спроводи друштво. Главни лик сакупља чепове флаша: наизглед бесмислена активност за некога ко је изгледом напустио детињи период. Ходајући плажом, уочава Изгубљену ствар. Нико је други не примећује. Али наша петнаестоминутна прича се тек отвара.

Постер филма: енг. "The lost thing" или "Lost and found"

Насловница књиге: енг. “The lost thing” или “Lost and found

Даљи ток радње следи уводну атмосферу. Слично оној у споту „Feel good inc.“ групе „Gorillaz“, Шаун и Изгубљена ствар проводе вече „на ветрењачи“, не мислећи о другим стварима, о граду, обавезама, друштвеној апаратури. Али када се плажа затвори и „чистачи долазе један по један“, попут оних у песми Ника Кејва „O, children“ перући трагове данашње крви из кланице, наслућена истина постаје јасна: ствар је просто изгубљена.

Шаунови родитељи су одрасли људи: мајка не воли прљавштину, отац заразне болести. Све доведено у кућу је потенцијално опасно: шири или немир или заразу, свеједно је.

Наравно, ту су увек и научници, који „пажљивим посматрањем и контролисаним експериментом“ могу да увек утврде шта је новооткривена ствар. Али Пит, Шаунов другар, остаје без речи, слеже раменима. Сцена упадљиво подсећа на разговор две сестре у филму „Меланхолија“. Старија сестра, говорећи о свом мужу покушава да се утеши у погледу очекиваног судара Меланхолије са Земљом: „Па, Џон темељно истражује ствари. Он то увек чини.“ Али Џастин одговара са „Ја знам ствари.“ Шаун наговештава изгубљеност Ствари и тражи утеху у Питовом прорачуну, у науци. Али ствар остаје „просто изгубљена“.

Испитујући Ствар: Шаун (лево) и Пит (десно)

Испитујући Ствар: Шаун (лево) и Пит (десно)

Потом прелазимо са личног на друштвени план. Реклама Федералне агенције за непотребне ствари: гурни под тепих (енг. The Federal Department of Odds and Ends: sweepus underum carpetae) нуди помоћ при лишавању беспотребштина свакодневнице. Услов је само „испунити довољно образаца, и ствар ће бити однета“. Или можда „прелистати довољно фејсбук страница, и ствар ће бити заборављена“. Ово наговештава шаптући покретни грамофон који чисти просторију Агенције: „Ово је место за заборављање“, понавља, дајући Шауну картицу са знаком који треба да прати ако жели да спасе Ствар.

Шаун, Ствар, и споменик самосномајућем телевизор-човеку

Шаун, Ствар, и споменик самоснимајућем телевизор-човеку

На улицама људи су осамљени, суморни. Ходају у колонама. Углавном не говоре. Не примећују Ствар. Зато је примећује пас и лаје, метафора слична насловној метафори другог Фон Трировог филма, „Догвил“. Све је метално, а дим излази из свих ствари. Споменик самоснимајућем телевизор-човеку упадљив је у позадини. На једној табли иронично стоји: „Данас је сутра које си јуче ишчекивао.“ Ипак, људима је данас јуче, сутра данас: иста музика наставља да одјекује у позадини.

Жељена стрелица

Жељена стрелица

Није лако наћи стрелицу са картице поред мноштва знакова на сваком ћошку града. Ипак, у неупадљивој улици, Шаун и Ствар налазе врата, врата која воде у свет Заборављених ствари. Ствар улази, срећна. Шаунов лик, али и сам Шаун, Ствар коју налази на улици или једноставно у својој глави не затрпава под тепих: он креира прво анимирану књигу, те и анимирани филм, у ком она, заједно са осталим анимираним ликовима, остаје заувек.

Утисак овог филма значајно је, у мом случају, обликован утиском „Мемоара преживеле“ – романа недавно преминуле Дорис Лесинг. У граду у ком деца преузимају улогу пацова и прождиру друштво у ком се налазе, главна јунакиња зарања у други простор, иза зида дневне собе, простор који је само њен. Живи са присвојеном ћерком и кучетом, веома чудног, изгубљеног изгледа, које деца из града желе да поједу за вечерњи оброк. И на крају нестаје иза зида. Питам се зашто су овакве књиге, песме и филмови толико привлачни. Можда само дају наду да постоји још неко ко има свој свет унутар силних знакова и обавеза савременог друштва. А можда само нуде утеху у виду естетски лепог угођаја који доживљавамо конзумирајући нешто што говори о ружном. Растужује једино чињеница да је стварност постала гора од у уметности описаних сцена: уместо прљавих, металних фабрика имамо сјајно, пролазно стакло које нас све више прождире и које не може да остави чак ни утисак дотрајалости. Старе чепове је све теже пронаћи. Можда, ипак, није немогуће.

Уводна сцена филма: сакупљање чепова

Уводна сцена филма: сакупљање чепова

Поставља се питање није ли оваква прича, изведена из сликовнице, само дечији цртани незанимљив старијима? У епилогу, Шаун примећује: „Још каткад помислим на Изгубљену ствар, посебно кад крајичком ока применим нешто што се не уклапа сасвим… Знате, нешто изгубљеног, чудног, тужног изгледа. Такве ствари виђам све ређе и ређе ових дана… Можда више нема толико изгубљених ствари около. Или можда… Можда сам само престао да их примећујем. Презаузет осталим стварима, претпостављам.“ Овакав крај може да додирне само одраслог човека. И ако је могуће, да га тргне. Попут ствари-чистача из федералног бироа (филм погледати до краја, након кредита), овај филм се жртвује, не одлазећи у сигурни свет утемељене уметности, и остајући у бироу за оне који су, ето, залутали, тражећи начин да убију још мало времена негде на интернету. На сајту Филске академије, можда.

Одрасли Шаун: монотоност града

Одрасли Шаун: монотоност града

за P.U.L.S.E: Игор Асановић

2 komentara na tekst „Изгубљена ствар“ – кратак филм о усамљености чудака

  1. grejs keli

    19/01/2014 at 11:54

    živeo tekst koji me uputio na taj predivan filmić.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *