Ulogujte se / Kreirajte profil

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

“Историја сексуалности доба просветитељства” – тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно мешати теорију Мишел Фукоа са причом о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји само потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за мене два најзначајнија Фукоова дела, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

1-fc3bcssli_-_symplegma_eines_gefesselten_nackten_mannes

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, граду Цириху, 7. фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, уместо свештенством, одлучује да се бави сликарством. Убрзо прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Један од уметника на које је Фисли утицао био је и Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, ослањају се на традицију Микеланђела и били су својствени обојици уметника. Обојица појам слободе, врло значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на потпуно другачији начин, са потпуно другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије сматрајући да је слобода заправо највећи одраз неслободе.

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или пак слободе. У случају Фислија, нага тела, нарочито мушкараца, слика су само једног значења: затвора. Познато је да 18. век другачије називамо “доба просветитељства”. То је био век успона научног поимања и објашњавања света, век одбацивања сујеверја црквених учења. Осамнаести век називан је прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Последње три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Нијдна од три поменуте није позитивно афирмисана кроз Фислијева дела већ је искључиво иронијски подривена. Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је заправо стара прича о богу Дионису. Француска револуција, као и свака револуција уосталом, има за циљ ослобађање. Фисли поручује да је слобода излишна и прецењена категорија. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Како себе ослободити порива за слободом? Да ли је слобода тела нужно и слобода духа?

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба, теку, фигуративно речено, и подземне струје, још увек недовољно прихваћена стремљења које ће се тек у неком од наредних периода потпуније афирмисати. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји неколико интелектуалних, културних, уметничких, друштвених тенденција. Зато, не треба рећи “дух времена”, већ “духови времена” (неки заиста могу бити схваћени као авети). Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања (наизглед) неживих делова. Ти делови подземни су ток, кал који ће испливати, нарочито уз помоћ симболичког посредовања уметности.

Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, део тела који везујемо за разум. Насупрот разуму 18. века стоје страсти које ће тек пуну афирмацију, нарочито у уметности, доживети тек у 19. веку. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Жак-Луј Давида и Џошуе Рејнолдса, доба је и сликара о коме говоримо. На тај начин можемо увидети сву сложеност доба. Исто тако, насупрот писцима сентименталних романа, у 18. веку стоје писци готског романа, истовремено кад и Ричардсон, и Маркиз де Сад пише своја најпоузнатија дела. Шпански уметник Франсиско Гоја најрепрезентативнији је пример прелома о коме говоримо. Он је све до свог лудила, изазваног постепеним глувилом, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице. На Гојином примеру пратимо како цеђ полуђивања цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан. Серија његових Каприча илустративан је пример.

Сексуалност, као и слобода, није јединствено искуство, а ни ослобађајуће. Тело је нови затвор до кога је тежња ка слободи довела. Тела мушкараца на наредним цртежима приказана су као разапета, она пате, визуелизација су колико физичког толико и емотивног искуства. На свим наредним делима мушкарци су пасивни, над њиховим телима надвијају се гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре маскулиних обличја (микеланђеловски утицај). Видећемо мушкарце који завезани висе, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елемент еротског и прерастају у мучења, иживљавања над, не телом, већ – духом.

Прометеја, веру у прочишћујућу ватру, у регенерацијску моћ знања дату људима, Фисли исмева. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе, вере у Човека, у моћ имагинације. Фислијев Прометеј и даље је у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је пасиван, уморан, предат.

2-symplegma_eines_mannes_mit_zwei_frauen4-fc3bcssli_-_symplegma_eines_mannes_mit_drei_frauen5-fc3bcssli_-_erotische_burleske6-fc3bcssli_-_symplegma_eines_mannes_und_einer_frau_mit_helfender_dienerin8-johann_heinrich_fc3bcssli_artists9-johann_heinrich_fc3bcssli_00310-johann_heinrich_fc3bcssli_032SC27932SC2793313-henryfuseli-an-incubus-leaving-two-sleeping-women-181014-henry_fuseli_-_hephaestus_bia_and_crato_securing_prometheus_on_mount_caucasus_-_google_art_project15161718autoportretsukob-1sukob-2

za P.U.L.S.E: Ана Арп

Ана Арп

2 komentara na tekst Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

  1. Ana

    12/03/2014 at 14:53

    Hvala Peđa! Drago mi je..

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *