Ulogujte se / Kreirajte profil

Утиснуто време – Андреј Тарковски

Ставрогин: – у Апокалипси се анђео куне да времена више неће бити.

Кирилов: Знам. Тамо се то чини веома поуздано. Јасно и прецизно изнесено. Када човек у потпуности достигне срећу, онда времена више неће бити, зато што неће ни бити потребно. Врло тачна мисао.

Ставрогин: А где ће га сакрити?

Кирилов: Нигде га неће сакрити, Време није предмет него идеја. Угасиће се у разуму.

-Фјодор Достојевски; Зли дуси;

Време је услов за постојањ нашег „ја“. Оно је попут преносника културних утицаја који бива разорен када више није потребан, када се везе између индивидуалне личности и услова постојања раскину. Исто тако, и тренутак смрти у ствари представља умирање индивидуалног времена: живот људског бића постаје недоступан осећањима оних који су остали живи, мртав за оне који га окружују.

62013_161014620575934_5063314_n

Време је неопходно човеку, како би он, направљен од меса, могао бити у стању да оствари себе као личност. Али притом не мислим на линеарно време. Подразумевајући под тим могућност да се нешто уради, да се изведе један чин. Чин је само последица, а оно о чему ја овде размишљам јесте узрок који чини да човек отелови у себи морални смисао.

Историја, наш као ни еволуција, нису Време. Обе су последице. Време је стање: пламен у коме живи саламандер људске душе.

Време и сећање се утапају једно у друго, они су попут две стране медаље. Очигледно је да без Времена не може постојати ни сећање. Али, сећање је тако сложено да ни сви његови атрибути не могу одредити свеукупност утисака преко којих оно утиче на нас. Сећање јр духовни појам! На пример, ако нам неко исприча о о утисцима из свог детињства, са сигурношћу можемо рећи да ћемо имати довољно грађе у рукама да створимо потпуну слику о тој особи. Без сећања човек постаје заробљеник нестварног постојања; испадајући из времена, он постаје неспособан за сопствену безу са спољашњим светом и, другим речима, бива осуђен на лудило.

Као морално биће, човек је природно обдарен сећањем које у њему сеје зрно незадовољства. Оно нас чини рањивим и подложним патњи.

13308332_1237643929579659_239551095418778813_o

Када научници и критичари проучавају време како се оно појављује у књижевности, музици или сликарству, они, заправо говоре о методама да се оно забележи. Проучавајући Џојса или Пруста, они ће испитати естетске механизме постојања у ретроспекцији тих дела, начин на који појединац који се сећа заправо бележи своје искуство. Још прецизније, они ће проучавати облике који су употребљени у уметности како би се фиксирало време. Мене, пак, пре свега занимају унутрашњи морални квалитети који су суштински својствени времену самом.

Време у којем људско биће живи даје му могућност да упозна себе као морално биће посвећено потрази за истином; ипак, овај дар времености, који је човеку необично дат, истовремено је диван и горак. Па ни живот није ништа више од периода који му је додељен, у којем човек може – и заправо мора –  да обликује властити дух, у складу са са сопственим разумевањем сврхе људског постојања. Време представља сведени оквир у којем, уз сав могући напор, наша одговорност према себи и другима постају све очигледнији. Људска савест времену дугује своје постојање.

10986913_962808150396573_8313358998909315671_n

За време се каже да је неповратно. То је истинито само у том смислу, како се обично каже, „да се не може вратити прошлост“. Али шта је тачно „прошлост“? Да ли је она оно што је прошло? И шта „прошло“ значи за човека који је за свакога од нас прошлост носилац свега онога што је трајно у садашњости и у сваком текућем тренутку? У одређеном смислу, прошлост је далеко стварнија, и у сваком погледу постојанија и гипкија него садашњост. Садашњост истиче и нестаје као песак међу прстима, добијајући тежину само у присећању. Прстен краља Соломона носи натпис „Све ће проћи”; за разлику од тога, ја желим да подвучем да се време у контексту моралних последица у суштини враћа уназад. Време не може нестати без трага јер је оно субјективна, духовна категорија; време које смо проживели се утискује у нашу душу и искуство згуснуто у том времену.

Узрок и последица су међусобно зависни, гледају унапред и ретроспективно. Једно рађа друго са неумољивом нужношћу која би била кобна по нас ако бисмо били у стању да откријемо све повезаности одједном. Веза између узрока и последице, то јест прелаз једног стања у друго, јесте облик постојања времена, то је начин којим се време материјализује у свакодневним радњама. Али, пошто је довео до последице, узрок се не одбацује као употребљена позорница после ватромета. Када постоји било каква последица, ми се непрестано враћамо њеним изворима, њеном узроку, другим речима – ми враћамо време путем савести. Узрок и последица могу, у моралном смислу, бити повезани ретроактивно; човек онда делује као што је делао некада у својој прошлости.

12509371_1142530212424365_5832549278148678209_n

О свом утиску о Јапану, совјетски новинар Овшињиков је писао:

„Сматра се да време, по себи, помаже да се спозна суштина ствари. Јапанци стога проналазе немало чари у старењу. Они су привучени тамним тоновима старог дрвета, грубошћу камена, или чак прљавим изгледом слика чије су ивице прошле кроз руке великог броја људи. Свим тим знацима старости, они су дали назив саба, што дословце значи „рђа“. Сабаје, стога, природна зарђалост, шарм дана у старости, печат времена, или патина. Саба, као саставни део лепоте, отеловљује у себи везу између уметности и природе“

У том јапанском смислу, може се рећи да ми покушавамо да овладамо временом као градивом уметности.

Овде се неизбежно морамо подсетити Прустових речи о његовој баки:

„Чак и када је некоме требало да поклони изразито практичан поклон, када је требало да да столицу, сервис за ручавање или свећњак, она би тражила оне „старије“, као да би они, прочишћени дугом неупотребом свог корисног својства, пре били у стању да нам кажу како су људи живели у старим временима, уместо да служе модерним потребама.“

Пруст је такође говорио о подизању „огромних здања успомена“, а мени се чини да је управо то задатак филма.

5

Може се, у ствари, рећи да је баш филм идеалан израз јапанског концепта сабе; јер, од начина на који он обрађује потпуно нов материјал – време, зависи да ли ће постати, у највишем смислу те речи, нова муза.

„Вајање у времену“ – Андреј Тарковски

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Утиснуто време – Андреј Тарковски

  1. Душко Јевтовић

    23/02/2017 at 13:34

    Почев од наслова “Вајање у времену” чланак Андреја Тарковског нам потврђује да је Време неопходно “човеку како би он…могао бити у стању да оствари себе као личност…да човек отелови у себи морални смисао”.
    Бодлер је у једној песми запазио да је сваки тренутак препун злата које треба да откријемо, које губимо ако га препуштени равнодушности и тупости не извучемо из безименог тока и не сачувамо у себи као драгоценост. Ипак, светлост радости није изгубљена заувек; можемо је вратити ако не будемо пролазили “кроз живота хуку склопљених очију и скрштених руку” како је у песми “Мисао” написао Милан Ракић.
    Време нам је дато за живота да би (ако га не проћердамо улудо) сазрели, морално се уздигли и удостојили се вечности.
    “Уметност је најкраћи пут, пречица до Божијег присуства. Настала у присуству Божјем, уметничка дела су Га сачувала за сва пролазна времена (на Земљи) у за вечност (на Небу). То присуство вечности у нашем пролазном животу је плодоносно. Оно шири вечност нашим венама и струји у нама као шум грана који разноси ветар.”
    (Последњи пасус је одломак их моје књиге “Хвалоспеви смислу”)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *