Ulogujte se / Kreirajte profil

“Коњске су главе окренуте Вечности” – Мотив смрти у делу Емили Дикинсон и Ингмара Бергмана

tumblr_l833edfcxk1qzp6gmo1_500

Seventh Seal

Тема данашњег текста биће песма Емили Дикинсон  Јер по смрт поћи нисам могла коју ћу на основу тематских сличности поредити са филмом Седми печат шведског редитеља Ингмара Бергмана.

Статус списатељица англосаксонске књижевности, иако има чврст темељ и канонизован статус у оквиру сопствене књижевне традиције, у другим културама, а највише смем да пишем у име своје, има проблематичан статус, недовољно озбиљно схваћен.  Када је реч о уметницама 19. века, читаоци о њима поседују представе као о ауторкама сентименталних романа чији су протагонисти махом наивне јунакиње које праволинијски походе друштвенене лествице, досежући на тај начин правду за себе, искупљујући тако све животне неприлике кроз које су морале проћи.

Опречна мишљења и постоје да изнова реафирмишу статус уметника, да га на тај начин ревитализују и да у постојећим осенчењима, одреде приближну нијансу његовог значења и значаја.  Такви песници односно уметници увек су са  “перманентно недовршеном судбином”, то су  “песници чије дело не престаје да се преображава у духу генерација читалаца и тумача, откривајући у том преображају нове просторе, за нови слух и нова препознавања.”*

Рођена 10. децембра 1830. године у месту Амхерст, држава Масачусетс, Емили Дикинсон ретко је напуштала, не свој град, већ и своје двориште. Многи митови везују се за њену свакодневицу и уобичајене дневне ритуале (контактирање са познаницима искључиво преко писама које би им слала уз кутију увек истих колача, које је опсесивно, из дана у дан изнова правила, сакупљање биља за свој хербаријум, искључиво ношење беле одеће, велика приврженост свом псу, итд), али њима се не могу довољно и добро објаснити сва значења њених 1775 песама које су пронађене по њеној смрти закључане у дрвеној кутији.

Emily Dickinson

Emily Dickinson

За  живота песникиња је објавила свега неколико песама које су уредници исправљали и које се нису уклапале у ондашње поетске норме у погледу форме и стиха, наметнуте од стране уредника и критичара. Њене прве три збирке постхумно су објављене између 1890. и 1896, и одмах су постигле изванредан успех. Тачан препис њених песама постао је доступан читаоцима тек 1955. године који је у три издања објавио Томас Х. Џонсон.

Емили Дикинсон у свом се делу користила метафорама својственим енглеским метафизичким песницима 17. века, док су поједине њене песме својим идејним и тематским сегментима најближе поезији Вилијама Блејка. Камил Паља у својој  књизи Сексуалне персоне, уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, поглавље о америчкој песникињи  назвала је  Мадам де Сад из Амхерста, описујући исту следећим речима: “Воајеризам, вампиризам, некрофилија, лезбијство, садомазохизам, сексуални надреализам: мадам де Сад из Амхерста још увек чека да је њени читаоци упознају.”**

Emily Dickinson

Emily Dickinson

Комплексност стила Емили Дикинсон, и сав могући семантички потенцијал истог, постао је препознатљив тек сензибилитету 20. века. Форма њених песама сажета је и прецизна, стога је њен однос према садржају изузетно строг. Могућа значења њених тема изузетно су опсежна, али су смештена у лаконски строгу и кратку форму. Загонетне елипсе, понављање старог англо-саксонског правила писања именица великим словима, испрекиданост стихова сталним цртицама неке су од општих места поетског израза Емили Дикинсон.

Америчка песникиња потврдила се стваралаштвом загонетних садржаја – сликовитих, и посредством недвосмислених емпиријских представа јасних, али зато бескрајно двосмислених и неодредивих захваљујући њиховим могућим значењима.  Агностичке недоумице, теме вечности, смрти, васкруснућа, подозрив и субверзиван однос према протестантским догмама, такође, неке су од честих тема њеног рада. Исте проналазимо и у стваралаштву Ингмара Бергмана, који је као и Емили, био протестант. Сигурна сам да је то религијско учење имало врло снажан утицај на њихово стваралаштво.

У поступку рашчлањивања анатомске структуре уметничког дела прво теба поћи од основних формалних особина, од примарног слоја, испрва пре оку, него духу упадљивог. Песма коју данас анализирам – Јер по смрт поћи нисам могла састоји се од шест строфа које све имају по четри стиха.  Песма је добила назив по свом првом стиху да би се критичари лакше организовали у обимном опусу уметнице која није давала наслове својим делима.

Because I could not stop for Death –

He kindly stopped for me –

The Carriage held but just Ourselves –

And Immortality.

*

We slowly drove – He knew no haste

And I had put away

My labor and my leisure too,

For His Civility –

*

We passed the School, where Children strove

At Recess – in the Ring –

We passed the Fields of Gazing Grain –

We passed the Setting Sun –

*

Or rather – He passed us –

The Dews drew quivering and chill –

For only Gossamer, my Gown –

My Tippet – only Tulle –

*

We paused before a House that seemed

A Swelling of the Ground –

The Roof was scarcely visible –

The Cornice – in the Ground –

*

Since then – ’tis Centuries – and yet

Feels shorter than the Day

I first surmised the Horses’ Heads

Were toward Eternity –

*****

Јер по Смрт поћи нисам могла –

Он по мене  дошао је радо –

Сами смо били у Кочији –

Бесмртност и ми.

*

Возили смо споро – Није му се журило

Оставила ја сам

Свој посао и доколицу своју,

Због Његове Уљудности –

*

Прошли смо Школу – под Одмором

У Кругу – трсила се Дјеца –

Прошли смо Поља с којих зурило је Жито –

Прошли смо Сунце што је залазило –

*

Или точније – Оно прошло је Нас –

Роса је од студени задрхтала –

Јер Хаљина ми као Копрена танка –

Мој шал – од самог Тила-

*

Стали смо пред Кућом налик

Земље Отеклини –

Једва видио се Кров –

Вијенац Кровни – у Земљи –

*

Отад – прошла су Стољећа – а ипак

Као да није прошао ни Дан

Кад схватила сам да Коњске су Главе

Окренуте Вјечности –

Песма, сматрам,  има доста сличности и врло је упоредива са каснијим уметничким делом, филмом Ингмара Бергмана Седми печат. Разлика у старости између песме и филам износи један век. Но, и поред извесне временске дистанце  која их дели, поменута дела поседују заједничке компоненте, исте мотиве, иста решења.

Као и филм, и песма садржи јунака који је персонификација смрти. Он (у оба дела Смрт је мушкарац, што је врло индикативно, јер Смрт не мора нужно бити мушког пола) долази по другог јунака односно женски лирски субјект у тренутку када филм односно песма почиње. На известан начин, оба уметничка дела почњу онда када се живот јунака завршава. Дакле, као и филм, и песма почиње крајем. У том смислу одговарајућа (парафразирана) библијска парабола за ову ситуацију била би: Зрно мора умрети да би род родио. Јунак мора умрети да би дело настало.

И као што је читање на известан начин путовање, тако је и људски живот, односно оно што је од њега остало, представљен у песми као путовање. Мотив путовања, директно алудирајући на Сервантесово дело Дон Кихот, један  је од главних мотива Бергмановог филма чија се читава радња одвија “на путу”. Испоставиће се, у оба дела подједнако, да је то путовање, у ствари, путовање к смрти које подразумева различите симболичке етапе. Мотив заједничког путовања Витеза и Смрти познат нам је са средњовековних и ренесансних графика.

Unknown

Unknown

У песми Јер по смрт поћи нисам могла  Смрт долази по женски лирски субјект кочијама које су заправо слика покретног ковчега.  Јунакиња Дикинсонове, за разлику од Бергмановог Витеза, наивна је и олако пристаје на понуђено путовање. У филму ми присуствујемо константној борби и (узалудној) тежњи Витеза да се одупре константи умирања. Витез управо захваљујући својој мудрости и интелигенцији (отуда мотив шаха, у традицији то  је игра најмудријих, стрпљивих, интелигентних) успева да одложи своју смрт, али не задуго. То одлагање подразумевало је путовање које је допринело још већем страху, још већој резигнираности, још дубљим религијским и егзистенцијалним недоумицама.

Јунакиња Дикинсонове без икаквих филозофских спекулација приступа позиву јер је њена накнадна контемплација тј филозофска спекулација о почињеном поступку заправо сама песма. Она са удаљене временске дистанце, након свршеног чина, пише о догађају, о етапама свог умирања. То није случај са Бергмановим јунаком јер ми не сазнајемо од њега шта се на крају збило, већ исход његове судбине сазнајемо посредством Луде који види Витеза како заједно са својом дружином на хоризонту игра у колу. То је она чувена сцена са краја филма, један од најупечатљивијих и најцитиранијих кадрова филмске уметности. Иста, суштински иста сцена, појављује се и у песми Емили Дикинсон.

Danse Macabre (Seventh Seal)

Danse Macabre (Seventh Seal)

Песма имплицитно поставља питање да ли је коначан исход путовања од живота ка бесмртности могућ једино посредством смрти. Досезање бесмртности потвђује се постојањем саме песме односно гласа нараторке, која је упркос свом одласку на путовање, паду преко руба земље, заласку иза Сунца, и даље присутна и пише нам из перспективе садашњости о прошлом догађају. Пут песникиње ка бесмртности јесте пут превазилажења телесне смртности и пропадљивости,  духовном и стваралачком бесмртношћу.

Као што је иронијом кроз читав филм прожет дијалог Витеза и Смрти, тако је иронијом прожета и ова песма. Она је упадљива већ у другом стиху када јунакиња, пошто сама није смела  да призове Смрт у своје друштво, за њу тј. њега каже: Он по мене дошао је радо/Возили смо споро/Није му се журило. Слично је и у Бергмановом филму – Смрт не жури, Он пушта Витеза да га изнова побеђује у партијама шаха, знајући да упркос изгубљеним биткама, на крају, Он ће добити рат.

mylettertotheworldan_poems_1935_spr2

Јунакиња наглашава да је за собом оставила Свој посао и доколицу своју. Људски живот, активности којима је употпуњен и смисаоно обликован овде је језгровито сажет и сведен на две речи – посао и доколица. Прва етапа њеног путовања односи се на пролазак поред школе, где у кругу, јунакиња заједно са својим пратиоцем посматра децу како се играју. Симболика круга упућује на коло, на плес смрти,Dansе Macabre, на исти онај какав видимо на крају Бергмановог филма. Школа је метафора самог живота, деца у њеном кругу од почетка играју у колу смрти својим деловањем. Човеков живот није ништа друго до праволинијски ход ка заласку. Оно што га чини кружним јесте његова припадност Природи и њеном (кружном) кретању.

Геометријска фигура круга има значајан семантички потенцијал у овој песми  – време природе је кружно, за разлику од човековог које је праволинијско. Путовање наше јунакиње је кружно, а не праволинијско како се испрва чини. Тако је и са читањем саме песме. Ми праволинијски клизимо кроз текст читајући га, али, ми му се и изнова враћамо, јер је то најчешћи читалачки ритуал када је у питању добра поезија. У том смислу слика круга има двоструко значење – круг је смртност, али и повратак; круг је реафирмација живота, читања, мишљења. Лирска јунакиња придруживши се Смрти, враћа се да напише песму. Круг који на почетку песме видимо јесте разочаравајућа слика, али са друге стране, охрабрујућа и у функцији наговештаја повратка.

Други призор односи се на житна поља – Прошли смо Поља с којих зурило је жито.Слика жита призива ученом читаоцу у сећање мит о Деметри и Персефони, мит о смени годишњих доба, мит о умирању и враћању, мит о семену и плоду. Сво израсло жито налик је немим посматрачима, сенкама у Хаду које зуре у двоје пролазника, унапред знајући крај њиховог дружења. Жито, такоође, у ум призива и срп – једном ће неко те стабљике пожњети. Срп, односно коса, један је од прерогатива смрти и судњег дана.

Наредна етапа односи се на пролазак иза Сунца које је залазило. Сунце залази – лирски субјекти залазе. На овај начин, кружење се опет имплицитно наговештава. Сунце када зађе наредно што ће учинити је да се опет појави, опет ће осванути. Тема кружења, какву на специфичан начин обрађује Емили Дикинсон, присутна је и у поезији Вилијема Вордсворта – конкретно, у циклусу песама о Луси. Исти мотив више пута појављује се и у сликарству Каспара Давида Фридриха. Тако је и у Бергмановом филму. Свим поменутим уметницима заједничко је да стварају јунаке који пошто зађу (умру), очекују да на хоризонту угледају свануће (тј надају се васкрсењу, бесмртности, вечности).

Caspar David Friedrich – Woman before rising/setting sun

Caspar David Friedrich – Woman before rising/setting sun

Зашавши иза Сунца, павши преко руба, светлост се мења, јунакињи постаје хладније што она и предочава стиховима: Јер Хаљина ми као Копрена танка – / Мој Шал – од самог Тила. Хаљина у коју је јунакиња одевена, заправо је посмртна одора, она у њој подсећа на Поову живу сахрањену младу која нам својим присуством евоцира призоре готских прича.

Симултаност односа простора и времена у овој песми доведена  је у питање. Док путује (док живи или умире) јунакиња је константно у простору, она и њен пратилац пролазе конкретним пределима који се смењују. Смењивање предела подразумева смењивање часова; просторна динамика увек подразумева временску. Изразпрошли смо у стиху Прошли смо Сунце што је залазило управо сведочи о симултаном протицању времена и простора. Зашавши иза Сунца, јунакиња је и даље у простору, али тада схвата да време не протиче, да времена нема: Отад – прошла су Стољећа – а ипак / Као да није прошао ни Дан. Коначно, јунакиња и њен пратилац  застају пред кућом налик / Земље отеклини –  заправо – они застају пред гробним местом. Они застају  у тмурном и јаловом крајолику у коме лирска јунакиња коначно схвата атемпоралност којој је изложена и још меланхоличније и резигнираније поручује схватила сам да Коњске су Главе / Окренуте Вјечности –.Дакле, коњске главе нису је водиле ка смрти, него посредством Смрти, ка Вечности коју је потврдила написавши песму.

Налик филмском сценарију, пуна динамике, изразито наративна, више него атмосферична, ова песма изазива недоумице. Које је њено право значење? Моје тумачење само је један од могућих одговора, ништа више од тога. Могућности за интерперетације ове песме бројне су, и на овом месту ми правимо круг, опет се враћајући на став Ивана В. Лалића, првог приређивача и преводиоца поезије Емили Дикинсон на српски језик. Њено дело, мисао посредством њега поетски уобличена, не престаје да се преображава, да флуидна, протејски измиче нашим напорима да је коначном анализом и коначним закључком довршимо.

Право и велико уметничко дело изнова настаје и оно као такво треба изнова да буде инветивно и афирмишуће, да у поновном читању осетимо напредак и метаморфозу – колико сопственог бића, толико и света којим је наше искуство условљено.

Нови преводи, уједно су и нова тумачења, нове реинтерпретације, нова откривања. Са поверењем у песничку моћ, у – да парафразирамо Хелдерлина – оно што траје, надамо се новим преводима поезије Емили Дикинсон на српски језик.

Ingmar Bergman

Ingmar Bergman

Za PULSE: Ана Арп

Ана Арп

Цитати: *Иван В. Лалић, Поезија Волта Витмена, у: Волт Витмен, Влати траве, избор, превод и предговор Иван В. Лалић, БИГЗ, Београд 1974, стр. 7.

**Камил Паља, Сексуалне персоне, уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превод Александра Чабраја, Zepter Book World, Београд 2002, стр. 597.

***Emily Dickinson, Jer po smrt poci nisam mogla, preveli Simo Mraovic I Vivijana Radman, у: Kamil Palja, Slomi, srusi, sprzi, prevela i uredila Vivijana Radman, Postscriptum, Zagreb 2006, str. 119.

(Напомена: Сви навођени стихови песме Јер по смрт поћи нисам могла цитирани су према претходно наведеном хрватском издању.)

Препоруке:

Емили Дикинсон 1 , 2 , 3

Ингмар Бергман 1  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *