Мингус против „машина за прање посуђа”

Каква је само била та 1959. година! За само дванаест месеци Чарлс Мингус снимио је и објавио три ремек-дела – „Blues & Roots”, „Ah Um” и „Mingus Dynasty” – исписујући најузбудљивије странице историје џеза. Три деценије од Мингусове смрти, дух легендарног џезера путује светом кроз музику неколико састава различитог формата које окупља супруга Сју Мингус. О њиховом раду говори контрабасиста Борис Козлов

Мингус је до последњег часа желео да искористи живот. И непокретан у колицима, у свом апартману на 33. спрату, на углу 10. авеније и 33. улице – где је данас канцеларија Сју Мингус – у касетофон је певао „Chair In the Sky”. А колеге су му већ тада исказивале поштовање – Џони Мичел је последњих месеци његовог живота снимала албум „Mingus”. Па, кад је умро, Сју је убрзо одлучила да живот посвети његовом наслеђу – ниједна жена у џез свету није у томе била тако успешна. СаставMingus Dynasty био је природни след: Дени Ричмонд, Џек Волрат и Џорџ Адамс, музичари из последњих инкарнација састава, одмах су узели учешће. Група је наишла на одличан пријем и до почетка деведесетих природно еволуирала у биг-бенд, што је био Мингусов велики сан који није успео да реализује. Криза је учинила да поново покренемо и мали састав, а Сју је одабрала чланове и понудила нам Мингусове аранжмане, као и неке из осамдесетих, које су писали Џек Волрат, Џими Непер и други.

Сваки члан бенда има тајни код са којим у било којем делу света на глобалној мрежи може да приступи музици и партитурама. Ја сам прилично попунио свој ipod,па када ухватим миран тренутак, на дугим путовањима или после наступа, преслушавам музику тражећи нове инспирације… Понекад негде налетим на нешто ново. И ако би позвао Сју у поноћ и рекао јој „хеј, управо сам на радију чуо нешто занимљиво са ’Live at Cafe Bohemia’ – која је то ствар?”, она би одмах отишла у кабинет са фајловима, позвала асистента који има све компјутеризовано у mp3формату, нашла ствар и послала да могу да је проучим. Ја бих обично послушао што више верзија да изаберем ону која би била најбоља основа, па онда додавао елементе из других верзија. А онда бих инкубирао себе до тачке из које могу да сагледам целокупну слику, па сео за клавир или компјутер и покушавао да напишем аранжман.

Један плодан извор надахнућа је књига са музиком за биг-бенд, која је нарасла на преко 100 аранжмана, међу којима и десетак свита. Размишљамо како да то сабијемо да задржи колорит биг-бендова, а има флуидност малог састава. Или Мингусову музику за квартет ширимо до партитуре за велики оркестар. Мој почетни инстинкт је да не променим ниједну ноту која је одсвирана – због тога што је овоlegacy band, и зато што он није до музике долазио само писањем, већ и ангажовањем одређених људи, попут Ерика Долфија или Џонија Коулса, чији се допринос јасно чује. Ако се њихове дораде проносе из верзије у верзију, схватам да су биле одобрене од Мингуса и постале део композиције. Инспирацију представљају и Мингусове соло деонице, рељефне и сликовите. Џек Волрат је имао обичај да узме његов соло и оркестрира га за алт, флауте и трубе, што и ја радим. Коначно, постављам себи питање како би се развој џеза и друге музике одразио на Мингусову. Мингус је презирао електричне инструменте – звао их је машинама за прање суђа – а ипак је, како сведочи Џек Волрат, одлазио да чује Weather Report, Билија Кобама са Алексом Блејком, електричне гитаристе… Како би, дакле, он волео да његова музика звучи данас? Ако сматрам да нисам успео, остављам је по страни. Ако имам оригиналну идеју – за коју сам сигуран да би је Мингус дозволио – понудим је бенду. А онда треба да буде подржана од њих и, наравно, од Сју Мингус.

Незгодна ствар је што свако од нас има и друге послове, па смо ретко у могућности да вежбамо. Добра ствар је што имамо стални ангажман понедељком у клубу Jazz Standard, па нови репертоар обликујемо пред публиком, што је био омиљени Мингусов концепт. Он је уживао у ангажовању високоспособних музичара, које би онда на отвореној сцени изазивао тешком музиком. Ако му се не би свидело оно што чује, прекидао је свирку, објашњавајући публици да присуствују џез радионици (Jazz Workshop): „Радимо ствари пред вама”, говорио је. „Добра ствар је да ћете моћи да сагледате цео процес настајања нумере. Лоша ствар је што нећете добити повраћај новца.” И онда би, уз његове инструкције, бенд поново засвирао исту ствар!

У селекцији нових људи поштује се мишљење свих чланова бенда, а коначну одлуку доноси Сју Мингус. Мене је право на свирку довео бубњар Томи Кембел, као замену за сталног басисту Ендија Мекија. Сју није била присутна те вечери, али је следећег јутра обавила 14 телефонских разговора и потом ме позвала: „Следеће недеље идеш на турнеју по југозападу”, рекла је. На примедбу да ме није ни чула како свирам, само је рекла: „Па, чућу те следећег четвртка!” То је пример преконоћне одлуке уз општу сагласност. А с друге стране, дешава се да неко дуже време проведе у саставу пре него што га прихватимо – Сју није музичар, али добро осећа ко јесте, а ко није Мингусово дете…

Тачно је да је Сју мене изабрала да водим бенд. Али, у њему су креативни индивидуалци највише класе, са својим ставом који слободно изражавају. И заправо нас води Сју, која све пројекте држи креативно, финансијски и организационо. А прави лидер нам је Чарлс Мингус. О његовом духу стално размишљамо. И када се нађемо на сцени, желимо да дамо највише што можемо, да би он, где год био, био срећан. И ми са њим.

Криза је погодила биг-бенд који мање путује, интернет пиратерија је утицала на продају плоча па смо изгубили уговор са продукцијом Dreyfus, а и сцена је постала језива – снимају они за које никад не би помислио да су то било чиме заслужили. Ипак, радимо на два пројекта. Један албум би требало да буде селекција снимака са концерта „Toast of the Nation”, одржаног у новогодишње вече 2009. у Jazz Standard, којим би остварили јачу везу са овим добрим клубом, који развија сопствену продукцију плоча. Друга идеја је да после две деценије снимимо нови албум малог састава, где су најјаче везе између музичара и где нема скривања у секцији биг-бенда. Али, нема журбе. Еди Хендерсон има обичај да каже „ако ветар дува у овом правцу и све гране се у том правцу повију, бесмислено је да покушаваш да их вратиш назад”. То је природан процес који треба поштовати.