Ulogujte se / Kreirajte profil

Сем Шепард, јаки и тихи човек

Први пут сам плакао за неким глумцем када ми је мама на повратку из обданишта рекла да је умро Гари Купер. Као дете сам обожавао филм Тачно у подне, где Гари Купер игра шерифа у малом граду, чији га грађани остављају самог да се супротстави банди која долази. Излази сам на прашњаву улицу тачно у подне, висок, јак и тих.

После толико година, ове недеље сам поново пустио сузу због једног глумца, Сема Шепарда.

Отишао је последњи од јаких и тихих. Он није играо у Тачно у подне, а могао је. Био је тај тип глумца и човека. Таквих више нема. Ни у Америци, ни у Холивуду, нигде нажалост. А потребни су и Холивуду и Америци и свету, више него икад. Лепо је то рекао Тони Сопрано у првој епизоди чувене серије: „Шта се десило са људима као што су Гари Купер. Јаким и тихим типовима. То су били Американци. Ћуте и раде, оно што треба да раде.” Додао бих, и не твитују будалаштине по цео дан.

Таквог Сема Шепарда сам упознао и ја. Ишао је улицом, смркнутог лица, као да носи муку целог света на леђима, а притом је корачао Кроазетом, улицом коју је прославио Кански фестивал. Нисам одолео да га не упитам: „Живот је срање и свет пропада, али погледај ово сунце, море, палме, лепе жене, чему онда такво кисело лице?” Он се осмехнуо, застао и пружио ми руку. Рекао је да сам у праву и тако смо се упознали. Питао је одакле сам, шта радим и сличне ствари. Препоручио ми је неку књигу о рату у Босни и нестао у гужви састављеној од локалних радозналаца и људи са филма свих фела, продуцената, дистрибутера мање и више познатих глумаца и глумица са свих страна света. И нико се није осврнуо, нико га није препознао. Питао сам се како је то могуће, гледајући све остале који су се толико трудили да буду уочени и можда препознати. Вероватно зато што је Сем Шепард ишао улицом као тихи, високи скромни човек, а не као филмска звезда.

После неколико година, срео сам га опет прелазећи Прву авенију у Ист Вилиџу на Менхетну. Први ме је угледао, осмехнуо се и вратио се да ме пита да ли сам прочитао ону књигу коју ми је препоручио. То ме је, наравно, изненадило. Знао сам да људи као он свакодневно срећу безброј људи који им се обраћају из најбесмисленијих разлога. Било ми жао да га разочарам, па сам га слагао да сам прочитао књигу, а истина је била да сам заборавио тачан наслов и нисам могао да је нађем. Као да је осетио мој страх од неког његовог питања у вези са књигом, прешао је на другу тему. Одахнуо сам. Затим смо се растали и опет је непрепознат нестао у маси. Само што у Њујорку то никада не можеш да знаш. Сви су толико кул да никада не би ни показали да су препознали неку познату личност, макар поред њих прошла и сама енглеска краљица Елизабета Друга. Јуче сам пустио сузу и за том проклетом пролазношћу свега, за тим што никада више никада нећу моћи да га спонтано сретнем, ћаскам на улици, и питам га за наслов те књиге.

Сем Шепард је био много тога – врхунски писац, глумац, режисер, музичар, песник и наравно каубој. Родио се на ранчу и умро на ранчу на средњем западу (5. новембар 1943, Форт Шеридан, Илиноис – 27. јули 2017, Мидвеј, Кентаки), а између тога годинама је лудовао у Њујорку, где и данас круже многе легенде о њему. Једна од њих је да је имао обичај да, после непроспаване ноћи, скочи на хаубу таксија у покрету и тако се одвезе кући. Живео је из све снаге и то се све урезало на његовом лицу. А та појава, то лице и тај глас би сваки филм у коме је играо подигли на потпуно нови ниво. Он је рекао за Харија Дина Стентона да је један од ретких глумаца који зна да његово лице све говори, да је прича само по себи. Као да је то рекао о себи. Припадао је класи таквих глумаца као што су били Роберт Мичам, Стив Меквин, Џон Вејн, Ли Марвин и наравно Гари Купер.

Постао је холивудска икона, мада томе уопште није тежио. Јер ваљда је Холивуду понестало тих „јаких и тихих”, па су морали да посегну у њујоршку алтернативну сцену где је Шепард царевао годинама. Јер која друга холивудска звезда је написала 44 позоришна комада и режирала многе од њих. Добивши притом 10 Оби награда, Пулицерову награду, награду ПЕН центра…. за драме као што су Покопано дете (1978), Проклетство гладне класе (1978), Прави запад (1980), Луд за љубављу (1983), итд.

 

Стигао је 1963. у Њујорк, са мало новца и жељом да буде музичар, што му се и остварило. Свирао је бубњеве у рокенрол бенду и упознао Пати Смит. Водили су њих двоје панк живот много пре појаве панка и заједно написали комад Каубојева уста још 1971. године. Данас, у ери политичке коректности и конзервативизма, обоје би вероватно били разапети за тврдње да су рок звезде као Боб Дилан или Мик Џегер нови богови. „Ми земаљски људи и стари свеци не идемо више заједно. Бог је сувише далеко и он више не представља нашу бол. Његове речи не могу нас протрести више. Било која велика рокенрол песма нас може уздићи много више него Библија”, каже се у њиховој драми.

А после таквог живота дошао је Холивуд, али га никад није припитомио. Да није играо само по својим правилима, могао је постати и много већа звезда, али то вероватно није хтео. Зато је и толико трајао. Играо је у 71 филму и ниједног није морао да се стиди, као многи други. Био је номинован за Оскара за улогу у Пут у свемир (1983), где је играо пилота Чака Јегера, иако се бескрајно плашио летења и то није скривао. О томе је чак написао и драму Икарусова мајка.

И поред свега тога сматрао је глуму само као своје споредно занимање. Једном је рекао да свака његова улога на филму плати за његових 16 позоришних комада. Писање му је било опсесија, па је поред толиких позоришних комада написао и 27 сценарија за филмове, од којих су и два легендарна – Забриски поинт (1970) у режији Микеланђела Антонијонија и Париз Тексас (1984) који је режирао Вим Вендерс.

 

И ко би други него Сем Шепард могао да се ожени глумицом која је одиграла најеротичнију сцену у историји филма. Срео је Џесику Ланг на снимању заједничког филма 1982, само годину дана после њене улоге у филму Поштар увек звани двапут (1981), у коме она и Џек Николсон играју поменуту сцену. .

У реалном животу, никада нисам срео неког ко толико личи на усамљеног каубоја који сам одјаше у даљину на крају сваког доброг вестерна, као што је Сем Шепард изгледао мени тог дана када сам га угледао међу многобројним пролазницима. Он је то изгледа и био, јер ево шта је рекао о себи пред крај живота: „У суштини ја живим у мом камиону. У њему се осећам највише код куће, што је тужно рећи, али је истина.” И тако је отишао последњи каубој којег смо сви волели. 

Аутор: Момчило Мрдаковићчетвртак, 03.08.2017

Политика

Moj najbolji drug

Sam Shepard i Patti Smith ispred hotela Chelsea 1971, foto: David Gahr/Getty

Sam Shepard i Patti Smith ispred hotela Chelsea 1971, foto: David Gahr/Getty

Ponekad bi me pozvao usred noći, s puta, iz nekog pustog gradića u Teksasu, sa parkinga u blizini Pitsburga, ili iz Santa Fea, gde je sedeo u kolima usred pustinje i slušao zavijanje kojota. Najčešće se javljao iz svoje kuće u Kentakiju, u onim tihim hladnim noćima kada se čuje kako zvezde dišu. Neočekivan noćni poziv koji čoveka protrese kao platno Yvesa Kleina; plavetnilo u kom se može zalutati, koje može odvesti bilo kuda. Ja bih se s radošću razbudila i napravila nes kafu, a onda smo razgovarali o svemu. O Kortezovim smaragdima, o belim krstovima groblja Flanders Filds, o našoj deci, o istoriji derbija u Kentakiju. Najviše smo pričali o piscima i njihovim knjigama. Latinski pisci. Rudy Wurlitzer. Nabokov. Bruno Schulz.

„Gogolj je bio Ukrajinac“, ispalio je jednom, reklo bi se niotkuda. Ali to nije bilo kakvo niotkuda, već niotkuda sa mnogo lica, izbrušeno sa svih strana, tako da kada se pogleda pod određenim svetlom postaje svuda. Ja bih prihvatila nit i onda bismo improvizovali do zore, razmenjujući teme kao dva stara olupana tenor saksofona.

Poslao mi je poruku sa planine u Boliviji gde je Mateo Gil snimao film Blektorn. Vazduh na Andima je proređen, ali on je to dobro podnosio i mogao je da izdrži više i sigurno jaše duže nego mlađi glumci. Osedlavao je pet različitih konja svakog dana. Rekao je da će mi doneti meksički serape, crn sa prugama boje rđe. Gore na planini, uz vatru je pevao stare pesme slomljenih ljudi, zaljubljenih u sopstvenu prirodu koja nestaje. Umotan u ćebad, spavao je pod zvezdama i plovio Velikim Magelanovim oblakom.

Voleo je da bude u pokretu. Ubacio bi štap za pecanje ili staru akustičnu gitaru u pik-ap, možda bi poveo i psa, a svakako bi poneo beležnicu, penkalo i gomilu knjiga. Voleo je da se pakuje i odlazi na put, da iznenada, bez najave, otputuje na zapad. Voleo je uloge koje ga vode na mesta na kojima zapravo ne želi da bude, mesta koja će ga ispuniti svojom neobičnošću; usamljenička hrana za neke buduće radove.

 

U zimu 2012. sreli smo se u Dablinu, gde mu je na Koledžu Triniti dodeljena titula počasnog doktora književnosti. Nije dobro podnosio pohvale i nagrade, ali ovu je prihvatio s radošću, jer mu je uručena na mestu gde je i Beckett nekada boravio i studirao. Voleo je Becketta i imao je nekoliko njegovih rukopisa koje je držao uramljene na zidu u kuhinji, pored slika dece. Tog dana smo videli pisaću mašinu Johna Millingtona Syngea i Joyceove naočare, a uveče smo se pridružili muzičarima u Samovom omiljenom lokalnom pabu, Koblston, sa druge strane reke. Dok smo se živahno teturali preko mosta, recitovao mi je napamet stranice i stranice Becketta.

Obećao je da će me jednom povesti da mi pokaže pejzaže na jugozapadu Amerike, jer iako sam dosta putovala, nisam videla mnogo od svoje zemlje. Ali život mu je podelio drugačije karte, pogodila ga je bolest. Više nije bilo pakovanja i odlazaka. Od tada sam ja dolazila u posete kod njega. Zajedno smo čitali i razgovarali, ali uglavnom smo radili. Sređujući svoj poslednji rukopis, Sam je hrabro prikupljao mentalnu snagu da se suoči sa svakim izazovom koji mu sudbina pošalje. Njegova šaka, sa polumesecom istetoviranim između palca i kažiprsta, ležala je nepomično na stolu pred njim. Polumesec je uspomena iz naših mlađih dana. Moja uspomena je munja na levom kolenu.

Čitajući jedan opis pejzaža na zapadu Amerike, iznenada je podigao pogled i rekao, „Žao mi je što ne mogu da te odvedem tamo“. Nasmešila sam se, jer je na neki način to upravo učinio. Bez reči, sklopljenih očiju, lutali smo tepihom američkih pustinja u mnoštvu boja – prah šafrana, tonovi smeđe, čak i boja zelenog stakla, zlatne zelene, i onda, iznenada, gotovo neljudska plava. Pesak je plav, rekla sam, začuđeno. Sve je plavo, odgovorio je. Pesme koje smo pevali imale su svoju posebnu boju.

Imali smo dnevnu rutinu: Buđenje. Pripreme za dan. Kafa i nešto za doručak. A onda na posao, pisanje. Kasnije bismo napravili pauzu i izašli napolje da sedimo na stolicama od letvi i gledamo u daljinu. Nismo više osećali potrebu da razgovaramo – to je najdublje prijateljstvo. Nije nam smetala tišina, koja je u svom dobrodošlom obliku nastavak razgovor. Poznavali smo jedno drugo toliko dugo. Naš život i naši postupci ne mogu se sažeti ili otpisati u nekoliko reči o ludoj mladosti. Bili smo prijatelji; dobri ili loši, bilo smo ono što jesmo. A prolaženje vremena to nije promenilo, već samo učvrstilo. Rad je bio sve teži, ali nastavili smo i završili rukopis. Ležao je na stolu. Ništa nije ostalo neizrečeno. Kada sam odlazila, Sam je čitao Prousta.

Prolazili su dugi, spori dani. Bilo je veče u Kentakiju, sa trepćućim svetlima svitaca, glasovima zrikavaca i horom žaba. Sam je otišao u krevet, legao i zaspao stoičkim, plemenitim snom, snom koji ga je uveo u onaj trenutak za koji nema svedoka, okružen ljubavlju koja je disala isti vazduh. Kiša je počela kada je udahnuo poslednji put, tiho, upravo onako kako je želeo. Sam je bio povučen čovek. Znam ponešto o takvim ljudima. Morate im dopustiti da upravljaju događajima do samog kraja. Kiša je padala i skrivala suze. Njegova deca, Jesse, Walker i Hannah, oprostila su se od oca. Sestre Roxanne i Sany oprostile su se od brata.

Ja sam bila daleko, stajala sam i kisnula pred Umirućim lavom iz Lucerna, kolosalnim, plemenitim, stoičkim lavom isklesanim u litici. Kiša je padala i skrivala suze. Znala sam da ću ponovo sresti Sama negde u pejzažima snova, ali tog trenutka sam zamislila da sam u Kentakiju, blizu potoka koji se na beskrajnim poljima pretvara u malu reku. Zamislila sam Samove knjige na policama, čizme poređane duž zida, ispod prozora kroz koji je gledao kako konji pasu s druge strane drvene ograde. Zamislila sam da sedim na kuhinjskom stolu i pružam ruku da dodirnem šaku sa polumesecom.

Nekada davno, Sam mi je napisao pismo. Dugačko pismo o snu za koji se nadao da se nikada neće završiti. „Sanja konje“, rekla sam lavu. „Sredi mu to. Hoćeš li? Neka ga čeka veliki riđi konj, pravi šampion. Ne treba mu sedlo, ne treba mu ništa“. Nastavila sam put ka francuskoj granici dok se na crnom nebu podizao polumesec. Oprostila sam se od svog najboljeg druga, dozivajući ga u mrtvoj tišini noći.

The New Yorker, 01.08.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Moj najbolji drug

Jedan komentar na tekst Сем Шепард, јаки и тихи човек

  1. Daniela Beric Damnjanovic

    07/08/2017 at 11:40

    Divna objava.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *