Ulogujte se / Kreirajte profil

Самоубиство као проблем – Владета Јеротић

Морамо, најпре, поћи од потврђене чињенице да је број самоубистава у свету последњих деценија, особито после другог светског рата, у сталном порасту. Упадљиво је да је број мушких самоубица већи од женских – на пример, у Јапану тај однос је 2:1, док је у скандинавским земљама 4:1. Узели смо као пример земље у којима је већ деценијама проценат самоубистава врло висок, али ни остале земље, особито Мађарска, Чехословачка, Аустрија и Швајцарска, не заостају много за овим. Оно што је ново и што постаје све упадљивије у последње време је све већи број самоубистава или покушаја самоубиства код деце и адолесцената.

Најпре ћемо покушати да објаснимо овај последњи податак. Запажено је да код дечака решеност на овај кобни чин преовлађује пре пубертета, док код девојака после његовог почетка. Код девојака се узима као један од чинилаца поремећај у раду ендокриних жлезда, који ствара предиспозицију за конфликте, на које се онда реагује на патолошки начин: појачаном тврдоглавошћу, депресијом, неуротичним повлачењем од света и томе слично. Наравно, ипак је један од најважнијих узрока несигурност коју данашња деца све више и јаче осећају у својој породичној средини. Неповерење које брачни другови показују један према другом, њихова емоционална нестабилност и често непланирано рађање деце, која су, дакле, делимично нежељени уљези у једном дому који се ионако љуља, мучна борба за постизање материјалних средстава за живот, што троши и временом исцрпљује емотивну резерву супружника – били би само неки од честих чинилаца који стварају нескладност у породици, у којој се онда дете не осећа довољно заштићено нити вољено. Сматра се да су поремећени односи у породици у 80% свих случајева покушаја самоубиства деце испод 15 година, директно одговорни за потпун неуспех деце да се укључе у живот.

Наравно, постоје и многи други разлози за самоубиство деце, а нарочито одраслих, и то према земљама, односно општој друштвеној клими, обрасцима понашања и религиозних схватањима у њима. Тако, на пример, у Јапану и неким другим азијским земљама – у којима, осим када се поставља питање части, угледа породице, или када се самоубиство схвати као акт револта, као у случају неких будистичких калуђера – религиозна убеђеност у наставак живота после смрти, као и сусрет са другим, умрлим рођацима и пријатељима, потпомаже одлуку на овај последњи чин.

Не треба, исто тако, ни у коме случају потценити знатан број случајева болесних и старих особа које, осећајући се све више усамљене, напуштене и изоловане, што врло често одговара стварном стању, прекраћују себи даље муке дубоко убеђене да су изабрале најправилнији пут.

Свакако нам се намеће питање, тако често расправљано и различито процењивано, јесу ли самоубице нормални људи и да ли они тако тешко нападају сами на себе при потпуно бистрој свести. Апсолутног одговора на ово питање нема. Не само зато што се о животу самоубица, особито о њиховим последњим месецима или недељама зна врло мало или ништа, између осталог и због опште презаузетости људи самим собом и неког таласа опште равнодушности и незаинтересованости за судбину других људи већ и због помереног психолошко-психијатријског критеријума о нормалним и абнормалним реакцијама данашњих људи.

При свему томе сигурно је да је знатан проценат самоубица, међу душевно поремећеним људима, који су латентно или манифестно патили од неке душевне болести, најчешће депресије. Минути или сати који су претходили самом чину самоубиства – бар на основу, понекад, остављених бележака или директних исказа оних који су били спречени, или којима није успело у оваквом покушају – недвосмислено говоре о извесном стању сужене, дакле поремећене свести, у коме је преовлађивало абнормално афективно стање усмерено на самодеструкцију. Јасно је да то не важи за све самоубице.

Продубљена психолошка, нарочито психоаналитичка истраживања проблема самоубиства бацила су нову светлост на овај проблем и поставила неколико занимљивих хипотеза. Још је Диркхајмово саопштење скренуло на себе пажњу – о реципрочном односу и учесталости деликта убиства и самоубиства, на пример, на Сицилији и у северној Италији, или на Корзици и у северној Француској. Он је, наиме, у основи обеју акција, убиства и самоубиства, видео исте агресивне импулсе, који су само бирали свој правац према покрајинама и јавном мишљењу које је, у цивилизованијим крајевима, на пример, оштро осуђивало сваки акт насиља према ближњем. Занимљиво је тим поводом и Зилборгово саопштење да се ритуал харакири самоубиства у Јапану често изводи на прагу куће оне особе за коју се сматрало да је увредила самоубицу.

Тако је полако никла врло смела хипотеза – да су самоубице латентне убице (први литерарни пример за ову хипотезу налазимо у Софокловом Ајаксу). Улазећи још дубље у психу оваквих људи, психоаналитичари су открили да су они били лишени љубави особа у које су управо полагали највише наде и то или стварно лишени, или су само у то веровали. Лишавање љубави, најчешће, проузрокује, нарочито код осетљивих особа, јаке агресивне тежње, које, ако се због прејаког осећања кривице и моралног васпитања не смеју испољити према дотичној особи, остају несвесне и окрећу се према самом себи. Код деце је такав механизам настанка аутодеструкције још упадљивији и прихватљивији, јер ако осетљиво дете доживи такво осећање да је лишено љубави родитеља, не остаје му ништа друго него да претпостави да је оно само томе узрок, из чега даље произлази потреба за самокажњавањем.

Сада је тренутак да се каже нешто и о такозваним еквивалентима самоубиства, или заменама за самоубиство. Сматра се, наиме, да на велики број самоповреда, затим хроничног уништавања здравља прекомерним пушењем, узимањем дрога, нарочито алкохола, коцкањем, као и известан број телесног осакаћења насталог због неуспелог покушаја самоубиства – несвесне су потребе таквих особа за самокажњавањем, односно самоуништењем. Уместо, дакле, што би ту своју несвесну потребу задовољили једним јединим актом потпуне самодеструкције (мада Масерман мисли да човек никад не жели тотално самоуништење, већ нирвану!), они постижу компромис између жеље за животом, у којој се често крије и потреба за кажњавањем и плашењем других и задовољења од делимичног, али продуженог кажњавања самих себе.

Интересантно је, најзад, и Менингерово тврђење да самоубиство изражава истовремено жељу за умирањем, жељу за убијањем и жељу да се буде убијен.

Има још доста тога што се овде не може до краја изнети. Овде убрајамо поред најчешћих средстава којима се самоубице данас служе у извршавању свога чина, и неке неспоменуте социолошке и културне чиниоце, проценат самоубиства у земљама са високим и ниским стандардом (у којима, опет, преовлађује већи број убистава) и, нарочито, покушаје самоубиства, којима се данас посвећују засебне студије. У оваквим покушајима, наиме, најчешће се види очајан апел самоубице својој околини како би на тај начин добио заштиту и бригу, којих је био стварно или умишљено лишен. Ни у коме случају се више не сматра да су сви покушаји самоубиства лажни и да су хистеричне природе.

На крају треба свакако споменути и све веће напоре друштва, нарочито у земљама са високим процентом самоубистава, у превентивној заштити и моћи која се у најразличитијим видовима пружа унесрећенима. У ту сврху, нарочито у Америци, а и код нас, постоје установе са хитном, апел-службом, које су свакако до сада успевале да у много случајева спрече извршење оног последњег корака.

Суочени смо са још једном савременом мором за коју је друштво највише одговорно, јер наука данас негира наследност тежње ка самоубиству, па је друштво највише и позвано да овој мори стане успешно на пут.

Саобраћај и проблем самоубиства

Постоје два најчешћа типа самоубица. Један, већи број диже руку на себе у току неке хроничне душевне болести, или у тренуцима пролазних психотичних стања, дакле у тренуцима када је свест сужена, а афекат повишен. Други, нешто ређи тип самоубице чини акт агресије над собом у мирном и прибраном стању свести, решен на овај чин на начин „билансног самоубице“, спремајући се за њега често месецима пре учињеног акта. Познат је, међутим, и трећи тип: тзв. латентни или скривени самоубица. Пример овог трећег типа су људи који се често на несвестан начин годинама лагано убијају било тиме што пуше неумерено много цигарета (имали смо пацијенте који су пушили до сто цигарета дневно), троше прекомерне количине алкохола, или редовно узимају дроге. У ствари, изненађујуће је велик број људи који себи „ради о глави“.

Психијатри су често у прилици да се зачуде колико је нагон самоодржања, тај сигурно моћни и у целој живој природи распрострањен нагон, много пута немоћан и слаб пред подмуклим али упорним гласом смрти и сопствене пропасти. И поред све хипотетичности и низа убедљивих разлога, који говоре против Фројдове претпоставке, а затим његовог у каснијим годинама све јачег уверења да се нагону живота супротставља један исто тако моћан нагон, кога је Фројд назвао нагон смрти, понекада смо у прилици да и сами прихватимо оправданост једне такве претпоставке.

Није наша намера да овде дубље испитујемо корене тежње у људима да свесно или несвесно, нагло или споро, униште себе. Довољно је да напоменемо да о овим коренима научници који се баве проблемом самоубиства различито мисле: од оних који заступају биолошку теорију, по којој, као за Фројда, у човеку постоји урођена тежња према смрти, преко оних који у овим тежњама виде дубок неуротичан поремећај са раним траумама из детињства, које на мазохистички начин обликују читаву човекову психичку структуру, па до заступника социјалних теорија, по којима је друштво главни и практично једино одговорни чинилац за манифестна или скривена самоубиства код људи. Када је човекова природна потреба за доказивањем себе, услед нездравих услова друштвених односа спречена или чак брутално угушена, онда је један од честих видова бекства од овакве реалности самодеструкција – овако кажу представници социјалних и културалистичких школа у психологији и психијатрији.

Нас ће сада више занимати питање саобраћајних несрећа и њихових узрока, јер ће од приближно тачног одговора на ово питање доста зависити како предузимање ефикасних терапеутских мера тако и превентивних. Питање гласи: колики проценат саобраћајних удеса отпада на објективне, спољашње разлоге, при којима је човек заиста немоћан и пасиван, а колико удеса мора бити приписано једино веку, његовом субјективном стању и његовој тренутној ситуацији. Иако се и раније претпостављало, па и знало да је чинилац – човек као главни узрок саобраћајних несрећа већи од тзв. објективног фактора, дакле оног ван човека, новија испитивања још су више истакла човека који је „мерило свега“, па и несрећа, својих и туђих.

Обратићемо пажњу само на оне људе, или на она стања и код тзв. нормалних људи која могу да доведу до такве врсте несрећних збивања у вожњи што са доста вероватноће указује на скривеног „самоубицу за воланом“. Најпре нешто о људима, латентним самоубицама.

Пошто је тешко прихватити претпоставку о тзв. урођеним самоубицама, јер за њихово постојање нема научних доказа, морамо озбиљно узети у обзир индивидуални начин решавања дубоких конфликата у личности. Мислимо на оне конфликте који свој енергетски потенцијал добијају из сфере човековог нагонског живота (пре свега сексуалног нагона и тежње ка моћи, али и оне сфере која додирује врло осетљиво питање савести и морала). Док једна врста људи, са зрелошћу која импонује, успева да на најбољи начин по себе и друге реши своје дубоке конфликте или комплексе (човек се веома вара када мисли да таквих конфликата у себи нема, јер и најнормалнија личност има „комплексе“), друга врста покушава да одложи њихово решавање тако што их потискује, решава повремено и делимично, често на изразито опортунистички или компромисан начин. Дуготрајно, често вишегодишње нагомилавање нерешених конфликата (и то управо оних који су најинтимнији), уколико не створи неку психосоматску болест, која онда успева да за извесно време одврати човекову пажњу и енергију са проблема на тело, лагано повећава унутрашњу напетост у човеку чије је незадовољство собом и својом околином у сталном порасту. Без великих компензација на некој другој страни или без ретке сублимационе способности, човек није у стању да без било каквог абреаговања сувише дуго подноси напетост и незадовољство у себи. Осим телесног разбољевања, неуротичног реаговања и агресије управљене према споља (у виду повремених експлозивних пражњења), постоји још један и то врло опасан начин „решавања“ поменутог унутрашњег стања у човеку, а то је несвесно окретање против себе.

Уколико су у личности која је у дубоком конфликту са својом околином или са собом (у ствари, готово све врсте конфликата, на своме дну, конфликти су са самим собом) постојала оштећења из детињства, и то таква која су у личности ојачала природно постојеће мазохистичке тежње и створила једно притајено стање више или мање непрекидног осећања кривице, таква личност ће постати, како се то стручно каже, трауматофилна, тј. нагињаће, наравно, на потпуно несвестан начин, разним врстама самоповређивања. Оваквих трауматофила има у нашој околини доста. Од радника који се упадљиво често повређују на послу, до возача који су имали у току године безброј мањих или већих саобраћајних удеса.

Осим поменутих личности које услед неуротичног развоја, али некад и свесног осећања кривице због своје слабости и неодлучности у решавању својих проблема, могу да носе у себи скривеног самоубицу, постоје и „самоубилачка стања“ која се могу повремено јављати и код релативно психички уравнотежених људи. Оваква стања су последица неких актуелних и изненадних сукоба са својом најближом околином, у којима се човеку свесно, или чешће несвесно, чини да није добро поступио, на пример, да је неког претерано увредио или да му није одговорио „како је заслужио“, или да му из таквог сукоба прети опасност којој неће моћи да измакне итд. Пошто су то стања у којима знатно расте афективно узбуђење за које знамо да по правилу сужава будност свести, самим тим и пажњу и концентрацију, сасвим је разумљиво да и вожња у таквом стању може да постане погибељна.

Ако подсетимо да је готово свака врста агресије према себи, као што је то уосталом и готово свако самоубиство, у ствари мржња и агресија према некоме у околини, постаће јасно колика опасност прети и другима од скривеног самоубице за воланом. Човек који не воли себе, а у тренуцима пред судбоносни удес може да гаји чак и несвесну мржњу према себи, неће бити бољи ни према својој околини. Ако никога нема у његовим колима, деструктивно-аутодеструктивна тежња може да се претвори у покушај убиства према било коме у колима која му долазе у сусрет. Мада овде није било речи о алкохолу и вожњи, треба узгред поменути да су позната и нехотимична еуфорична самоубиства, односно убиства под дејством алкохола.

Мислим да из свега можемо закључити да скривених самоубица за воланом сигурно има. Нико није у стању да процени њихов број; није заиста потребно, и то не само због избегавања непотребне панике, овај број прецењивати. И у вожњи, као и у целој медицини превентива је важнија од лечења. Човек који вози мора постићи такву самодисциплину која ће га научити да није сваки дан и сваки час повољан за вожњу. Стања претеране узбуђености, страха, мржње према некоме, презира према себи, свађе са својом околином – никако нису погодна за вожњу, јер се чешће дешава да се у таквим стањима, уместо очекиване релаксације, доживи повећана напетост која онда може бити узрок несрећама које су се могле избећи. И то само са мало више познавања себе и самодисциплине.

Владета ЈеротићЧовек и његов идентитет, 2003.

Пројекат Растко

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *