Ulogujte se / Kreirajte profil

Тачно у подне

Те вечери негде крајем јануара 1992, у Врњачкој Бањи, где смо Пекић и ја били на неком политичком скупу, највише смо разговарали о филму Тачно у подне. Тема се наметнула случајно, јер смо сутрадан у подне у тамошњој библиотеци имали заказан заједнички књижевни наступ. Књижевно вече тачно у подне, шалили смо се и преслишавали се о детаљима из легендарног Цимермановог филма.

Слушај, Пеко (тако смо га звали), твој сутрашњи пролазак кроз главну улицу има да буде изведен као чувени ход Гарија Купера према железничкој станици. Исправићеш се, „режирала” сам му за столом, и корачати зверски напрегнутим кораком, лако забачених рамена уназад, руку благо раширених, али да десна с времена на време окрзне бакелитну дршку колта, која вири из футроле, тек да провериш да ли је оружје приправно. Откуд знаш да је то баш колт, можда је ремингтон, опоменуо ме озбиљно. Не, не, у питању је краћа цев, бранила сам се, као бајаги стручно.

Пекић ми је онда испричао да се то оружје које су некад израђивали амерички оружари, Сем Колт, Оливер Винчестер и Ели Ремингтон, по којима се примерци и зову, сада штанцује у Италији, у једном малом месту у подножју Алпа, углавном за потребе вестерн филмова. Ту је већ помало запуштену талијанску радионицу, пре двадесетак година, оживео огромним поруџбинама Серђо Леоне, за чије су шпагети вестерне утрошени позамашни арсенали.

Пекић је пратио и одлично познавао филм. Уосталом, он је припадао и свету филма. Написао је десетину сценарија, а велики број преоравао, како он каже, поправљајући их више маказама него оловком. Тачно у подне је била његова филмска лага. Знао га је до најситнијих резова. Причали смо о сјајној, потпуно модерној Цимермановој режији. Отац нове филмске школе, звао га је Пекић. Дивили смо се томе да је он, још те давне педесет друге, снимио вестерн у чистом маниру Антонионија. Појми само то да човек десет минута хода градом, у пуном светлу и да је то једина радња на платну, а све друго се догађа у напетости гледалаца, тумачио је одушевљено.

Мени је била занимљива судбина сценаристе филма, Карла Форемана, левичара који је одбио да сведочи против својих колега пред Макартијевим судом, и наравно стављен на црну листу. Сви глумци филма Тачно у подне стали су на његову страну, укључујући Грејс Кели и Гарија Купера, али није помогло. Холивуд га је годинама уцењивао, радио је под туђим именом, а скоро бесплатно. Све док није прешао у Енглеску и снимио Топове Наварона, и друге одличне филмове. Сетили смо се чувеног филма Мост на реци Квај, Дејвида Лина, за који је Фореман написао сценарио, а Оскара добио Пјер Буле, писац романа, који је продао права и на томе завршио сарадњу. Сценарио није очима видео. Имао је тај Буле бар толико части да не дође на доделу Оскара, рекао је Пекић.

Колико си ти, Форемане, сценарија написао, или адаптирао, прерадио и, а да ти је име било омашком изостављено, или спаковано негде у дну шпице, са гардероберима и кабломанима, питала сам га смејући се. Колико сам да сам, рекао је, али ниједан није добио Оскара, што значи није вредело.

Смејали смо се и томе што је филм Тачно у подне изазвао велику неверицу, па чак и оштре критике, а најгласнији пљувач је био Куперов другар Џон Вејн. Причао је да му је било занимљивије да слуша како публика жваће кокице и шушка кесама, него да гледа ту цркотину од филма. Испричала сам једну истиниту анегдоту коју сам чула од мог професора филмске режије у Минесоти Френка Вајтинга, који је познавао оба глумца. Гари Купер и Џон Вејн су се срели неколико недеља после премијере филма на некој вечери. Сигурно си чуо, Стари, да сам тртљао нека срања о твом филму (већ је био добио осам номинација за Оскара), не љутиш се ваљда. Ма какви, Дјук, ниси ти то говорио, то су ти злобници измислили. Где би ти те глупости могао да причаш. Ако ти не знаш шта је филм, ко зна. Јесам, говорио сам, али жао ми је. Ниси, ниси, знам ја да ниси. Ма јесам, човече, стварно, кад ти кажем. Ма какви, то је неки кретен смислио, па нису знали коме то да припишу, а да звучи примерено, па су се сетили тебе, рекао је Купер и мирним, тачно у подне, ходом, отишао да узме пиће. У божју матер, идиоте један, и ти и твој глупи филм, викао је љутити Дјук беспомоћно за њим. Пекић не био био Пекић, да није знао да је Гари Купер, пошто је био спречен да дође на церемонију доделе, замолио управо Џона Вејна да у његово име прими статуету Оскара и прочита Куперову захвалницу. Нека види кучкин син како је то бар на пет минута бити на мом месту, изјавио је касније у штампи.

Ноћ је већ била добрано одмакла преко поноћи кад сам ја отишла на спавање, за шта сам се извинила вечно будном Пеки, а он са друштвом у салон да у три ујутру гледају неку важну фудбалску утакмицу у којој се много очекивало од наше репрезентације. У рану зору су, кажу попили кафу, па неки најзад отишли на спавање, а Пекић и они који су тек устали – на доручак. Негде око девет повукао се и он у собу, како је рекао, да се мало одмори, да бисмо нешто пре дванаест кренули у библиотеку.

Путем сам проверавала његов куперовски ход, дивећи се толикој крепкости после непроспаване ноћи. Кад смо стигли, мала читаоница је већ била пуна бањских гостију. Сви су седели у капутима. Била је недеља, па пећ није била заложена, већ се просторија грејала малом грејалицом. Неки који су били довели унуке и једва их савладавали да седе мирно, отишли су пре почетка, које због немирне деце, које због хладноће.

Почела је наша сеанса. По програму је прво требало да свако од нас прочита по један одломак из књиге, а затим да спонтано разговарамо са публиком, на шта се Пекић узнемирио. Немојте, молим вас, ја не умем да причам ни кад научим, а камоли спонтано. Ма видећете, то је фина публика, прави читаоци, то ће бити сасвим угодно, они ће постављати питања, неће то дуго трајати. Водитељ нас је представио и док сам ја читала, видела сам да је Пекић дискретно спустио неку цедуљицу испред мене. На њој је писало. У којој смо ми бањи?

Док је он говорио мало о књизи из које ће да чита, отписала сам му на истој цедуљици: У Врњачкој, а камо среће да смо у Баден-Бадену, и померила је мало ближе њему. Слушаоци су аплаузом поздравили његово читање, а затим је почео спонтани разговор. Мени су поставили неколико уобичајених питања, а и одговори су били такви. И онда су се домогли Пекића. Питања су углавном почињала ужареним похвалама, па се Пека опширно захваљивао, а одговоре лаконски кратио. Неко га је запитао да ли је први пут у Врњцима и шта му се у бањи највише свиђа, као и да ли би нека његова будућа књига могла да се догађа у овом граду, као што се догађа на Хитроу.

Уплашила сам се да Пека не погреши име бање, па сам се спремала да му прискочим у помоћ, али тог тренутка је он узео реч и почео је прави трактат о Врњачкој бањи. Ова питома долина заклоњена Гочем и Гледићким планинама, кроз коју кривуда Липовачка река, на путу ка свом увору у Западну Мораву, говорио је оним својим убедљивим начином, пејзаж је као створен за позадину неког фикцијског догађаја. Нису ово место Римљани узалуд сматрали исцелитељским. Онда је причао како су управо они, још у другом веку нове ере, случајно открили извор топле воде, копајући темеље за градњу кућа. И ту су саграђене праве римске терме, Aquae Orcinae, надалеко чувено лечилиште, за које су знали и императори Хадријан и Марко Аурелије. Легионари су ту долазили да се окрепе после напорних бојева и кажу да није било ране, ни посекотине, ни ишчашења, ни прелома, које ова вода није залечила. Постојала је легенда да помаже и од несвестице. У ствари једна се удата аристократкиња загледала у наочитог легионара, па је свако мало падала у несвест, а после топле купке у Aque Orcine обољење је нестајало као руком однето. Добро је што су јој поверовали. И тако је, на велику пажњу и одушевљење слушалаца, одржао врхунско предавање бањским гостима о лечилишту којег су многи од њих сигурно били редовни корисници.

Жао ми је што ти нисам написала да смо у бањи Ковиљачи, баш ме интересује шта би тада причао, подбадала сам га, док смо смрзнути грабили према хотелу. Исто ово, рекао је. И све би важило, веруј ми. Кад си, монструме, успео да прочиташ ону хотелску брошуру о Врњцима, препознала сам неке ствари које си наводио из ње. И није ми чудно кад си је прочитао, него како си запамтио све ово. Нешто сам и измислио, додао је, смешећи се лукаво. На пример оно о несвестици, питам ја. Можда и то, правио се тајанствен. У том тренутку је за длаку избегао готово челни судар са неком прилично гојазном млађом женом која се са широким осмехом упутила право према њему. Не могу да верујем да вас видим, рекла је мало врскајући, не могу да верујем да ми се ово догађа. Дајте ми руку, молим вас, молим вас, ево клекнућу. Не, не, завапио је Пекић и пружио руку коју је она жустро зграбила и прислонила на његову надланицу дуг пољубац. Морам да пољубим руку која је написала „Сеобе” и „Роман о Лондону”, грцала је, једнако држећи његову руку. Ја сам прочитала свако слово које сте написали, бог вам дао здравља, ви сте светац, хвала вам, живели, дабогда, сто година.

Јесте ли ви његова жена, окренула се мени, сва зајапурена. Јесам, кажем, и ми ужасно журимо, чекају нас. Повукла сам Пекића за рукав, па се и он некако отргао и кренуо. И ти живела, дабогда, урлала је она за нама. Живели обоје, сто година.

Оћутали смо неколико корака, а онда се засмејали. Богами, Милоше, није ово мали успех, гуркала сам га. Џаба корак Гарија Купера, смејао се он, џаба висина, џаба брада, џаба знање о бањи, све то ништа при „Сеобама”. Ћути, кажем, добро си ти прошао, јер како је било кренуло, могао си да добијеш „Књигу о Милутину”.

Било је то Пекићево последње књижевно вече. Почетком фебруара је отишао у Лондон, а онда 2. јула заувек из живота. Понекад мислим да је тај одлазак морао да се догоди тачно у подне.

Вида Огњеновић

Politika online

5 komentara na tekst Тачно у подне

  1. Snezana Moracic

    31/08/2010 at 16:00

    У којој смо ми бањи?

    Док је он говорио мало о књизи из које ће да чита, отписала сам му на истој цедуљици: У Врњачкој, а камо среће да смо у Баден-Бадену, и померила је мало ближе њему.

    svidja mi se.

    medjutim, nesrecna zena NIJE pogresila uopste, nesvesno je postavila stvari na svoje mesto: dzon vejn vs gari kuper, pekic vs crnjanski.

    Prvi susret Milosa Crnjanskog i Borislava Pekica dogodio se u prostorijama UKS-a, pre Pekicevog odlaska u London, a nakon Crnjanskovog povratka iz britanske prestonice. Sudeci po svedocanstvu Ljiljane Pekic, razgovor dvojice klasika srpske knjizevnosti nije trajao dugo. Pekic se Crnjanskom “obratio sa ‘Gospodine Crnjanski’ a ovaj je odgovorio ‘ja sam drug’. Na to mu je Pekic uzvratio ‘Ja sam jos uvek gospodin’ i izasao iz prostorije.” .

    najlepsa secanja pisu prijatelji o prijateljima.

  2. Moca

    31/08/2010 at 21:25

    super tekst.

    i samo jedna mala digresija, reditelj high noon-a se preziva zineman, ne cimerman. cimerman je onaj bojanov drugar 🙂

  3. Bojan

    01/09/2010 at 14:57

    Zimerman, eksli :), ista stvar kao i sa Zinemanom. Na mestu ti je ispravka, inace, pisali smo o tome vec, da nasi transkribuju ta americka prezimena po nekom originalu, pa ako je prezimo prezime francusko, citaju ga francuski, nemacko nemacki i slicno.

    To je (kaze Ivan Klajn) navika iz vremena kad su ti jezici bili primarni u odnosu na engleski, medju ucenijim urednicima. A posto Vida pripada toj nekoj generaciji, verujem da je inercija otud.

    Inace, odlican tekst (osim Vidinih veselih doskocica o zajapurenoj gojaznoj mladoj zeni “hihi, cuti, mogao si da dobijes, hehe,Knjigu o Milutinu, hohohoho”, jer to je odlican roman pa treba da napise sama makar bolji ako bi vec da se ‘sali’). Ali zakleo bih se da sam ga vec citao na Pulse-u. Jel bilo vec ili sam video tamo na draftu?

    PS Inace, Moco, ne mogu da ne pomenem moje apsolutne prevodilacke bisere. Pink, devedesetih, setices se garant, Ono kad su vrteli premijere dva dana posle studijskih 🙂 a prevod uradi komsijin mali koji zna s kompjuterom :D. Pa u nekom americkom filmu pominju Rat i mir, a nas prevod kaze “Citas li Vorena Pisa?’ 😀 Ili neki neuki Amer kaze “Dostdzevski” a nas prevede kako je receno, po Vuku 🙂

    Inace, Pink je kasnije imao dobre prevode, Simpsonovi su, recimo, sjajno prevedeni

  4. Boban Savković

    01/09/2010 at 22:17

  5. Amika

    02/09/2010 at 08:37

    Priča je toliko dobra, i na malom prostoru “pokriva” nekoliko tema, da je vredi više puta pročitati. A primedba o “Knjizi o Milutinu” je oživljavanje večnog duha zavisti, kao i kod Džon Vejna – u to doba, 1992. Danko Popović je bio najpoznatiji srpski pisac sa 23-24 izdanja Knjige o Milutinu u zemlji i bar desetak ilegalnih u inostranstvu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *