Ulogujte se / Kreirajte profil

Последња биоскопска представа

“Велике ствари су пролазне, мале су вечне“. (А. Тарковски)

Недавно сам отишао да погледам филм у једном градском биоскопу. У центру милионског Београда постоји само један биоскоп са више дворана. Сала је удобна, пројекција беспрекорна. Проблем је само што сам у сали био сам. Једини гледалац. Добро, и то је нека врста комфора, као да се филм приказује само за вас. Онда су у салу ушли младић и девојка. Млади и лепи. Светла су се угасила и почела је пројекција филма. Филм је био одличан, овенчан низом међународних награда. Младић и девојка нису се ни загрлили ни пољубили, ни држали за руке. Извадили су своје мобилне телефоне и почели да куцкају поруке. Више су гледали у мобилне телефоне него у биоскопско платно. И тако, све време пројекције у тами су светлели њихови мобилни. Пројекција се завршила, упалила су се светла, младић и девојка су отишли са својим мобилним телефонима, а ја сам остао у дворани сам са својим успоменама и сећањима. Чудно је како се успомене јављају тамо где их нико не призива!

Пред биоскопом Јадран, некад (Фотодокументација „Политике“)

Време је после рата. Биоскоп „Дрина“ је пун. Биоскоп је за нас у то време био „прозор у свет“. Алибабина пећина чудеса. Очарани смо покретним сликама. Биоскоп је раскрсница између стварности и снова.

Највише гледамо руске ратне филмове. Гледамо исти филм по десет пута. Знамо све сцене напамет. После се играмо тих филмских сцена. Срећи нема краја. И млади и стари, обожавају руске филмове. „Пастир Костја“ је наш омиљени филм! Цела улица хорски пева песме из филма. „Камени цвет“ је први филм који смо гледали у боји. „Тимур и његова чета“ је филм за памћење. Тимур је у нашим играма једна висока, пегава девојчица, виша за главу од свих нас. Нико је не воли, али се она најбоље бије. Више је дечко, него девојчица. Све нас постројава и свима командује! Тера нас да је зовемо „Каћуша“. Тужан сам што нисам Тимур, вођа чете који жртвује свој млади живот за спас отаџбине. Дебео сам и низак. Ја сам само део чете и то онај увек на крају колоне.

Град је разрушен. На зградама је писало: „Проверено мин њет“. Јуримо по дворишту и тражимо замишљене непријатеље. Тражимо заостале Немце. И бесомучно пуцамо на њих. Омиљена игра нам је „Убиј Немца“! Немци су ђаволи, мрак, зло, несрећа. Једног дана кроз нашу улицу промарширала је група заробљених Немаца. Ишли су у колони по двојица окружени партизанима са упереним аутоматима. Били су у поцепаним шињелима, необријани, прљави. Једва су ишли. Неки су застајали. Партизани су их ударцима кундака подизали са земље. Ми смо стајали на тротоару уплашени и збуњени. Ти Немци нису били они Немци против којих смо се борили у нашим играма.

Тих година, више смо гладни него сити… Стижу америчке конзерве: сладак пасуљ, жути сир, „Труманова јаја“. Не знам ко је тај Труман, али јаја су одлична. То су јаја у праху која се помешају с водом и онда пеку на врућем зејтину. Чиста хемија, али суперукусна.

А онда, одједном, преко ноћи, нема у биоскопу руских филмова. Биоскоп је у мраку. Нема више шарених плаката у стакленом излогу. Само натпис: „Представе у 1, 3, 5, 7, 9… отказују се до даљег“

Пошто више није било руских филмова, игре су се промениле. Ми дечаци се играмо клиса, а девојчице школице. Заједно се играмо „жмурки“. Омиљено место за игру нам је двориште Цркве Ружице на Калемегдану.

А онда једне вечери биоскоп поново блиста у светлу. На репертоару филм „Барба Жване“, у режији Вјекослава Афрића. Веома је популаран, скоро као филм „Славица“, истог редитеља. У Београду настаје узречица: „Прешао сам те као Барба Жване пругу“. Барба Жване је духовити Далматинац, помаже партизане, прелази ноћу пругу да им дотури храну, и то све Немцима испред носа. Драгомир Фелба је као „Барба Жване“ фантастичан. Поносни смо што и ми знамо да снимамо филмове.

Имамо у кући радио-апарат „космај“ . Нисмо га купили, то је изнад наших могућности. Ујак га је позајмио од једног свог колеге који је отишао у Немачку да ради. Увече, цела породица се окупља око радио-апарата. Слушају се вести, преноси фудбалских утакмица. „Весело вече“ је омиљена емисија.

Сви смо у то време сањали да имамо бицикл… И тихо смо у биоскопу плакали када сиромашном раднику Антонију Рицу украду бицикл у филму „Крадљивци бицикла“.

Ноћима сањам груди Силване Мангано из филма „Горки пиринач“.

Када су се појавили на филмском платну Џони Вајсмилер, као Тарзан, и Морин О’ Саливен, као Џејн, било је дефинитивно готово са ратом, револуцијом, партизанима и Немцима. Тарзан је наш нови јунак. Сви увежбавамо његов чувени крик. Цела улица одјекује. Девојчице облаче кратке сукњице као Џејн. Трчимо у зоолошки врт на Калемегдану до кавеза с мајмунима. Имитирамо Читу. Мајмуни су збуњени толиком пажњом! Да знају да говоре сигурно би питали: „Шта се то догађа“?

Сећам се батина које смо добили јер смо прекопали цело двориште тражећи закопано благо после гледања филма „Благо Сијера Мадре“. Ако сте хтели да освојите девојку у то време, водили сте је у биоскоп да гледате филм „Један дан живота“ (Мама Хуанита). То је био филм уз кога је плакала цела Југославија.

А онда, одједном, као гром из ведра неба, бљесак лепоте, ватромет музике, филм „Бал на води“ и Естер Вилијамс. Боже, како је лепа! Ксавијер Кугат, његов оркестар и труба Харија Џејмса. Сви се њишу у ритму музике. Тада сам први пут чуо ту чаробну реч „џез“. Стојимо у дугачком реду испред биоскопа,,20. октобар“. Ред је од биоскопа преко Теразија, па низ Призренску улицу, скроз до Зеленог венца. Предраг Ј. Марковић је написао: „Гледање овог филма било је заправо плебисцитарно изјашњавање Београђана за радост и богатство свакодневице, а против система који жртвује свакодневицу у име светле будућности“.

На обали Дунава покушавамо скокове у воду а ла Естер Вилијамс. Лица и леђа су нам црвени од удараца у таласе.

Те 1951. године за шест месеци приказивања филма „Бал на води“ у биоскопу,,20. октобар“ продато је 332.000 карата. Београд је те 1951. имао 426.000 становника…

Онда смо одрасли. С годинама су дошли филмови: „До последњег даха“, ,,400 удараца“, „Вртоглавица“, „Прошле године у Маријенбаду“, „Кратак сусрет“, „Казабланка“… У Београду је било све више бутика и кафића, а све мање биоскопа… Дошла је телевизија, компјутери, мобилни телефони…И онда више нисмо ишли у биоскоп. Једнога јутра на месту нашег драгог биоскопа осванула је коцкарница…

У салу је ушла чистачица с кофом и метлом и рекла: „Господине, морате да изађете, данас нема више филмова“.

Изашао сам у хладну зимску ноћ и лаганим кораком кренуо према свом стану. Филм се и даље вртео у мојој глави…

Аутор: Предраг Перишић

Професор ФДУ

Политика

3 komentara na tekst Последња биоскопска представа

  1. Herr

    12/03/2017 at 20:00

    Cemu sluze ovakva sentimentalna netacna lupetanja?
    U Centru su Takvud Sinepleks i Dvorana Sindikata i tri manja bioskopa sa jednom salom Kinoteka, DKC i Kolarac. Ovo moze da prodje samo kod Smajlovicke.

  2. Boban Savković

    12/03/2017 at 22:33

    Pretpostavljam da si mislio kod Žarka Rakića. Nemoj čitati sentimentalna i netačna lupetanja.

  3. Herr

    12/03/2017 at 23:05

    Ako je sanjao grudi Silvane M. ima barem 75 godina. Niko nije prestao da ide u bioskop zbog kafica. Ja jednom mesecno sidjem kod bioskop Drina koji je pretvoren u tu kockarnicu. To su dve stanice od centra, a vec kao periferija.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *