Ulogujte se / Kreirajte profil

Књига као културолошки феномен

Да ли нешто толико старо и драгоцено у нашој цивилизацији може да постоји, а да није оправдало своје постојање? Сигурно не може. Зато с правом можемо рећи како без обзира што постоји сумња у то да људски мозак (у свом најбољем смислу), најбољи и набржи рецептор свега што на овој прелепој планети постоји, са још више занимања и љубави прати велико и плодно Гутембергово сазвежће свих књига на свету. И ма колико нас завели и освојили сви доступни електронски медији, штампа или нагла и фамозна експанзија рачунара који је тек прешавши двадесетак година свог постојања задобио и придобио читав свет не можемо, а да не постанемо свесни постојаности и присутности нечега тако битног и тако транспонованог у сваки од ових медија макар и у маленој сразмери. То је свакако КЊИГА. Заправо књига, књиге, мноштво милиона књига, читава једна галаксија за себе. То је једноставно, ако се поистоветимо и поједноставимо ствари, начин на који читава та галаксија непобитно постоји и опстаје.

Многоструке су намене и далекосежни су путеви књиге. Од образовања које она свакако пружа од свог настанка, обухватајући најразнородније области људских делатности, до људске осећајности, фантазије и маште света по себи толико различитог и паралелног овом нашем, дакле света уметности и саме књижевности. Опште-образовни, спознајни или дидактичко-уметнички карактер књиге доприноси њеној свеприменљивости као и комуникативности. Сам чин комуникације са читаоцем има на себи тежак задатак приближавања, доказивања, успостављања као и прихватања свега што нам књига нуди. Тај свет је доступан и вишеслојан, његово порекло је његов аутор који после низа перипетија и проблема успева да дело својих способности у интлектуалном, осећајном, психолошком и едукативном смислу учини доступним нама читаоцима и помогне нам да разрешимо дилеме, слутње или смутње пред које нас ставља наша интелигенција или боље рећи егзистенција.

За књигу која нас је едуковала увек ћемо рећи: „Боже, та књига ми је помогла да сазнам то и то..“, или „Хвала, сада знам више о томе и томе…“, а да при том није само у питању факултетска или било која диплома. Док за књигу лепог белетристичког садржаја рећи ћемо: „Да, волим је. Зар то није предивна књига о томе и томе…“ и тако даље. Све у свему старо гесло значи: „Књига је да се чита!“, али шта с тим, заправо да ли се сада чита више или мање, или по чему се сада не чита „довољно“, и откуда „поплава писаца“. То и јесу сумње модерног света.

За Емила Золу, лоше написана књига је „злочин“. Са моралне тачке гледишта сам чин писања и повлачи неке од тих дилема: да ли је све то што је изречено, изречено на прави, систематски начин. Да ли су наши судови тачни или то нису. Посматрано из тог угла могло би се рећи и за једног Хомера да је „безличан“. Или можда за Џојса да је „без дистанце“. Објаснити људско делање у времену је тешко и тешко полази за руком и највећима ако књижевност посматрамо ка „производ човека“. Али познајемо ли довољно и „женско писмо“, наиме шта се то жене усућују да мисле и пишу, и са друге стране шта највише воле да читају. Фабулозни стил једне нежне и префињене Вирџиније Вулф, мудрост и тежина једне Исидоре Секулић или можда Арундати Рој која неминовно делује помало сурово и непатворено дописује странице света који је још увек „трећи свет“.

На први поглед тешко је проценити шта је то „пад“ у литерарном смислу, јер сетимо ли се неких од примера листе чекања светских величина, уочићемо да је и Џојсу за „Даблинце“ било потребно десетак година. С правом ваља поразмислити да је свака књига добродошла, а да онеретке, изузетне и највеће сачекају своје читаоце и у другом миленијуму. То захтева признање да „прва тумачења“, доносе несносне тешкоће и потом свакако неразрешиве. Узмимо за пример и Ђулијана Барнса. Свака његова књига као да је „пазл“. Тешко ју је разрешити без већ унапред договорене слике. Отуда и полемичност, отуда и застрањивање које подсећа на „рат ружа“.

Разлика измећу доброг и лошег се не може лако илустровати и заиста нема поузданих критеријума. Зато се с правом питамо да ли је сентименталност пасионираних читалаца комична остатку света који то није. Колико удела има противречни ефекат неке од главних тема романа који несумњиво и спада у највећи део онога што читалачка публика „гута“, на емоције читалаца и њихов илузорно заљубљени пример. Резултат је најмање двострук, и понекад исто тако противречан. Да ли је тријумф једне књиге трагедија или комедија заблуда, или пак нешто сасвим супротно? Тешко је то одредити. Добри критичари ће без сумње одговорити да сва ова питања нису ни битна. Јер тријумф књиге је сам по себи и довољан и посебан, тако да је великанима писане речи заиста тешко противречити.

Како афинитети читалаца широм света утичу на афинитете читалаца нашег говорног подручја није једноставно закључити. У том смислу Иво Андрић је несумњиво наш врхунски литерата или човек од пера који је измамио највише уздаха и емоција пробране елите мећу читаоцима и то не само као Нобелов лауреат. Једноставност, далекосежност и дубокомисленост његове реченице нису оставиле равнодушним ни оне који нису склони разрешавању кључних проблема Балкана или османлијске доминације на истом. Чини се да књиге у свом најтананијем смислу утичу ма колико да је тираж безнадежан или наизглед инпозантан. Некада је довољно само бити упознат са садржином из „друге руке“ или преко било каквог вида дајџеста, па сте самим тим информисанији или свесни њиховог далекосежног утицаја. Једном речју нема човека на планети који није прочитао никада ништа или је тако мали и занемарљив проценат оних који књигу никада нису ни држали у руци. При том су такве констатације готово немогуће за највећи део позитивног или напредног човечанства ма колико да тим термином и даље баратају левичарски мислиоци, пошто је модерна цивилизација учинила књигу доступном у сваком смислу. Да се у томе напредовало до неслућених сразмера доказ су за сада још увек ретке књижаре у којима је тренутно могуће захваљујући рачунарској технологији одштампати властити примерак књиге било ког аутора из било ког дела света уколико је она каталогизована или у размери без обзира да ли се ради о белетристици или претежно стручним издањима из готово свих области.

Посебно питање свакако је и: „Шта је то што књигу на први поглед чини пријемчивом?“ Студија о маркетиншком планирању поља издаваштва сигурно може постати засебном темом у нашем осврту на феномен књиге. Познато је да је она ма колико сензибилнији и интелетуалнији, ипак маркетиншки предмет. Значи књига се исто тако купује као и било шта друго у свету, с тим да није лако ни продати је, поготово ако није у питању приручник из рачунарског програма, брошура о интернету или било шта преко потребно као на пример књиге о домаћинству, исхрани или лечењу биљем. У том смислу осврнимо се на проблем бест-селера.

Још од „Хладнокрвног убиства“ Трумана Кепоута који представља прву књигу бест-селер у Америци и чији ауторски хонорар за писца несумњиво је још увек недостижна сума за велики део аутора (ради се о цифри од 1000000 долара), овакви издавачки подухвати сврставају се у ретке. Последњи такав подухват је свакако направила списатељица Џ. К. Роулинг са својим романима о дечаку чаробњаку Харију Потеру. Милиони деце широм света имали су прилике дасе упознају са овом књигом, а снимљен је и истоимени филм према првом наставку. Ако се случајно затекнете негде у Америци, „Хари Потер“ и читав асесоар разнородних играчака које су настале поводом књиге, на домак су руке у било којој продавници, значи не само књижаре већ и самопослуге и продавнице сувенира имају на својим витринама књиге тог типа које представљају једноставну разбибригу и читају се попут ревијалне штампе. Чини се једноставније рећи како за књигама попут „Потера“ има тражње и да свакако таква издавачка делатност пре свих профитира захваљујући свом продукту без обзира колико опстаје сама по себи и пре свега је сама себи довољна.

Читани писци, попут Бушнелове и Хорнбија (није случајно да је у питању англосаксонско говорно подручје) достижу и по неколико издања, пример је четврто издање романа Ника Хорнбија „High Fidelitz“ код нас. Цепањем простора бивше Југославије на више засебних државица добили смо недостатак домаћих бест-селер писаца и романа. Као да је изгубљен интерес за домаћег писца који је без обзира на спорадичне покушаје („Време књиге“ и тд.) остао сам. Књиге су скупе и за најпасионираније купце па се све више одлази у библиотеку која је свакако један од најплеменитијих и најозбиљнијих чувара књига и читалаца. Без распрострањене библиотечке мреже, не само да би се мање читало него би и свако усавршавање било готово немогуће.

Док завршавам овај есеј, свестан сам чињенице да се на свету у овом моменту пишу стотине хиљаде књига које ће угледати светлост дана и бити доступне читаоцима. Оно што је сигурно да без обзира колико покушавали да посматрамо књиге и то литературу пре свега, постало је јасно да читаочеве асоцијације не могу увек бити исте, те да се оне мењају. Самим тим, да се комуникација измећу читаоца и писца може схватити као нешто живо и никада апсолутно. И као Што је Х. Р. Јаус приметио, тиме што су се читаоци определили да једну књигу читају, они су је и одабрали. Читајући они је и вреднују. Позитивно: уколико је прихватају, воле и признају, или негативно: уколико је предају забораву. Једном прихваћено дело постаје делом традиције и непосредно утиче на развој књижевности. Тако писац ствара дело, а читаоци писце.

Аутор: Небојша Амановић

Књига као културолошки феномен

2 komentara na tekst Књига као културолошки феномен

  1. Душко Јевтовић

    27/10/2017 at 13:18

    Овај леп есеј о културолошком значењу књиге (објављен у право време – док траје Сајам књига у Београду) допунио бих следећим запажањем: књига је најприступачнији и (уз музику и сликарство) најбољи начин изражавања љубави. Јер уметност је оваплоћена љубав, мисао и осећање које је из унутрашњег света духа нашло свој пут до нашег срца, обогаћујући материјални (предметни) свет шкрињом од корица и папирних страница са утиснутим словима груписаним у речи и реченице које исказују истину о смислу живота, о лепоти коју носимо у себи и које постајемо свесни ако је препознамо на страницама на којима као да се огледа наша душа. Наравно, такве су књиге трајних вредности а не фалсификати, који падају у заборав.
    Вечност спава у нама и књига је начин да је пробудимо.

  2. Aleksandra M. Lalić

    02/11/2017 at 17:06

    Mislim da u svojim dubinama ljudi imaju određenu količinu posesivnosti što se ogleda i u ljubavi prema knjigama. Ne umem da objasnim zašto mi je važan materijalni kontakt sa knjigom iako većinu knjiga mogu da nađem u onlajn varijanti. Volim dodir, volim to, da tako kažem, skidanje skalpa i da knjigu držim u rukama. Ne smeta mi ni kad je pozajmim iz biblioteke i kad je neko podvlačio, doživljavam to kao posebnu vrstu komunikacije. Takav emotivni pristup je u neku ruku površan, ali je, svakako, prisutan, ne mogu da ga poreknem. Pripisujem ga ljudskoj prirodi.

    Što se tiče hiperprodukcije – mislim da je ona u kontekstu isključivo savremenog doba iluzorna. I u prošlosti su štancovane loše knjige koje je pojelo vreme pa mi kao ljudi dvadeset i prvog veka imamo destilovan izbor.

    Takođe, smatram da je iluzija da niko ništa ne čita. Biblioteke i knjižare su pune, tekstovi o književnosti se čitaju. Stvar je u tome što je knjiga nekada imala funkciju interneta, televizora, izlaska i ostalih radnji, dok je danas knjiga isključivo knjiga.

    Mislim da je loš književni marketing. Kada bi se u medijima knjiga tretirala kao mobilni telefoni i prašak za veš ljudi bi se masovnije okretali književnosti. 🙂 Elitistički pristup knjizi je naneo više štete nego koristi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *