Узалудност напора – Мој отац је био познати глумац али, то се мање зна, и веома цењени професор глуме. У ствари, о томе сам слушао само из сведочења његових студената јер сам на очевом часу био само једном. Сећам се огромне енергије коју је тада улагао радећи на неком ситном детаљу у једној сцени, као и тога да је касније, када сам га возио кући, био потпуно исцрпљен. Како за собом није оставио било какве белешке, о његовом методу мало се зна. Остали су само фрагменти предавања у белешкама студената. Најобимније забелешке ми је после очеве смрти донео Срђан Тимаров.
Прелиставајући их наишао сам на један занимљив одељак који се тицао узалудности напора. Отац је, наиме, тврдио како се највећа драмска напетост црпе баш из тог стања у коме се лик налази. Он покушава да предузме нешто што је осуђено на пропаст и тај бесмислени напор управо је оно што изазива напетост у гледалишту. Не, дакле, успех, него неуспех. Оно што је чудно, јесте чињеница да је мотив узалудност напора подједнако заступљен како у трагедији, тако и у комедији.
Тако, на пример, у Еурипидовој трагедији „Ифигенија у Аулиди” Агамемнон, вођа Грка који окупирају Троју, у кризном тренутку рата, када грчки бродови због непогодног ветра стоје заробљени у Аулиди, одлучује да жртвује своју кћи Ифигенију и тако умилостиви богове. Томе се супротстављају сви, од њене мајке Клитемнестре до Ахилеја, који је Ифигенијин несуђени вереник. Када Ифигенија схвати како цео ратни поход зависи од ње, одлучи да се жртвује за славу Хеладе. Цела трагика ове драме лежи у узалудном напору да се невина девојка спасе. То се неће догодити и тако ће овај сиже постати трагедија.
На другој страни, у комедији „Party”, Блејка Едвардса из 1968(то је филм који могу да гледам доживотно), Питер Селерс глуми несрећног Индијца који, будући да долази из друге цивилизације, прави низ незаустављивих малера који потпуно руше лажни, снобовски миље Холивуда. Гег за гегом представљају у ствари узалудни напор сиромашног статисте из Индије да се прилагоди средини коју не разуме и која не разуме њега. Све нараста до праве, урнебесне катаклизме.
Зашто је овај мотив толико важан за постизање драмске напетости? Мислим да је узалудност напора нешто што нас прати читавог живота и представља једну од основних тегоба људске егзистенције. Једино што тога нисмо свесни. Када би био видљив, бесмисао улагања наших моћи у нешто што нема будућност потпуно би нас преплавио, обесмислио наше постојање. Овако, он је забашурен у низовима свакодневних радњи и ритуала, разним илузијама или религиозним и осталим убеђењима који нам пружају привид да је све у реду, или да ће се на крају, макар у рају, све некако средити и наш живот добити потврду да је имао смисла.
Сизиф је најбољи пример за узалудност напора. Албер Ками свој есеј „Мит о Сизифу”, који представља есенцију његове филозофије апсурда, почиње речима: „Само је један доиста озбиљан филозофски проблем – самоубиство. Судити о томе има ли или нема смисла живети значи одговарати на темељно филозофско питање”. И он, као и сви мислећи људи, поставља питање зашто Сизиф гура тај камен узбрдо. Одговори могу бити разни али једно је сигурно – чини то зато што је човек. „Човек је једино створење које одбија да буде оно што је”, каже Ками у „Побуњеном човеку”. Једино је питање да ли то одбијање води до уништења самог себе или побуна открива „принцип једне разумне одговорности”.
Како било, рвање са могућим апсурдом суштина је људског постојања и темељни принцип сваког драмског збивања. Тај немогући пројекат лежи у основи сваког уметничког дела и разлог је за стварање. Зато су уметници по дефиницији бунтовници, понекад анархисти, често људи који уништавају сами себе. Они покушавају да се супротставе постојећем поретку ствари иако су свесни да не могу ништа учинити да се свет промени, побољша, уразуми. Али они то чине изнова и изнова, са тврдоглавошћу и жаром који је другим људима неразумљив.
Ако ништа друго, ова белешка доказ је да напор мога оца можда није био узалудан.
Горан Марковић
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Узалудност напора napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
vrlo prijanjajuće nedostižnoj istini,ako dozvolite vodjena činjenicom da mislimo i govorimo jedni kroz druge rekla bih uzaludnost napora Služi,ako besmisao i apsurd je obeležje daljeg traganja gde uzaludnost je napor a napor ulaganje sebe što doprinosi jačanju lika ili samoubistvu lika što gledalište željno izazivanja očekuje u rezultatu,i to dramsko zbivanje je sveprisutnost ,a ono što mene izludjuje su dokazi stanja sebi ili gledalištu.uzasebni zabludnik.hvala
Узалудност напора је, на први поглед, главно одређење људског живота. Јер, трудио се или не, смрт ће прекрити кости и праведних и неправедних, добрих и злих.
Али напор је благотворан; он буди човекове снаге и усмерава их ка циљу, а циљеви, чак и кад мислимо да су привремени, имају моћ да продрмају пролазност и улију вечност у токове живота.
Осећање вечности нас неприметно мења, узалудност се повлачи пред очигледношћу дела које трајање испуњава смислом. Ифигенијина жртва живи у стиховима “Илијаде” и у нама и својим примером несебичне љубави мења нас на боље, извлачи нас из блата себичности.
Наше краткотрајно постојање, ако се заснива искључиво на рационалном, затвара нас у зидове апсурда (узалудности). Али вера помера зидове и омогућава зрацима слободе и љубави да обасјавају постојање смислом.
Одговор на питање узалудности напора зависи од тога да ли верујемо у Бога или не верујемо. За онога ко не верује, све је узалудно, а за онога ко верује – живот има смисла. Шекспир је написао да “ни врабац не лети а да то не утиче на нечији живот.” Тиме је навјећи драмски писац потврдио веру у Бога – у смисао.
Делатни људи обогаћују живот смислом. Наш велики глумац Раде Марковић и његов син Горан Марковић, велики режисер, обогатили су наше животе својим делима која су записана на филмској траци и у свести гледалаца који их воле.