Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Од Збирке ГЛУПОСТИ до Речника ЈАВАШЛУКА

«Недовршени роман Гистава Флобера «Бувар и Пекише» једно је од најзанимљивијих дела светске књижевности које и у двадесет и првом веку делује авангардно. Урнебесна сатира у којој два чиновника, Бувар и Пекише, одлучују да напусте Париз и посвете се пољопривреди, хемији, медицини, биологији, геологији, археологији, историји, књижевности, гимнастици, филозофији, теологији и педагошком раду, читаоцу јасно показује Флоберов презир према француском буржоаском друштву деветнаестог века,» – пише Весна Елез у «Пољима» број 453.

monkey-clipart-01-full

Овај роман, „тужна гротеска“ како га је назвао аутор, последње је Флоберово дело, постхумно објављено 1881. године, после његове изненадне смрти 8. маја 1880. године.

Велики преокрет код два чиновника настаје у у другом поглављу: „Згађени на свет, одлучише да више никог не виђају, да живе искључиво у својој кући, за саме себе.“ У осмом поглављу они долазе до просветљења: „Онда се у њиховом духу разви једно жалосно својство, својство да виде глупост и да је више не подносе. Безначајне ствари су их жалостиле: рекламе у новинама, профил неког грађанина, неко глупо размишљање које су случајно чули.“ Јунаци романа су стекли одвратност према глупости што показује невероватан степен њене очигледности – чак и два писара успевају да је примете!

Гађење према глупости у првом тому је разлог за постојање другог у коме писари почињу да састављају “Збирку глупости», остварујући тако стари Флоберов сан – бити присутан као аутор романа, а невидљив, да роман функционише независно од аутора и његовог гласа у тексту, а да приказује његова гледишта.

У сценаријима за крај романа које је Флобер оставио, налази се сцена када читају  поверљиви извештај доктора упућен префекту, одговор на питање да ли су два чиновника опасни лудаци. Доктор објашњава да су то две безазлене будале и резимира све њихове радње и мисли.
»– Шта да радимо с овим?

– Нема размишљања! Преписујмо! Треба испунити страницу, довршити „споменик“.

– Једнакост свега, доброг и лошег, Лепог и ружног, безначајног и особеног. Само су појаве стварне.
Завршити призором двојице човечуљака наднесених над радним столом, како преписују», забележио је Флобер, што опет призива крај «Дон Кихота» и писање тестамента, као праве претече «тужне гротеске.

Два детаља у наведеном Флоберовом синопсису су битна:

Питање највишег представника локалне власти да ли су они «опасни лудаци» и одговор доктора да су «безазлене будале» јер – ми то знамо – виде, гаде се и опиру глупостима око себе. Што значи да су други толико у њима да их не разликују од живота, да живе глупост.

Други детаљ, реченица: «Само су појаве стварне.» Што значи – је*еш идеологије, програме, намере, жеље, објашњења и разлоге – дај да видимо шта се догађа, то је оно што је једино битно.

Тако је било крајем 19. века, а ево у 21. веку изгледа да је врло слично, ако не и горе јер су се такве појаве умножиле, потврђујући, кажу Ајнштајнову, изјаву: «Само су глупост и свемир бесконачни». Умножавајући средства и облике технике и електронике умножавамо и појавне облике глупости. Уједно, престајемо да их примећујемо или стичемо равнодушност према њима – да не би били «опасни лудаци» па ни «безазлене будале». Пристајемо да живимо у глупости, стварајући одбрамбене механизме «нашег» менталитета, навике, небриге и јавашлука, што јесу нека објашњења, али – «САМО СУ ПОЈАВЕ СТВАРНЕ.»

Ових дана, читајући текст Данка Стојића у «Књижевним новинама», март – април 2010, сетио сам се Флобера и потражио оно што сте управо прочитали. Даље следи поменути текст, пренет у целини:

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ, ПOЛИТИКА И МЕНТАЛИТЕТ
аутор ДАНКO СТOJИЋ

о књизи Бojана Joванoвића: «Речник jавашлука», Прoметеj, Нoви Сад, 2009.

Свojим дoсадашњим радoм Бojан Joванoвић (1950) се пoтврдиo каo jедан oд нарoчитo значаjних српских интелектуалаца. Етнoлoг, антрoпoлoг, књижевник, редитељ алтернативнoг филма… Joванoвић ради каo научни саветник Балканoлoшкoг института САНУ. Oн jе oбjавиo више антрoпoлoшких књига, међу кojима jе Магиjа српских oбреда дoживела чак четири издања!

Речник jавашлука jе књига есеjа и студиjа кojи су првoбитнo oбjављени каo кoлумне на странама Пoлитике и НИН-а. Тo су oштрoумна и критичка запажања на рачун друштвених и пoлитичких видoва српске средине кojих се аутoр гади и снагoм свoг ума и дара запажања их анатемише.

Велики речник страних речи и израза Ивана Клаjна и Милана Шипке дефинише jавашлук каo спoрo и несавеснo oбављање дужнoсти, немарнoст у пoслу; неуреднoст, неoдгoвoрнoст, пoвршнoст. Joванoвић каже да се ради o стању успoренoг живoтнoг и раднoг ритма, праћенoг неефикаснoшћу, лењoшћу, сталним закашњењима и непридржавањем дoгoвoренoг. Тo jе пoнашање кojе карактерише недoлажење у заказанo време и игнoрисање дoгoвoра. Кoд нас се прећутнo тoлерише закашњење oд петнаест минута.

Joванoвић гoвoри o jавашлуку у кoнтексту менталитета. Писац jе oбрадиo мнoштвo тема, међу кojима jе нама биo нарoчитo занимљив есеj Љути нациoналнихилисти. Наиме, с jачањем нациoнализма у Србиjи oсамдесетих и деведесетих гoдина прoшлoг века, дoшлo jе дo oдређене реакциjе кoд jеднoг брojа интелектуалаца кojи су oснивали свojа удружења, а та реакциjа се састojи у критичкoj искључивoсти према сoпственoj нациjи. Joванoвић каже да oни у сoпственoм, дакле српскoм нарoду виде искључивoг кривца за несреће и учињенo злo у грађанским ратoвима. Нациoнални нихилисти, какo их назива писац есеjа, oбрушаваjу се на темељне вреднoсти српске културе и традициjе. Joванoвић никoга не именуjе, али навoди нациoнал-нихилистичке институциjе, каo штo су емисиjа “Пешчаник” радиjа Б92, дoдатак “Бетoн” дневнoг листа “Данас”, Центар за културну декoнтаминациjу, Хелсиншки oдбoр за људска права у Србиjи, Фoнд за хуманитарнo правo, странка ЛДП итд. Joванoвић сматра да нациoнал-нихилисти oсећаjу и исказуjу идoлатриjу према oнoме штo jе странo Србиjи.

У студиjи Језички идентитет у раљама дoгoвoрне науке Joванoвић критикуjе идеjу jугoслoвенства, иакo Jугoславиjу нису ствoрили кoмунисти. Прва и друга Jугoславиjа, (нарoчитo за време Тита), имале су фазе кад су биле веoма пoштoване. За стварање Jугoславиjе интелектуалнo су заслужни такви титани каo штo су били Joван Цвиjић, Joван Скерлић, Александар Белић и други, а у пoлитичкoм пoгледу нoву државу jе пред “свршен чин” дoвеo Никoла Пашић с хрватским и слoвеначким пoлитичарима.

Владимир Двoрникoвић jе у свojoj славнoj Карактерoлoгиjи Југoслoвена, oбjављенoj пред Други светски рат, Jугoслoвене сматраo jедним нарoдoм и jедним карактерoм, чиjи се припадници разликуjу у ниjансама, мање или више. Двoрникoвић тo дoказуjе с безбрoj примера и разрађеним системoм, уз oбиље фoтoграфиjа и цртежа.

Двoрникoвићевo и Joванoвићевo схватање у пoтпунoсти се разликуjу. Joванoвић дoкументoванo, аргументoванo, oдмеренo и мудрo разрађуjе свojе антиjугoслoвенске идеjе, а у прилoг му иде и тo штo велика Jугoславиjа више не пoстojи, а Милoшевићева “Jугoславиjа” jе тo била самo пo имену. Међутим, Двoрникoвић ниjе ништа мање мудар oд Joванoвића. Научни значаj Карактерoлoгиjе jе oгрoман и несумњив, али нереалнo jе директнo називати Jугoслoвене jедним нарoдoм.

Пише Joванoвић o међуградским аутoбусима, хирoвима шoфера и кoндуктера уз трештаву нoвoкoмпoнoвану нарoдну музику, o тoме да аши људи бацаjу ђубре где стигну, пљуjу где хoће, склoни су непрoписнoм паркирању, вoзачи бацаjу oпушке из свojе пепељаре на трoтoар, а у кафанама и кафићима пoнекад трешти jака музика дo раних jутарњих часoва. И oвo су примери jавашлука.

У свojoj критици друштвених пojава аутoр се бави и шкoлoваним примитивцима. Oн гoвoри o рoдитељским интервенциjама и кoрупциjи наставника пo шкoлама. Joванoвић пoмиње Слoбoдана Joванoвића
кojи jе негативнo гoвoриo o пoлуинтелектуалцу; диплoмирани примитивац не разуме и не цени духoвне вреднoсти, jер уместo културе и мoрала пoседуjе oбиље сирoве снаге и пoлитичке амбициjе за бескрупулoзну бoрбу у друштву. Такав тип jе oбразoван али неваспитан и представља друштвену бoлест. Joванoвић каже да jе тo данас масoвна пojава. Oн гoвoри o нестручнoсти, безoбзирнoсти, пoлитичкoj прoтекциjи а ту jе и непoтизам. Аутoр каже oнo штo jе oчигледнo, да данас пoстojе приватни факултети За све и свашта. Oн гoвoри o институциoналнoj фoрми квазинауке.

Нарoчитo jе занимљив текст o ритуалу jавнoг срамoћења. Пojедини мушкарци су свojе супруге или љубавнице истеривали гoле на улицу, ваљда збoг прељубе. Тo нас пoдсећа на сцене из филмoва Хирoшима, љубави мojа Алена Ренеа и Раjанoва кћи Деjвида Лина у кojима су жене кojе су се пoдале oкупатoру шишане дo главе, мучене и пoнижаване.

Joванoвић jе мудар, интелигентан и прoницљив аналитичар и критичар српскoг менталитета, с jедним бескoначним дарoм запажања, специjалнo усмерен на пoлитику и истoриjу. Каo књижевник oн пише течним и занимљивим стилoм, лишеним клишеа, фраза и стереoтипа, врлo занимљивo, с честим мисаoним узлетима.

Речник jавашлука jе нештo више oд збирке нoвинских кoлумни. Тo jе енциклoпедиjа наших нарави, кojа ће временoм дoбиjати на значаjу, а писац ће jе сигурнo прoширивати.

(КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март – април 2010)

Тражећи по Мрежи нашао сам набројане појаве из Јовановићеве књиге које чине «културу» наше свакодневице „стање свести”, које се образује под утицајем особених социо-културних чинилаца:

сајам књига као вашариште импровизације, бувљак, видовдански мит, бацање ципела, новогодишњи концерт, кршење саобраћајних прописа, немарно паркирање

пребрза вожња, агресивност, примитивно понашање,  самовоља, чувени ћеф, пренаглашени инидивидуализам, бахатост и осионости сваког оног ко има и макар и мрву власти у било ком домену,

бацања ђубрета по улици, дизања ноге на сто па све до мењања закона по мери једног човека јер је моћан да то учини, аутобус као огледало нашe нарави, доминација паганског у народном стваралаштву, видовњаци на медијском небу, гашење књижара, ефекат самозаборава као израз изгубљеног достојанства и ругање својим жртвама, фаталистичко схватање трајања под изговором „живот је такав“

ментална запуштеност, улога клетве у политичком говору и животу, неумереност и прекорачење граница својих могућности, кафана као својеврсни српски парламент уз благу иронију да треба депарламентаризовати кафански живот, кич титоистичке харизме и трагови некадашњих самообмана, пристојност и њен значај у комуникацији, олако одрицање од традиције, стварање негативног стереотипа о Србима, неоснованост тврдњи о нашој националној склоности ка убијању сопствених владара, удворички пут славе наших писаца…

„Данас су дипломирани примитивци масовна појава чије необразовање и неваспитање постаје све веће уколико се удаљавамо од изворног принципа културе заснованог на оплемењивању нашег природног бића и тражење задовољства у одрицању од непосредног и егоистичног задовољења својих нагона,“ пише Јовановић.

Занимљиви су и КОМЕНТАРИ ЧИТАЛАЦА:

Jedan od bitnih elemenata razvoja javasluka od 2001-е godine je i maksima kako je Milosevic kriv za sve. Ova je teza najvise zlupotrebljavana pred izbore i kada je dolazilo do nekih nepovoljnih resenja po nas od strane medjunarodne zajednice. Postala je opste mesto i u mnogome je koristila aktuelnim vlastima da sa sebe skinu svaku odgovornost. Jer, Milosevic je kriv za sve. Za poraze u ratovima, za sankcije, za gubitak Kosova, za nase upropastene zivote,izgubljene godine. Mladi su to prihvatili, digli noge u vazduh, odrekli se sopstvene odgovornosti za vlastite zivote.Bez obzira kolika je Miloseviceva krivica, ova i ovakva poruka nije trebala da postane opste dobro. Zapazanja u pomenutoj knjizi su tacna. Ovo se drustvo raspada.

Ne postuju ljudi u razvijenim demokratijama zakone zato sto su fini , kulturni ili neskloni “javasluku”, koji se kod njih , naravno , drugacije zove . Nego zato sto ih , za nepostivanje zakona , vlast dere ko Musa jarca . U stanju je da , svojim
drakonskim finansijskim kaznama , od covjeka napravi prosjaka Luku.

U demokratskom procesu usvajanja zakona u Parlamentu, svako ima pravo da se , preko svog zastupnika , bori za svoje stavove, da se buni , svadja , vrijedja, pa cak i fizicki razracunava , ako ce to da mu donese prednost . Kad se sve to zavrsi , i Zakon u Parlamentu bude izglasan , svi argumenti protiv , postaju bezpredmetni ,i to postaje zakon za svakog .

Kazne za vece prekrsaje , ne samo u saobracaju , nego u privredi , ekonomiji , finansijskoj disciplini , neizvrsavanje i izbjegavanje poreskih obaveza ,za privatna i pravna lica ,stravicne su. Zato svako , bez obzira na karakternu osebujnost , licne moralne norme , sklonost ka nametanju nekakvih svojih kriterija ,dolazi pod udar zakona.
” Demokratija ” je samo u procesu koji , jednom zavrsen , postaje ” robija “, u kojoj se nikakvom ” javasluku ” ne ostavlja ni najmanji prostor .

Пера: Жико, опет касниш, па шта је било?
Жика: Касни ми сат.
Пера: Па што га не дотераш?
Жика: Ни у лудилу, за мене је слеђење мог сата који касни праћење трага трајне и живе прошлости и на тај начин ја чувам и развијам самобитност!

“Уместо диктатуре пролетеријата завладала је диктатура српства.“(Сретен Угричић) – Не видим зашто би критика г. Угричића била “непатриотска” а самог г. Јовановића (или његовог великог презимењака Слободана Јовановића) добродошла и здрава.

IZ INTERVJUA BOJANA JOVANOVIĆA ČASOPISU “PEČAT”

Adekvatno shvaćen, javašluk omogućuje razumevanje čitavog sklopa kulturnopatoloških pojava u našem javnom, društvenom, političkom i kulturnom životu. Pojedini događaji se zapravo pravilno i mogu razumeti samo u ključu dominantne crte mentaliteta javašluka. Ta reč „javas“ koja potiče iz arapskog jezika i danas u turskom označava polagano, sporo, dobila je u nas značenje karakteristične psihološke crte. Sporost izražena u polaganom radu i životnom ritmu postala je determinanta odnosa prema vremenu neshvaćenom kao vrednost koja bi se brzinom i ubrzanjem mogla uvećati. Zato se kao posledica neizgrađene moderne svesti o vremenu javlja poslovično zakašnjenje, a nepreciznost vremenskog određenja postaje obrazac za relativizovanje i svih drugih određenja i uspostavljanje proizvoljnosti i volontarizma kao kriterijuma odnosa prema drugima, prema sebi i svojim obavezama.

image002

Takav neodređen odnos prema svetu ne pruža potrebnu izvesnost, a osećanje nesigurnosti nastoji  da se  prevlada verovanjem u sudbinsku neminovnost, odnosno u postojanje nekog unapred određenog scenarija za naš život, koji pokušava da se dopiše odgovarajućim magijskim sredstvima. Odsustvo, dakle, preciznih pravila i njihovo sprovođenje stvara nedovoljno uređenu sredinu čija su ne samo rubna već i centralna mesta izložena manjem ili većem stepenu rasula i haotičnosti.

Ovakav „naopaki poredak“ posebno poguduje pojedincima da ostvaruju svoje lične, egoistične interese na štetu onih društvenih i kolektivnih. Ukoliko sa ovog stanovišta nastojimo da razumemo brojne događaje i pojave u našem javnom životu, onda otkrivamo da one potiču kako iz neblagovremenog odnosa prema izvršavanju preuzetih obaveza, odnosa oličenog u stalnom zakašnjenju tako i iz pojedinačnih egoizama koji preovladavaju nad mehanizmom ostvarenja društvenih interesa. Ove dve najbitnije odlike javašluka ocrtavaju i koordinatni sistem u kojem se oblikuju zajedničke kolektivne psihičke crte koje možemo nazvati mentalitetom jednog kolektiva ili jedne sredine.

„Školovani primitivci”- Na tu pojavu je ukazao još Slobodan Jovanović, ali u vreme između dva svetska rata kada je ona bila, ako se tako može reći, u začetku jer se odnosila na mali broj pojedinačnih primera. Danas je ona postala masovna, a naročito sa osnivanjem privatnih visokošlskih ustanova za sve i svašta. Sniženi kriterijumi učinili su te privatne institucije sa veoma niskim kriterijumima pogodnim za kupovinu diploma bez pokrića i zadovoljavanje ličnih sujeta.
Međutim, ovde se ne završava priča o našim školovanim primitivcima. Pokazalo se da svako ko ima para, bez obzira na to kako ih je stekao, može da bude i vlasnik visoškolske ustanove. Danas su vlasnici nekih od privatnih fakulteta bivše mafijaške vođe i kontroverzni biznismeni. Živimo u okolnostima u kojima se ne postavlja pitanje kvaliteta znanja koje se stiče na tim fakultetima niti vrednost stečenih, odnosno kupljenih diploma. Iako se pojedinci stide kada kažu gde rade ili gde studiraju, većina koja oličava ovo društvo nema to osećanje nelagodnosti. Primitivizam se toleriše, a agresivnim masmedijskim promocijama nastoji  da se nametne kao kriterijum javnog ponašanja.

Isus Hristos je bio najveći revolucionar u istoriji – napisao je Vil Djurant, pojašnjavajući da je on to bio u duhovnom smislu, jer – njegovo dostignuće nije bilo u uspostavljanju nove države već u uspostavljanju idealnog morala. Živimo ne samo u eri hrišćanstva, već i u eri globalizma, a čini se da je upravo arhitektama globalizma „dopala čast“ da uruše  najvažnije Hristovo zaveštanje!?
Srž Hristovog učenja je moralni aspekt koji je idealizovan do savršenstva. Zato su hrišćani, kako je uočio Berđajev, nesavršeni vernici svoje savršene religije. Na putu svoje individualizacije i oboženja mi se stalno usavršavamo prema obrascu Hristovog učenja.

Izgleda da kao društvo nismo još uvek spremni niti zreli da se realno suočimo sa sobom. Kada kažemo realno mislimo prvenstveno na sagledavanje našeg integriteta koji podrazumeva i naš negativitet, označen našom senkom. Prisilne nevolje, po pravilu, teško dovode do sazrevanja, jer u uslovima kada je kolektivu i pojedincu uskraćeno potrebno i željeno, onda su njihovi sadržaji samo potisnuti. U promenjenim uslovima kada se upravo te želje čine ostvarljivim, gubi se duhovna moć dotadašnjeg odricanja. Etički asketizam se povlači pred novim pogledom na svet nastalim u zadovoljstvu ispunjenja do tada potisnutih želja. Norme uzvišene etike koje su odlikovale pojedince i kolektive na njihovom putu do cilja, ostvarenjem tog cilja se relativizuju i prestaju da važe. Da bi asketizam bio moralno delotvoran i trajniji osnov čovekovog ponašanja potrebno je da se doživi kao slobodan čin, kao izbor ili posledica delovanja više sile u čiju se nepogrešivost i krajnji smisao neopozivo veruje. U svakom slučaju je dobro što je ljudima postao dostupan elemenat evropskog civilizacijskog standarda jer će sada moći u širem kontekstu da sagledaju sebe, svoj značaj i svoje značenje.

Pravoslavno paganstvo je određenje naše narodne religije koja se odlikuje pre površnom pobožnošću, nego li dubljom religioznošću. Mi nismo ni manji pagani ali ni veći hrišćani od drugih hrišćanskih naroda. Međutim, istorijske okolnosti su uticale na to da budemo verski pragmatični, kompromisni i da ideale neostvarljive principijelnosti prilagođavamo tekućim životnim zahtevima. Premda je reč o različitim i međusobno suprotstavljenim pojmovima u ovoj sintagmi, pravoslavno paganstvo određuje suštinu naše narodne religioznosti. Ta suština se, dakle, sastoji u istovremenom očuvanju starih i prihvatanju novih religijskih obrazaca, predstava i sadržaja.

Cinizam prolazi i u našem narodu zato što se ne ispoljava u ogoljenom već u licemernom, dvoličnom vidu. Teško je danas očekivati da ogoljeni cinizam može da dobije podršku, ali licemerni cinizam je formula kojom se mogu zanemariti pravila pristojnosti i ispoljiti ekstremna bestidnost i bezobrazluk. Takvo ponašanje ima pokriće u isticanju nekih viših ciljeva koji bi trebalo da budu alibi i za činjenje najvećih zala. Tako je i bilo moguće da se najveći cinizam prošlog veka iskaže u bombardovanju Srbije od strane NATO-a, jer su zanemarene i pogažene sve postojeće pravne međunarodne norme koje sprečavaju takav čin.

Međutim, bestidno laganje o pravim uzrocima te divljačke agresije zamaglilo je osnovne ciljeve bahatog napada na Srbiju. Ukoliko ti interesi nisu bili vidljivi tada, jer su bili zamagljeni sprečavanjem tobožnje humanitarne katastrofe Albanaca, onda su postali očigledni posle završetka operacije „Milosrdi anđeo“ i potpisivanja mirovnog sporazuma. Podizanje Bondstila kod Uroševca, najveće američke i NATO vojne baze u ovom delu Evrope pokazalo je zašto su podsticani albanski teroristi da stalnim napadima na tadašnju srpsku armiju i policiju na Kosovi i Metohiji isprovociraju odlučnije odgovore srpske strane posle kojih su Albanci organizovano krenuli u zbeg i onda zavapili za pomoć koja je već bila spremna da im bude pružena.

Nešto od od tog licemernog cinizma prepoznajemo i u ponašanju ovdašnjih političara i moćnika na javnoj sceni. Na rečima se iskazuje navodna briga za vrednosti koje se u praksi negiraju. Politička praksa ravnodušnog odnosa prema dobru i zlu posebno je izražena prema našem najvećem zlu oličenom u korupciji. Međutim, razmere tog zla ne možemo sagledati, a kamoli to zlo iskoreniti, jer je ono u samom središtu vlasti.

Manifestna korupcija vlasti je samo simptom dubljih uzroka fenomena korupcije vezane za podmićivanje vlašću, kroz pljačku i nekontrolisano trošenje društvenih sredstava, i pojavu da sama vlast potkupljuje, u vidu nerealnih obećanja i materijalne pomoći i predizbornim poklonima. Kada se približimo toj istini da je najveće zlo u središtu same vlasti koja bi trebalo da se bori protiv njega, onda se suočavamo sa poznatim mehanizmom osporavanja činjeničnog i optuživanja drugih za sopstvena nedela. Ti drugi su sada u liku nesrećnih knjigovođa koji, kao što znamo, nikad ne odlučuju o bilo čemu već samo izvršavaju naloge i knjiže ono što im se dostavi.

Danas bi tu ogromnu moralnu energiju prkosa, različitu, dakle, od inadžijskog samodestruktivnog suprotstavljanja radi suprotstavljanja, trebalo usmeriti ka samopotvrđivanju i očuvanju sopstvenog identiteta. Taj prkos mora biti izraz samopoštovanja i spoznaje da se današnje osvajanje i pokoravanje vrši perfidnim sredstvima ekonomske i monetarne zavisnosti koja se ispostavlja kao rezultat  dobrovoljnog prihvatanja dužničkog ropstva. Izgleda da se niko ne može više konfrotirati sa svetom i dovoditi u pitanje proces globalizacije, jer time rizikuje da ostane izvan sveta i dovede u pitanje sopstveno postojanje. Međutim, ono što možemo, a što ne koristimo to je da prihvatimo svet na svoj način i sačuvamo sebe u tom globalnom svetu.

U procesu integriacije Evrope i globalizacije jedan od najbitnijih momenata je i očuvanje i potvrđivanje nacionalnog identiteta. Sloboda u formiranju ličnog i kolektivnog identiteta otvara nove mogućnosti pojedinačnog i nacionalnog samopotvrđivanja. U sportu kao da se preispituje jedna od tih mogućnosti kada nacionalne boje nekog nacionalnog tima brani naturalizovani pripadnik druge nacije. Državljanstvo se nudi i prodaje talentovanim inostranim državljanima, bez obzira na njihovu boju kože, etničko poreklo, versku pripadnost, jezik, tradiciju i kulturu, koji mogu biti korisni nacionalnom timu. Čini se da se borba za nacionalno samopotvrđivanje  ne gubi na intezitetu samo se vodi drugim sredstvima. U političkom diskursu naših vlastodržaca nacionalna tematika nema potrebnu važnost jer se prioritet daje evropskim temama.

Čini se da je to tipičan fenomen odrastanja. Dok ovladavaju hodom deca stagniraju u govoru. I naši političari koji su pohrlili ka Evropi prestali su da govore o važnosti sopstvenog nacionalnog identiteta.

Duhovni život običnog čoveka čine danas masmedijski produkti, televizijske serije, rijaliti programi, sportska takmičenja, sadržaji žute štampe, reklamne poruke koje ga prepariraju za šoping u megamarketima. Takav čovek i može da reaguje samo na hitove koji mu se sezonski nude kao izuzetna literatura. Naše vreme obeležava čovekovo zadovoljstvo trenutnim sadržajima koji se brzo zaboravljavljaju, a u konzumentima stvaraju zavisnost od ritualnog ponavljanja recepcije identičnih sadržaja. Gutači tih sadržaja su stalno nezadovoljni jer uvek imaju potrebu za onim najnovijim da bi stekli potpuniji doživljaj. Površnost svih tih proizvoda pruža samo iluziju zadovoljstva, a u suštini postoji samo ponor ogromnog nezadovoljstva koji se nastoji ispuniti uvek novim plitkoumnim sadržajima.

Najstrašnije je što otkrivanje nečasnih postupaka ostaje bez ikakvih posledica za one koji su na takav način došli do priznanja i počasti. Oni nastavljaju dalje, jer znaju da je društvo bez mehanizama da ih spreči u nemoralnosti. Nušićeva Živka ministarka je prototip takvog ponašanja, a njene reči kojima sebe hrabri posle skandala i gubljenja dotadašnjeg statusa da samo malo prođe vreme i da se zaboravi nastala bruka pa eto nje opet, odzvanjaju kao životni moto upravo takvih pojedinaca na našoj javnoj sceni.

Nama nisu potrebne dubokosmislene reči, već dosledno pridržavanje onih elementarnih ljudskih i moralnih pravila koje bi ponašanju pojedinaca na vlasti dalo potrebnu racionalnost u okviru važećih normi časti i poštenja.

Postojećim vlastima nisu bila potrebna mudra upozorenja da enormno ne uvećavaju državnu administraciju jer je i običnom građaninu bilo jasno kuda to vidi. Sva ovdašnja upozorenja nisu vredela sve dok pod pretnjom MMF-a i Svetske banke, kao uslovom za dobijanje novih kredita, nije doneta odluka o smanjivanju viška zaposlenih u državnoj upravi. Međutim, nije samo problem sa tzv. „belim okovratnicama“ jer je istovetna situacija i u institucijama kulture u Srbiji u kojima su „šareni okovratnici“ doveli u pitanje kulturni život u zemlji. Najveća suma novca odvaja se za prekobrojno zaposlene u tim institucijama, a Beograd postajući prepoznatljiv po svojim zatvorenim muzejima i pogašenim književnim časopisima diči se onim zbog čega bi trebalo da se stidi: noćnim životom, pevaljkama na splavovima i prostitucijom. Ima li ikakvog smisla upozoravati i ministra poljoprivrede da se propisanom cenom pšenice od 9,5 dinara, gotovo upola manje od one utvrđene u prethodnoj godini od 17 dinara po kilogramu, ne može nadoknaditi ni njena proizvodna cena i da se takvom otkupnom politikom uništava proizvođač i domaća poljoprivreda.

Reči umnih ljudi ne vrede mnogo kad njih nema ko da čuje. Onda kada se iskažu odjekuju u prazno kao glasovi vapijućih u pustinji.

Često se nedostatak autoriteta nastoji kompenzovati pojedincem u liku vođe ili oca nacije. Međutim, problem autoriteta je znatno dublji jer je to posledica odsustva odgovarajuće hijerarhije vrednosti i njihove institucionalne zaštite. Nesumnjiva je odgovornost naše elite za ovakvo stanje u društvu jer je premalo učinila za stvaranje institucionalnih pretpostavki za uspostavljanje trajnijeg sistema vrednosti. Budući da toga nema, onda se očekuje dolazak pojedinca u liku vođe ili spasitelja koji bi doneo neko poboljšanje. Nesumnjivo je da pravi i odgovoran pojedinac može i u ovakvim okolnostima mnogo da uradi. Odnosom prema nedavno preminulom patrijarhu narod je iskazao poštovanje prema onom koji je svojim rečima, ponašanjem i celokupnim svojim životom oličavao poželjne društvene i moralne vrednosti.

ANTOLOGIJE GLUPOSTI

Pre nekoliko godina splitski “Feral” je sakupio verbalne stupidarije onog vremena i hrvatskog podneblja.

Beogradski “Status” tim (novinari lista “Status”) u sastavu – Zoran Pavić, Nenad Zorić i Slaviša Lekić – objavio je, sredinom novembra, DRUGI tom ANTOLOGIJE SAVREMENE SRPSKE GLUPOSTI “NIJE SRPSKI LUPATI”.

U zbirci je, sortirano po poglavljima, zabeleženo šta su sve rekli (i ostali živi) političari, sportisti, folk pevači, akademici, novinari i ostali. Antologija sadrži 50.000 verbalnih bisera i gluposti koje je u proteklih 15 godina izreklo 1.500 javnih ličnosti Srbije. “U poslednjih petnaest godina, glupost je eskalirala, razobručila se, žanrovski postala disperzivna i po običaju bila arogantna, a na momente čak i duhovita,” rečeno je u uvodu.

“Ja ne bih rekao da su oni u Srbiji, ali ne bih ni isključio tu mogućnost. Svi sigurno nisu, neki verovatno jesu.”

“Imam platu kao što ima sav normalan svet. Govorim o sumama od pet do deset hiljada evra.”

“Posle 5. oktobra mnogi su se uplašili da neću više imati materijala za karikature, ali ja sam verovao u ovdašnju glupost i nastavio da radim.”

“Ova utakmica se igra sutra, ali i dalje nema golova.”

“Mojim venama teče fudbalska lopta.”

“Trudim se da se hranim zdravo, pa kada jedem svinjetinu, obavezno posle nje naručim I voćnu salatu.”

“Mislim da čovek koji ne psuje, a živi u Srbiji, nije normalan.”

А овде су сакупљене «светске глупости» познатих личности:

http://www.tportal.hr/funbox/funtime/2104/Glupost-dana.html

Preneto sa amika.rs

Миливој Анђелковић и Данко Стојић

2 komentara na tekst Од Збирке ГЛУПОСТИ до Речника ЈАВАШЛУКА

  1. Amika

    10/05/2010 at 20:34

    Anamnesis хвала.

    На прагу смо ГЛУП-АНТОЛОГИЈЕ Србије, УU и остатка света.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *