Ulogujte se / Kreirajte profil

Умберто Еко: Са жаљењем одбијамо…

(Извештај издавачу о прочитаним рукописима)

Аnонимни аутори: “Библија”

Морам да признам да су ме почетак и првих 100 страница рукописа одушевили. Има акцију и све оно што данашњи читалац тражи од забавне књижевости: секс (врло много), прељубу, содомију, убиства, инцест, ратове, масакре и сл.

…Епизода Содоме и Гоморе с травеститима који хоће да постану анђели је раблеовска; прича о Ное је чист Салгари; а бекство из Египта је епизода која ће пре или касније завршити на екранима… Све у свем, прави роман-река, чврсте конструкције, у ком се не штеди на драматичним обртима, врло маштовит, с толико тог месијанства које је допадљиво јер не прелази у трагично.

Читајући, даље, постајао сам свестан да је овде реч о једној антологији различитих аутора с много, чак превише поезије која често прелази у досадну жалопојку, у праве тужбалице без главе и репа!

Испада, на крају, да је то један монструозан омнибус који ризикује да се не допадне ником јер у њему има свачег! А биће и тешко доћи до свих тих ауторских права различитих аутора изузев ако их приређивач не води све као једног. Нигде не наилазим на његово име, чак ни у индексу – као да не жели да се за њега зна!

Предалежем да видимо да ли је могуће објавити одвојено првих пет књига. У том случају, идемо на сигурно. Под насловом: `Очајници с Црвеног мора`…

Хомер: “Одисеја”

Мени, лично, књига се допада. Прича је лепа, страсна, пуна авантура. Има таман толико љубави колико треба, брачне верности и прељуба (успео лик оне Калипсо која стварно прождире мушкарце!), има, чак, и један “логистички” момент с девојчицом по имену Наусикаја где аутор неће све да каже, али, све у свем, узбудљиво. Има изненађења, једнооких џинова, људождера, чак и нешто дроге али све у границама законом дозвољеног јер, колико је мени познато, `Биро за наркотике` није забранио лотос. Завршне сцене су у најбољој традицији вестерна, туче су озбиљне, а сцена с луком маестрално вођена, на самој ивици да буде suspense… 

…Шта рећи? Чита се без даха, боље од претходног дела истог аутора, сувише статичног због инсистирања на јединству места, досадног због вишка догађаја – јер код треће битке и десетог двобоја читалац већ схвата како ствар функционише. А видели сте да нам је прича о Ахилу и Патроклу, с призвуком хомосексуланости која, баш, и није само латентна, донела неприлике са судијом из Лодија. У овој другој књизи, напротив, све тече како треба, а и тон је мирнији, све је смишљено ако не и промишљено. А затим монтажа, игра flash hock-a… Све у свем, висока школа, тај Хомер је заиста добар…

…Превише добар, рекао бих! Питам се да ли је то све што он може. Свакако, пишући постаје све бољи (и, ко зна, да, баш, трећа неће бити пун погодак), али, оно што ме чини сумњичавим – и због чег на крају дајем негативно мишљење – је хаос који би уследио због ауторских права. Разговарао сам о том с Ериком Линдером и схватио да бисмо то тешко решили. 

Пре свег, аутора не можемо више да нађемо. Ко га је познавао, каже да је било напорно с њим разговарати и о најмањим интервенцијама на тексту јер је глув као топ, не прати рукопис, чак оставља утисак да га добро не познаје! Цитира га напамет, није сигуран да га је, баш, тако написао… каже да је, можда, преписивач нешто уметао (!)…

Да ли га је, уопште, он написао или је неком позајмио име?!

Али, није ни у том проблем, editing је постао уметност и многе књиге које настају директно у редакцији или их пишу више руку постају прави издавачки подухвати. 

Али, што се ове друге књиге тиче, сувише је недоумица. Линдер каже да Хомер нема ауторска права, да треба чути и неке еолске песнике јер би и они могли затражити по неки процент ауторства.

Према једном агенту с острва Кио, права би ишла локалним рапсодима који су, наводно, овде причали, али, још се не зна да ли су свој рад пријавили локалној ауторској агенцији. Један други агент, из Смирне, тврди, напротив, да сва права припадају Хомеру изузев у случају да је мртав а онда град полаже права на тантијеме у том случају. Не можемо ни да се позовемо на закон из 1943. о делима штампаним педесет година после ауторове смрти јер нема начина да утврдимо да ли је и кад наш човек умро. Сад се појављује и неки Калино који, наводно, има сва ауторска права али тражи да уз `Одисеју` купимо и друга дела која не вреде, много, неки тврде да уопште нису Хомерова! А, затим, у којој едицији да их штампамо? Тај свет мисли само на новац.

Покушао сам да добијем један предговор од Аристарка из Самотракије, човека од ауторитета који зна посао. Мислио сам да ће унети мало реда у целу ствар али,  тек је он све искомпликовао: хоће да утврди шта је у књизи аутетично, а шта не; то би значило штампање критичког издања, а, онда, adio! тиражу! У том случају је боље све препустити Ричардију. Њему, обично, треба 20 година да направи књижицу од 12.000 лира коју после дели бесплатно директорима банака, железничких станица и аеродрома.

Најзад, ако се бацимо у авантуру и западнемо у правне неприлике, књигу ће нам запленити али то неће бити једна од оних сексуалних пленидби које после продају књигу испод тезге већ права правцата заплена! Можда би нам је за 10 година откупио `Мондадори` за Оскар, али, то. опет, значи уложити а ништа не добити.

Врло ми је жао јер књига заслужује пажњу. Али, ми не можемо да будемо истовремено и полицајци. Зато предлажем да одустанемо.

Данте Алигијери: “Божанствена комедија”

Иако је Алигијери типичан недељни писац који се у еснафском систему сврстава у исту групу с фармацеутима, несумњиво је овладао техником и да има приповедачку снагу. Дело – на вулгарном фиорентинском – састоји се од 100-тинак дужих песма у терцинама и један добар део се чита с интересовањем. Посебно ми се свиђају делови о астрономији и неки сажети смислом богати теолошки судови. Питкији и у народу популарнији је трећи део књиге који се бави темама ближим укусу већине и дневним интересима могућег читаоца, као што су Спасење, Визија блаженства и молитве Девици…

…Неразумљив и нејасан је први део с пасажима јевтиног еротизма, грозотама и правим простаклуцима. 

Ово је само једна од многих контраиндикација јер, питам се, како читалац да превазиђе овај први спев који, што се маштовитости тиче, не пружа ништа више од оног што је већ речено у приручницима о греху или `Златној легенди` фра Јакоба из Вараџине.

Али најавећа контраиндикација је избор тосканског дијалекта као резултат неразумљивог авангардног захтева. Општи став је, и то не само авангардних књижевних групица, да треба поново увести латински језик. Видели смо шта се десило с делима такозваних `сицилијанских песника` које је њихов издавач морао на бициклу да разноси по библиотекама и које су на крају продавали будзашто или трампили за дизел…

…С друге стране. ако се почне с публикацијом једне песме на тосканском, треба после штампати и једну на ферарском, па на тршћанском… и тако редом ако хоћемо да контролишемо цело тржиште.

То је подухват за авангардне брошурице, у тако нешто се не упушта с једном monstr-књигом као што је ова. Лично немам ништа против стиха, али квантитативна метрика је још увек најпопуларнија код љубитеља  поезије и питам се како један нормалан читалац може да прогута овај низ терцина и да у њима ужива, посебно ако је рођен, рецимо, у Милану или Венецији… Оставимо авангардним часописима заврзламе супермодерниста. Оцена: не!

Торквато: “Ослобођен Јерусалим”

Као модерна витешка поема, није лоше. Писана је углађеним стилом и догађаји су, доста, необични. Било је крајње време да престане с прерадом бретоснког и каролиншког циклуса… 

…Али, да не буде забуне: овде је реч о крсташима и освајању Јерусалма, тематика је, значи, религиозна. Не можемо очекивати да књигу продамо младим ванпарламентарцима, а морали бисмо и да  обезбедимо позитивне критике у листовима као што су `Фамиља кристијана` или `Џенте`.

А, питам се и како ће бити прихваћене неке еротске сцене, поприлично ласцивне. Већ сам с њим о том разговарао и мислим да неће имати ништа против… 

Дени Дидро: “Редовница”

Признајем да нисам ни отворио рукопис али мислим да један критичар мора унапред да зна шта треба да чита, а шта не. Познајем тог Дидроа, то је тип кој пише енциклопедије (једном је радио коректуру за нас)… 

…Тренутно припрема једну досаду од дела у не знам  колико томова која вероватно никад неће изаћи. Иде наоколо и тражи цртаче који су у стању да ископирају сатни механизам или длачице на Гобелиновој 
таписерији..

…Довешће у неприлику свог издавача. Он је један спораћ и не верујем да је способан да напише нешто забавно у прози, нарочито не за једну едицију као што је наша, за коју смо увек бирали фине, помало шкакљиве стварчице. Што би рекли у мом завичају: ofele fa el to meste… Никако не!…

Мигел Сервантес: “Дон Кихот”

Књига, не увек читљива, прича о шпанском племићу и његовом слуги који лутају светом трагом витешких фантазија. Овај Дон Кихот је помало луд (лик је заокружен, Серватес свакако уме да приповеда) док је његов слуга једноставан тип, припрост и здраворазумски, с којим ће се читалац одмах идентификовати. Он покушава да демистификује фантастичне визије свог газде. Толико о фабули која се развија уз понеки успео драмски преокрет и забавне и сочне догодовштине. Али, опсервација коју желим да направим, превазилази лични суд о делу… 

…У нашој успешној економској едицији `Животне чињенице`, објавили смо с велики успехом `Легенду о Гралу`, `Роман о Тристану и Енеиду`. Сад смо купили опцију и за `Француске краљеве` младог Барберинија и то ће, уверен сам, бити књига године. Нико нам овог пута неће узети `Кампиело` јер ће се оно допасти народном жирију. Ако сад штампамо Сервантеса, избацујемо на тржиште једну добру књигу али, биће, то као да смо пљунули на све оно што смо досад објавили, бојим се да ће сви они романи изгледати као брбљарије из луднице..

…Схватам ја слободу изражавања, климу оспоравања и слично али, не можемо да се лишимо ни оних такозваних писаца. Утолико пре што ми се чини да ће Сервантесу ово бити једино дело; аутор је, управо, изашао из затвора, сав је запуштен, не знам, више, да ли су му одсекли руку или ногу, али, не изгледа ми као неко ко има намеру да напише још нешто. Не бих желео да јурећи за новитетима по сваку цену. компромитујемо издавачку политику која је досад била популарна, морална, зашто не рећи: и уносна. Одбити!…

Алесандро Манцони: “Вереници”

Романи-реке данас имају најбољу прођу ако је веровати тиражима. Али, има романа и романа. Да смо узели Базонија или Кантуа, сад бисмо знали шта да ставимо у џепно издање. То су књиге које се читају и читаће се и за 200 година јер погађају у срце читаоца. Писане су лаким и свима блиским језиком, не крију из које покрајине потичу и говоре о савременим темама као што су општинске борбе или феудалне неслоге. За разлику од њих, Манцони свој роман смешта у 15. век који као што је познато не продаје књигу. Друго, уводи једну дискутабилну лингвистичку операцију разрађујући једну врсту миланско-фирентинског дијалекта који није ни риба ни месо и који свакако не бих препоручио као језик за школске задатке. Али, то још нису крупне мане… 

…Наш аутор заснива своју привидно народску причу, стилски и приповедачки, на прилично ниском нивоу – на судбини двоје сиромашних вереника који не успевају да се венчају због сплетки некаквог локалног господичића; на крају се, ипак, венчавају и сви су  задовољни! Веома мало за 600 страна које читалац мора да прогута. И не само то, држећи нам моралистичко и наоко ласкаво слово о Провиђењу. Манцони користи сваку згоду да нам пласира свој песимизам (јансенистички, да будемо поштени). На крају, нуди своје меланхолично размишљање о људској слабости и националним манама свету који је жељан прича о херојима манцинијевског жара или, бар, кавуровског ентузијазма, не софизама попут `ропског народа` које бих радије препустио господину Ламартину. Лоша навика интелектуалаца да све проблематизују, сигурно не продаје књигу и само замагљује суштину што је пре обележје оних с друге стране Алпа него врлина Латина. Видели сте у `Антологији` од пре неколико година како се Ромањози на две странице обрачунао с будалаштинама оног Хегела који у Немачкој ужива велик углед…

…Наш свет воли нешто сасвим друго, а најмање приповедање које се сваки час прекида да би се аутору омогућило да јевтино мудрује или направи текстуални колаж монтирајући два вапаја из 15. века између једног дијалога на латинском и псеудонародњачких тирада које подсећају пре на доброћудног Бертолда него на позитивне јунаке којих је народ жељан. Још под утиском ове мале и лако читљиве књижице каква је `Николо де Лапи`, ови `Вереници` су ме баш намучили…

…Довољно је отворити прву страну и видети колико писцу треба да уђе у суштину ствари: у опису пејзажа, синтакса подсећа на лавиринт, сва је накострешена, готово да се не разуме о чем је реч; а колико би добио на времену да једноставно каже, рецимо, `једног јутра, тамо негде у близии Лека`… Али, то је тако, немају сви талент за приповедање, а још мање за писање на добром италијанском. 

А, опет, није да дело нема квалитета. Али, јасно је да бисмо с муком продали и прво издање. Зато: не!…

Марсел Пруст: “У трагању за изгубљеним временом”

Ово је, без сумње, дело које ангажује, можда сувише “дугачко” али, у неколико џепних издања, могло би се продати?

У сваком случају, овако не ваља!… 

…Потребан је озбиљан редакторски рад: треба обратити пажњу на интерпункцију! Реченице су сувише заморне, неке заузимају по целу страницу!

Добрим редакцијским интервенцијама, треба их свести на, највише, два до три реда, свака, а увођењем нових  краћих параграфа, рад би се, сигурно, могао побољшати. 

Ако аутор на то не пристане, онда је боље да се оканемо посла! Оваква каква је сад, књига је – да тако кажем – сувише астматична!…

Имануел Кант: “Критика практичног ума”

Дао сам Виторију Салтинију да прочита књигу и он ми је рекао да тај Кант и није нешто нарочито. У сваком случају, ја сам то дело прегледао на брзину и мислим да би у нашој филозофској библиотеци једна књига о моралу, не много де бела, могла да прође, макар је касније уступили неком факултету. Али немачки издавач поставља услове: уз ово, морали бисмо да штапамо не само претходно дело, једну огромну књигу у, бар, два тома, него и оно што тај Кант тренутно пише, нисам размео да ли о уметности или о мишљењу… 

…Сва три дела имају истоветан наслов, тако да ће се продавати или у пакету (цена неприхватљива за купце) или их купци неће разликовати, мислиће да је то она коју су `већ читали`. Да нам се не догоди као са `Сумом` оног Доминикнца коју смо почели да преводимо, а онда уступили права јер је превише коштала…

…И то није све. Морали бисмо, каже агент, да штампамо и мање значајна дела тог Канта, једну гомилу у којој има свег и свачег!… чак и астрономије!…

Прекјуче… јесам ли у праву?… јесам!… покушао сам да телефонирам Кенизбергу, да видим да ли можемо да постигнемо договор о само једној књизи, али, бединерка ми је рекла да господин није код куће и да не зовем између 17 и 18 јер у то време иде у шетњу, између 15 и 16 сати се одмара… и све у том стилу! Стварно, не бих да се бакћем с таквих људима јер после нам оставе гомилу књига у магацину. Не!

Франц Кафка: “Процес”

Књижица није лоша, то је кримић који у моментима подсећа на Хичкока, убиство у завршној сцени, на пример. Мислим да ће имати своју публику. Али…

…Али, изгледа да је аутор писао под притиском цензуре. Како, иначе, протумачити те непрецизне алузије, тај недостатак имена лица и места! 

Кад би се, то, разјаснило и радња сместила негде конкретно, с више чињеница, чињеница, чињеница; е, тад би прича текла, глатко, а и suspense би био извеснији.

Ови млади писци мисле да је, то, “поезија” ако кажу `један човек` уместо `господин Тај и Тај у месту Том и Том`… Дакле, ако може да се преради, у реду. У супротном, жао ми је! Нек покуша код конкуренције!

Џемс Џојс: “Финеганово буђење”

Молим вас, опомените оне у редакцији да буду пажљивији кад ми шаљу књиге на читање! Ја сам задужен за књиге на енглеском језику, а ви сте ми послали дело написано на неком, ђаво-ће-га-знати ком језику! 

Враћам вам ову књигу посебном пошиљком.

Извор: Умберто Еко: “Како сам путовао с лососом”, `Народна књига`, Алфа, Београд, 1998.

За П.У.Л.С.E:  приредио: Велибор Михић

 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *