Књига чувеног музичара Ника Кејва „Смрт Зеке Манроа” управо је објављена у Великој Британији (издавач „Canongate”), а београдска издавачка кућа ИКП Евро–Ђунти објавиће издање на српском језику у другој половини септембра. Поводом светске премијере издања на енглеском, преносимо одломак из овог дела

Зека Јуниор заклапа енциклопедију. Читао је о „жаби-примаљи”, и запањује га помисао да мужјак носи јаја на својим ногама док се не излегу! У каквом то свету живимо, помишља. Какав чудесан свет.

Узима списак муштерија који лежи на седишту поред њега и, држећи га пред собом, пажљиво га и намерно исцепа у траке. Ставља једну траку у уста, сиса је док не омекша као каша и прогута је, а затим понавља ту радњу све док није прогутао цео списак. Тиме је – мисли он – ствар завршена.

Око пунта се свијају праменови измаглице и Зека Јуниор посматра чудовишну маглу која све гута како се ваља улицом ка њему, налик на неку замишљену твар, претварајући све што јој се нађе на путу у нешто утварно. Дечак се наслања на седиште, склапа очи и пушта је да га прогута.

Када их касније поново отвори, види своју мајку у наранџастој спаваћици како седи на ниском зидићу од цигала преко пута пунта. Смеши му се и маше руком да јој се придружи. По лицу јој поигравају ковитлаци измаглице налик пужевима виолина, а чим помери руке магла јој се, попут љубичастог дима, откида с прстију. Зека Јуниор отвара врата пунта и излази, као неки сићушни космонаут, у ваздух пун испарења. Лебдећи обилази око предњег дела пунта, хита низ стазу и седа на зидић поред мајке. Сместа осети пулсирајућу топлину и подиже поглед ка њој.

– Тако ми је жао, мама – каже.

Мајка га обгрли руком, а дечак наслања главу уз њено тело и она је мека, мирише на неки други свет и то је одистински његова мајка.

– О, дете моје драго, и мени је жао – каже она и притиска своје усне на његову косу. – Нисам била довољно јака – каже она, а онда, узимајући дечаково лице у своје шаке, каже: – Али ти си тај који јесте јак. Одувек си био – и дечак осећа како га мајчине сузе запљускују као да су стварне.

– Толико ми недостајеш, мамице.

– Знам – каже она.

– Немој плакати – каже дечак.

– Видиш? – каже његова мајка. – Ти си тај који је јак.

– Шта ћемо да радимо с татом? – пита Зека Јуниор.

Мајка прелази прстима кроз дечакову косу, а онда каже, нимало нељубазно: – Твој отац не може да ти помогне. Он је истински изгубљен.

– Нема везе, мамице – каже дечак. – Ја сам навигатор.

Мајка положи пољубац у дечакову косу и шапне: – Имаш тако добро срдашце.

– Јеси ли то хтела да ми кажеш? – пита дечак

– Не, овде сам да ти нешто друго саопштим – каже она.

– Могу ли најпре нешто да те питам?

– Важи – каже она.

– Јеси ли ти жива, мамице? Чини ми се као да јеси. Могу да чујем како ти срце куца – каже дечак и чврсто се прибија уз мајку.

– Не, Зеко сине, нисам – каже она. – Умрла сам.

– Јеси ли то хтела да ми кажеш?

– Да, али желим да ти кажем нешто друго. Желим да ти кажем ово. Шта год да се догоди, хоћу да истрајеш. Да ли ме разумеш?

Дечак подиже поглед ка мајци.

– Да, мислим да разумем – каже. – Хоћеш да кажеш да ће се десити нешто веома лоше и желиш да будем јак.

Мајка га обгрли, осмехне се и каже: – Ето, видиш!

—————————————————————————–

Зека ступа у собу на крају предсобља. Изнад његове главе пригушено светли једна гола сијалица и у овом безваздушном скровишту она цичећа нота је јака и нападна, те Зека шкиљи у тмину не би ли открио њен извор. Тамо, крај супротног зида, стоји електрична гитара прислоњена уз појачало, и изазива микрофонију. Зеки треба мало времена да примети младу даму што седи на трошном дивану насред собе. Изгледа да се не помера. Веома је мршава и носи бледожути прслук и пастелноружичасти шортс, и ништа више. Зека види обрисе незграпних костију њених леђа, претерано наглашене кости њених колена, њене лактове и ручне зглобове. Једна пауколика шака почива јој скупљена у крилу, с цигаретом која догорева између прстију. Глава јој клонуло почива на грудима, а равна смеђа коса виси преко лица као завеса.

 – Госпођица Мери Армстронг? – каже Зека, закорачивши ка њој.

Девојка се изненада тргне, усправи, подигне главу и полако и шупље гракне: – Она више не живи овде. Желите ли да видите Печурка Дејва?

Девојчини капци се склапају и глава јој поново пада напред.

– Печурка Дејв… није… ту… – мрмља за себе.

Зека пређе преко собе и притисне прекидач на појачалу гитаре, а соба изненада утихне и постаје чаробна. Види светлуцаве трунчице прашине како висе у ваздуху око сијалице и наставља да иде кроз собу те стаје испред девојке чији су врхови прстију обмотани траком плавог дима цигарете.

Девојка подиже главу а сви мишићи на њеном челу се напрежу покушавајући да подигну њене капке. Шака јој лепрша по ваздуху и Зека кроз њену као папир танку кожу назире ситне кошчице прстију, налик на птичје. Пепео с цигарете пада и читав слеће на предни део њеног прслука. Очи су јој дивље, хемијски зелене, а зенице готово да не постоје, и Зека устукне корак назад и нежно каже: – О, душо, види каква си.

Девојка поново спушта главу све ниже, кратким, оштрим покретима, све док јој се брада не спусти на груди, а коса падне скроз преко лица. Зека пружа руку наниже и ставља прсте испод њене вилице, поново јој подиже главу и схвата да на слици с постера на вратима није Аврил Лавињ, већ ова тужна девојка испред њега – исти прћаст носић, намазане очи, равна смеђа коса, нимфоманска горња усна и витко, штенеће тело. На крајњим ободима свести, Зека осећа како сличност с Аврил Лавињ уопште није случајна, већ натприродна. Док му крв навире у главу, Зека осећа да је дословно усисан у вртлог асосијација, у коме је ова вилин-девојка испред њега – с вешплав-уснама, потоком јарке крви у превоју руке, са смртоносним оружјем поткожног шприца и поцрнелом кашиком на столу испред ње – доиста представљала убрзан сукоб времена и жудње, спој свих усковитланих честица жеља, налик на трунчице прашине око сијалице, оваплоћених Зекином исквареном тугом. У овој замраченој, изолованој просторији Зека је крочио с друге стране огледала у саму смрт, њену, а можда и своју.

– Дај ми то – каже Зека, и узима опушак из њених прстију бацајући га у препуну пепељару. – Не желимо да запалимо кућу – каже он.

Клекне пред њу и нежно отреса пепео цигарете с рупичасте тканине њеног избледелог жутог прслука.

– О, боже – каже, па и сам припали цигарету, повуче два дима а затим је згњечи у пепељари.

Завлачи шаке испод њеног памучног прслука, њено тело се грчи и опушта а он обујми њене мале, хладне дојке и осећа тврде бисере њених брадавица, као какве мајушне тајне наспрам својих одраних дланова. Осећа како њено умируће срце постепено престаје да ради и види трагове плаветнила како цветају по кожи њене лобање кроз ретку, испеглану косу.

– О, моја драга Аврил – каже он.

Затим спушта шаке испод њених колена и помера је тако пажљиво да јој задњица и даље почива на ивици дивана. Завлачи прсте испод олабављеног ластиша њених гаћица, затегнутих преко штрчећих избочина њених кукова, свлачи их све до њених глежњева и нежно јој шири колена и док барата дугметом и шлицем својих панталона поново осећа водњикаву жудњу у својим очима. Све је тачно онако како је замишљао – длачице, усне, рупа – те он завлачи шаке испод њених окопнелих гузова и улази у њу као јебени маљ.

(Одломак из 26. поглавља)

Текстови о Нику Кејву на порталу П.У.Л.С

  Književnost, Nik Kejv, P.U.L.S.E, Smrt Zeke Monroa