Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Приштина

pr1

Свако има свој однос према граду у којем се родио и одрастао. Тако да себи дозвољавамо, уз сву опасност примеса патетичног, да се сетимо нашег града, Приштине.За нас, и многе друге, она више не постоји. Наравно да је тамо где и јесте, али Приштина није више оно што је била. Знам да то могу рећи многи за своје градове, али у овом случају то „рећи“ има своје изразите специфичности. А била је…била је и малена и прашњава и неугледна…негде на раскрсници између турске касабе и соцреалистичког политичког, урбанистичког и архитектонског пројекта који је оличавао жеље које су се, на крају, и оствариле.

Дакле, родили смо се, расли, похађали основне школе и гимназију, имали прве љубави и много тога што се у животу појединца први пут дешава, у граду који је тек шездесетих и седамдесетих добијао обрисе модерног (ма шта то значило) града и који је до данашњег дана нарастао до величине од пола милиона становника. Један од ретких градова који нема реку, који није имао пуно тога…али…али је имао нешто, што често, немајући другу реч називамо душом. Радије бих то, ипак, назвао идентитетом. Ако је неки град огледало свих оних који су у њему живели и живе, онда смо ми делићи тог огледала. Хтели то или не, ма где да јесмо сада, кроз те делиће се преламају сви наши погледи на свет, сва наша веровања и надања.

Био је неки топао августовски дан, када сам, симболично, као последњи припадник једног народа, оним истим улицама којима сам проходао напустио Приштину. Наравно да сам знао да је то заувек. И то није напуштање када од некуда одете својом вољом…у том одласку је било, као у Алефу, сакупљено све оно што је сваки становник тога града, ове или оне националности, проживео. Мислим да се нисам ни окренуо да видим обрисе града, не зато што сам то тако хтео, него зато што је, ваљда, тако требало и да буде.

И…и…“никада се нећемо вратити у свој родни град…јер, тамо нас не чека нико…и већ одавно су избледела сва лица“. То никоме, па и нама, не треба да буде важно. Али, ето…сетимо се и важно нам је…

За  P.U.L.S.E: Бобан Савковић

pr_2

pr3pr7pr6pr4pr5pr8pr9pristina

11 komentara na tekst Приштина

  1. Arber

    12/09/2009 at 12:18

    Drago mi je procitati reci mog prijatelja, cak i kada nisu onakve kave bi voleo.
    Podelio sam ‘zadnje korake’ za Bobanom na asfaltiranoj kaldrmi Grada bez reke, i kako god to gordo zvucalo, bat koraka i dalje odzvanja po ovoj kaldrmi…
    Asfalt preko nje je samo da bi tutnjava i galop utihnuli u odjeku nekadasnjih koraka…
    Kako prvih tako i zadnjih…

  2. Boban Savković

    12/09/2009 at 14:21

    Heeeej!!! Arbere, prijatelju…

    Arber je Čovek koji je bio sa mnom tog avgustovskog dana i sa kojim sam podelio te “zadnje korake”.Dok je njega i ljudi kao što je on…. Priština postoji.

    Ipak nisu izbledela sva lica.

    Dobro došao prijatelju!

  3. Snezana Moracic

    12/09/2009 at 16:08

    ja sve bobane zaobilazim ovu tvoju toplu crticu, izvučeni fragment, ali dugo nosim u sebi ovu rečenicu da kašem na sav glas : Taš,eat your heart out , kada pogledam ovaj nas bazen, a u nastavku tereni za košarku a možda i za tenis u povoju…

    tung arber

  4. Arber

    12/09/2009 at 20:07

    Pozz. S & B
    Divno je sresti Prijatelje, makar i na Net-u.
    Još je divnije znati da ih ima, a posebice da su tu pored.
    Do moje kuće je prava Prištinska kaldrma, tako nisam dao da se prepokrije [‘novopečenim’] asfaltom. Nenaviknuti na kaldrmu je zaobilaze u veeelikom luku.
    Vredi videti.
    Ovo zadnje je bilo umesto poziva, ne u smislu puške Mandušića Vuka, nego više o tokama na prsima….

  5. Boban Savković

    12/09/2009 at 20:36

    Ha..ha..e pa nije bilo starije kaldrme (a i vinove loze u dvorištu) od one u mojoj ulici, koju su prepokrili asfaltom negde osamdesetih. Imam neke fotografije stare Prištine, pa ću videti ih postavim u neku od galerija.

    Ne reci dvaput da vredi videti

  6. Boban Savković

    12/09/2009 at 22:22

  7. Divanjol

    14/09/2009 at 14:23

    Lepo napisano… vratih se za trenutak u onu staru Pristinu, samo nama i nasim prijateljima znanu, koju ova “nova” ne moze da potisne iz glave…

    Radujem se kao dete, kad neko nesto napise o staroj Pristini… Cekam slike, nestrpljivo…
    Hvala, do tada i pozdrav svima… SM posebno…

  8. Snezana Moracic

    16/09/2009 at 17:26

    cao ‘kod 4 lule’…mozes i ti da prilozis fotografije pa da napravimo jedan impresivan album stare pristine, toliko joj dugujemo.

  9. Divanjol

    16/09/2009 at 22:10

    Cao, long time… sa posebnim zadovoljstvom… Imam nekoliko fotografija koje bi zainteresovale stare Pristevce, jedna od njih mi je posebno draga… videces je…

  10. isak

    01/12/2011 at 11:01

    snezana ja bi ti zamolio da mi posaljes ako imas stare slike pristina.
    na isakoxa@gmail.com

  11. Milan Randjelović

    08/01/2016 at 09:31

    Nisam rodjen u Prištini, proveo sam pet godina u tom gradu i šta je to u Prištini što ga za tih pet godina doživljavam kao rodni?
    Hvala Bobanu, Arberu, Sonji, Rakcu, Mustafi, ………..

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *