Ulogujte se / Kreirajte profil

О Ернесту Сабату и његовим jунацима

Ернесто Сабато важи за једног од три највећа модерна аргентинска писца (уз Борхеса и Кортасара). Сабато је рођен 24. јуна 1911. године у сеоцету Рохас,  као десето од једанаесторо деце у породици италијанских исељеника. Умро је последњег априлског дана 2011. године, непуна два месеца пре свог стотог рођендана.

Пре него што се определио за књижевност, бавио се физиком, најпре у оквиру „Фондације Кири“, а потом и као професор на Универзитету La Plata. Науку напушта 1945. године и започиње књижевни рад. Према његовим речима, само уметност пружа прилику човеку да испољи страшне и противречне облике своје душе.

Прво књижевно остварење Појединац и универзум (Uno y el Universo) појављује се 1945. године и добија награду. Три године касније излази Сабатов Тунел (El tunel). Кратки роман написан у првом лицу одмах му је донео књижевну славу. Затим објављује неколико књига огледа, а тринаест година након Тунела, 1961. године Сабато објављује О јунацима и гробовима (Sobre heroes y tumbas). До следећег Сабатовог романа проћи ће поново тринаест година; 1974. године излази Абадон, анђео уништења (Abaddon, el exterminator). Ова два романа, заједно са Тунелом, чине замишљену трилогију и баве се проблемом лудила и мрачним стањима ума као што су насиље, родооскрнављење и манија прогањања. Након овог романа, Сабато више није објављивао фикционалну прозу.

„Постоји једна врста прозних маштарија помоћу којих писац покушава да се ослободи неке опсесије која ни њему самоме није јасна. По срећи или по несрећи, умем да пишем једино такву прозу. Штавише, још од ране младости осећао сам неодољиву потребу да пишем те, мени неразумљиве повести.“, стоји на почетку посвете романа О јунацима и гробовима. Сабато је овај роман писао тринаест година и више пута је долазио у искушење да спали рукопис. Захваљујући његовим пријатељима, а понајвише Сабатовој жени, роман је објављен 1961. године.

Сабато посвету завршава пасусом:

„Посвећујем овај роман жени која ме је истрајно бодрила у тренуцима обесхрабрења, а њих је било понајвише. Без ње, никада не бих ни смогао снаге да га завршим. Иако она заслужује нешто кудикамо вредније, чак и овакав какав је, са свим недостацима, роман припада њој.“

Када је Сабато почео да пише О јунацима и гробовима, носио се мишљу да напише трилогију или тетралогију. Наумио је да је назове Изазов, а главни јунак би био Мартин. Њен наставак би сачињавала Сећања непознатог, са Фернандом као главним јунаком. Међутим, Фернандо је почео да се претвара у Бруна и из Сећања је поникао Извештај о слепима, а уметањем приче о Лаваљеу, књига је добила четврти део и  попримила свој коначни облик.

Од када се 1961. године појавио, роман је подстакао низ тумачења, као што је и обичај са значајним романима. Роман представља фреску аргентинског живота јер њиме дефилују људски типови својствени тој земљи, расправља се о њиховом начину живота, размишљањима, о њиховој историји (од 18. века до 1955. године), о драми коју та земља носи, о стремљењима и о будућности земље. За дигресије којима роман обилује Сабато је употребио део тема из својих огледа – уметник и његов стваралачки чин, ставови о капитализму и марксизму, расправа о Борхесу, аргентинска књижевност, мушкарац и жена итд. У том смислу, О Јунацима и гробовима је роман ствараоца, роман у ком се налазе предмети његовог занимања и његов поглед на свет. Постоји још један разлог за мноштво тема у роману, а то је универзалност. Сабато је преко онога што је индивидуално аргентинско досегао универзалне вредности, јер људски типови и сукоби Сабатових ликова су типови и сукоби данашњице у било ком делу света. Неки критичари схватају О Јунацима и гробовима као роман о Буенос Аиресу, односно сматрају да је град главни јунак књиге. То је делимично тачно, јер поред драме града имамо и драму читаве једне земље. Сабато жели да преко локалних елемената и проблема постави општељудска питања метафизичке природе: о смислу постојања, о самоћи и о смрти. Ово објашњење може да нам помогне да даље схватимо наслов који је Сабато дао свом роману. Са једне стране, „гробови“ могу да се односе на Лаваљеа, а преко њега на све припаднике аргентинске нације. „Јунаци“ могу да буду други крај те исте референце. Међутим, исправније би било размишљати у ширим, општијим и метафизичким оквирима. Ако узмемо да „јунак“ означава човека, а „гроб“ смрт, роман говори о људском бићу и смрти, о две тематске константе које су својствене Сабату. Још једно објашњење се може узети у обзир ако га заснујемо на Сабатовој иронији, када би се „јунаци“ просто односили на јунаштво неопхоно да се превазиђу све тешкоће живота. а „гробови“ би указивали на неизбежан крај и истицали узалудност људских напора. Занимљиви су и наслови четири дела: Змај и принцеза, Невидљива лица, Извештај о слепима и Непознати бог. За Извештај нису потребна нека посебна објашњења, а то важи и за последњи део, јер је то бог надања, којег Мартин никада раније није искусио и који долази да га избави. Цео четврти део Сабато назива метафизиком наде. Најнејасније је значење првог дела, јер ако се израз „принцеза“ односи на Алехандру, поставља се питање: ко је змај? У првом делу, писац нам открива какав је тај змај који прати принцезу, а то никако не би могао да буде Мартин. Сабатови симболи могу да се протумаче као метафора Алехандриног карактера, као борба између оног демонског које је наследила од оца и онога што је здраво и добро у њој. Несумњиви јунаци романа су Алехандра и Мартин. Њихово присуство се провлачи кроз цео роман, а поред њих скоро непрекидно смо усресређени на Бруна, који тек у четвртом делу преузима улогу једног од главних јунака. Роман је сачињен од различитих тачака гледишта, које се понекад мешају, али роман не представља уједначену целину, него се мора анализирати део по део, чиме се мења удаљеност ликова од читаоца. Тако Фернандо, који је главни лик трећег дела, постаје средишни лик једног поглавља у четвртом делу. Сабато је своје ликове карактерисао на различите начине: они говоре и непосредно делују, приказује нам како их други виде или их објашњава неки учесник. Код Сабата се јединственој мелодији придружују друге мелодије, све се скраћује, прекида, спаја и стапа.

Роман почиње уводном напоменом где нам се открива злочин који је извршила Алехандра.

„Први резултат истраге показали су да је накдашњи видковац био закључан са унутрашње стране и да је то учинила сама Алехандра. Затим је убила оца, испаливши четири метка из пиштоља калибра 32. Напослетку, све је полила нафтом и запалила.“

Код Сабата нема фактора изненађења, већ на почетку је дат врхунац радње, тј. оно што представља главни догађај. Слично је и у Тунелу, где већ на почетку од главног јунака сазнајемо о чему ће бити реч на наредним странама. Кастел нам открива свој злочин реченицом:

„Постојала је само једна особа која је могла да ме разуме, а то је била особа коју сам управо убио.“

Нагласак је на психолошким стањима јунака, односима између ликова, а не на неочекиваним преокретима и изненађењима. Све оно што је структура, композиција, идеје, све то има другостепену важност. Код Сабата смо суочени са страстима, опчињеностима, изопаченостима, иницијацијама и ритуалима.

Анализирање романа  О Јунацима и гробовима није могуће без претходног освртања на Тунел, Сабатов први роман. Тунел је и нека врста увода, јер се већ ту јављају неке суштинске теме које ће се потпуно развити у Јунацима: тежња за апсолутом, самоћа, тема слепих, која је обрађена до те мере да поредставља неку врсту романа у роману. Два лика у Јунацима – Алехандра и Фернандо, јављају се већ у Тунелу, то су Марија и Пабло. Пабло Кастел је протагониста романа, симбол ренесансног човека, сликар и љубавник Марије Хунтер, која ће постати жртва љубоморе. Роман је извештај о злочину из страсти, приповедан у првом лицу са низом исповести које су упућене читаоцу као сведоку. У трећем делу Јунака, Фернандо поново отвара случај Кастел и посматра га кроз лупу, дајући могућности за различита тумачења Тунела. Фернандо посматра тоталну владавину Секте слепих над светом и покушава да појасни идеју контролисаног универзума где постоје само посебни случајеви, док је, са друге стране, Сабато покушавао да докаже да смо ослобођени Случајности. Управо овај трећи део романа дао је повода за различита тумачења, а сам по себи представља роман у роману, и може се посматрати као самостални роман. То је потврдио и сам Сабато, када је дозволио његово штампање без икаквог увода који би објаснио однос Извештаја са остала три дела романа О јунацима и гробовима. Али би ваљало нагласити да би без Извештаја роман био непотпун и окрњен. Функција овог дела је прилично очигледна и представља велику опсесију Фернанда Видала. Извештај је испричан у првом лицу и омогућава да продремо у свест и подсвест јунака. Фернандо је без сумње један од највећих бунтовника хиспаноамеричке књижевности, дотле да га стављају у кош са Ставрогином или Иваном Карамазовим. Фернандова побуна је побуна против прилика живота, против зла које је део нашег друштва као и побуна против Бога. Фернандо се окреће истраживању зла и има намеру да открије истину лутајући по подземном свету слепих. Његов самотњачки живот објашњава његово садистичко и насилничко понашање. Он је од раног доба био заокупљен питањем зла, и његово истраживање Секте слепих представња експеримент у зрелом добу, као што су то раније биле игре забадања ексера птицама у очи и уништавање мравињака. „Окретање сопственом Ја“ је Јунгов термин који означава спознају архетипа сенке, која је могућа када се мрачни аспекти личности спознају као стварни. То захтева велику моралну снагу и састоји се од страшног искуства јер се човек суочава са апсолутним злом. Фернандо је немилосрдан према себи, неустрашив и одважан се подвргава овом експерименту. У Извештају налазимо два преображаја: Фернандов и преображај Селестина Иглесијаса. Иглесијасов преображај након што је ослепео је преображај једног човечног бића у нешто чудовишно.  Фернандов преображај има везе са његовим истраживањем које има везе са спуштањем у „сопствено мрачно Ја“. За разлику од чувеног преображаја Грегора Самсе, где је анимализација симбол непремостиве препреке која постоји иизмеђу јунака и друштва, Фернандов преображај је враћање озлојеђеног човека у прошлост, трагање за судбином и разлогом отуђења од Бога.

Сабатови романи су романи који држе читаоца будним до зоре, а Ернесто Сабато је писац за све оне који се труде да пронађу своје место на овом свету и да остваре смисао свог постојања.

ЗА П.У.Л.С: Вујошевић Анђела.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *