Ulogujte se / Kreirajte profil

Франц Кафка. Страх и немоћ постојања – Владета Јеротић

Смилуј се на мене, грешан сам 
до у најскривенији кутак свога 
бића. А имао сам дара, склоности 
које нису биле сасвим за презирање, 
мале добре способности, расипао 
сам их, неразборито створење 
какво сам био, сад се ближим крају, 
управо у време када би се 
споља све могло окренути на добро 
по мене. Не гурај ме међу изгубљене.

Из Кафкиног Дневника, 20. јула 1916.

Мало је писаца који су као Франц Кафка оставили за собом тако дубок траг и тако се снажно утиснули у психу човека двадесетог века и у исто време носили у себи не само обиље противречности, што је увек типично за значајне ствараоце, већ и обиље болести, што такође може бити типично за изузетне људе, али није увек.

Када психијатар почне да проучава биографију овог необичног писца и његова дела: приповетке, романе, афоризме и дневнике и када је он у први мах толико запљуснут подацима, примедбама, саопштењима, који управо кипте од неразмрсиве мешавине необичног, скоро генијалног, абнормалног, још у границама нормалног, па све до несумњиво болесног, онда се психијатар најпре осећа побуђеним да стресе са себе оно професионално и научено, како би могао да приђе овом мученику (није случајно да га је неки сликар тражио као модел за слику св. Себастијана) најпре као човеку, затим као несумњиво врло значајном писцу и нарочито као сабрату. Ово излагање треба да буде посвећено феномену страха као једној од основних карика у Кафкиној личности, онако како смо га могли сагледати, пре свега кроз његов дневник, затим писма, афоризме, приповетке и романе.

mtiwnja4njmzodyxotmyntu2

Има неуротичног и ненеуротичног страха. Није неуротично, на пример, бити у страху, бризи и проживљавати кривицу, јер без ових егзистенцијалија, како их је назвао Хајдегер, нема за човека напретка, индивидуације, стваралаштва и слободе. Неуротично је и болесно, међутим, када човек одбаци стварну кривицу, па се задовољи само доживљавањем осећања кривице, када одбаци егзистенцијалну бригу, па почне да брине о комфору и каријери, када нема снаге да се сукоби са страхом, па почне да се боји сваког шушња у трави и сваког подозривог погледа свога ближњег. Жао нам је сваког човека који је на овај начин неуротичан, али када је на овакав или сличан начин неуротичан Франц Кафка и када још уз то овако неуротичан остане до смрти, коју је себи сам призвао и свој гроб унапред оцртао, онда осећање жаљења у нама, прераста у бол.

Постављамо себи најпре питање да ли ћемо успети да објаснимо зашто је Кафка прототип ствараоца – неуротичара нашег века. Можда одговор није тежак, јер од двеју компоненти које тек заједно чине Кафкину личност, а то су натпросечан књижевни таленат и неуроза, ову другу компоненту чини нам се да прилично познајемо, ако већ пред оном првом стојимо готово сасвим немоћни.

О неурози као болести постојања, чворноватом штапу у точку човековог индивидуалног развоја, о неурози као последици ометеног сексуалног развоја, или пак као сметњи у његовој нагонској потреби за важењем и моћи, не мислимо да пишемо, јер је о овој теми било доста речено и писано, тако читалац има бар приближну представу о томе шта је то неуроза. Довољно је да напоменемо две чињенице. Прво: нема озбиљне, хроничне неурозе, од које је Кафка несумњиво патио, без психичких траума у раном детињству и друго: неуроза без било каквог облика страха незамислива је.

kafkas_parents_c1913

Као што свако људско биће мора неминовно да прође кроз извесне стадијуме у развоју, свеједно да ли је оно рођено као сасвим просечно или све ово биће зове Леонардо да Винчи, Достојевски или Кафка, тако је и развојни пут неурозе врло сличан, наравно у њеним основним линијама постанка и развоја, и код сасвим обичног и код генијалног човека. Када ово не би било тако онда бисмо морали имати не само две науке о неурозама, од којих би једна важила за обичне а друга за изузетне људе, већ и више оваквих теорија од којих би свака била конструисана само за једног одређеног човека. Да је једна оваква претпоставка сама по себи апсурдна, говори нам не само пракса и искуство великог броја психолога и психијатара у целом свету, који су се сложили у неким битним питањима човековог психолошког развоја уопште, па, дакле, и психопатолошког развоја, већ и изванредне и од већине стручњака признате патографије великих људи из пера скоро исто тако великих психолога и психоаналитичара. Довољно је да поменемо само Фројдове студије о Леонарду и Достојевском, па да разумемо о чему се ради. Без познавања основних чињеница психолошког и нарочито психосексуалног детета, без помоћи извесних психоаналитичких поставки које данас тешко да могу наићи на озбиљну критику, Сигмунду Фројду било би немогуће да нам јасно и логично прикаже неке поремећаје у детињству Леонарда или у пубертету Достојевског који објашњавају неке њихове карактерне црте и основни тип њиховог понашања.

Трагичност Кафкиног генија почива на страховитом судару између његовог великог талента, чији ћемо извор и узрок сасвим оставити по страни, јер га једноставно не знамо, и његове неурозе. Чак је сувишно препустити се привлачном нагађању шта би било од Кафке да је његов таленат био јачи од његове неурозе, као што је то (можемо с правом да претпоставимо) био случај код Достојевског, или шта би се десило са Кафкиним стварањем да је његова и онако јака неуроза била још јача.

Може неко да примети да је Кафка и такав какав је био, са читавом својом још у раном детињству развијеном неурозом, сасвим довољно написао и довољно снажно утицао на духове нашег века и да због тога није потребно освртати се на суштину и облик његове неурозе. Када бисмо чули једну овакву, доста оправдану примедбу, могли бисмо искористити прилику да кажемо две ствари. Најпре ону значајнију, о којој је већ било повремено речи – овога пута реч је истина о нашем субјективном, али упечатљивом утиску – да је Кафка носио у себи више него што је то могао да искаже. И управо то што он није могао до краја у себи да проживи, много мање зато што није био писац ранга једног Достојевског, много више зато што је био спутан мрежама тешке неурозе, можда је то било оно што је имало да донесе светлост и њему и можда некима који га читају. Ја не знам шта би друго ово неисказано и недоживљено могло бити него оно што неки егзистенцијалисти зову „скок у веру“, са другом врстом профетског него што је Кафка ово профетско у стварности носио.

franz-with-ottla-his-favorite-sister

Друга ствар коју смо желели да изнесемо, као одговор на претпостављену примедбу, јесте наша хипотеза да је Кафкино дело морало и могло да има свима познати снажан одјек у душама људи само и једино у нашем веку. Незамислив је Кафкин успех и утицај у прошлом или било којем ранијем веку, и, сада ово смело претпостављамо, Кафка неће бити један од првих писаца у идућем веку, без обзира на то како замишљали човеков развој у будућности.

Први пут у нашем веку човек је доспео на једну раскрсницу и прекретницу, у једну „граничну ситуацију“, на праг сусрета са веома јаким силама, спољашњим и унутрашњим, позитивним и негативним, које апелују на његову слободу и његово самостално одлучивање. Од колективног изазова једног могућег атомског рата, преко грађанских ратова раса и нација, до сасвим унутрашњих и интимних, за сваког човека врло значајних одлучивања на личном плану слободе његовог „индивидуационог процеса“, свуда смо сведоци сукоба, конфликата и расцепа, при чему се одлучна битка бије за или против човека и његове будућности.

Франц Кафка не само да је пророчки наслућивао величину и тежину ове борбе која тек што је отпочела, него је и на сасвим личном плану унутрашњих катаклизми, у којима су се до неба уздизала надања и очекивања и до пакла стропоштавала очајања и немоћ, показао са каквим се проблемима сусреће и са каквима ће се још сусретати човек нашег века када покуша да оствари себе и своје право на стварање и слободу. Све врсте отуђења о којима је толико писано када је било речи о Кафки, и она капиталистичког друштва у кризи, и хабзбуршке монархије у распадању, и млаког јеврејства родне куће, недовољне су да до краја објасне ону врсту отуђења коју је Кафка тако интензивно доживљавао отуђујући се од самог себе, не савлађујући свој неизбежно распламсали сукоб са егзистенцијалијама сваког човека, страхом, бригом и кривицом. Један од разлога зашто је ово отуђење од самог себе било тако тешко и несавладиво, била је опакост и постојаност његове неурозе. Покушајмо сада да јој приђемо ближе.

Једна од најсталнијих форми дечјег страха, јесте страх од губитка љубави и губитка признања своје вредности. Што је раније дете претрпело овај страх и што је он чешће био понављан, и од околине, најчешће несвесно, одржаван, то су и последице теже, неуроза дубља и неизлечивија.

У значајном Кафкином писму упућеном оцу, које је писао у новембру 1919. године, а које никад није доспело у очеве руке, у коме Кафка слободно, искрено и неометано од било каквих унутрашњих препрека, којих је било тако много када би се нашао са оцем лицем у лице, износи све годинама потискиване и силом угушиване прекоре који се пењу директно до оптуживања, Кафка истиче своју најглавнију примедбу оцу: очеву неспособност да сину обезбеди сигурност, љубав и признања унутрашњих вредности.

„Увек и свуда имао сам потребе за охрабрењем“, пише Кафка, „та ја сам био притиснут већ самом Твојом телесношћу. Као отац Ти си био сувише јак за мене, нарочито јер су моја браћа умрла рано, сестре су дошле на свет много касније, ја сам значи морао да издржим први удар, за ово био сам исувише слаб. Храброст, одлучност, сигурност, радост за ово или оно, нису истрајавале у мени када си Ти био против тога или када је Твоје противљење било само претпостављено; а оно је могло бити претпостављено готово при свему ономе што сам ја чинио… Молим Те, оче, разуми ме добро, биле су то по себи потпуно безначајне појединости, оне су ме притискивале тек онда када се Ти сам, који се и за мене био тако пресудан, ниси придржавао забрана које си мени постављао. На овај начин свет је за мене био подељен на три дела, на један у коме сам живео као роб, под законима који су само за мене били измишљени, а којима ја нисам могао, не знам због чега, да одговорим; затим на један други свет који је бескрајно од мене био удаљен, у коме си Ти живео, запослен режимом, издавањем заповести и љутином због њиховог неизвршавања и, најзад, на један трећи свет у коме остали људи живе, срећан и слободан од наређења и послушности. Непрестано сам се нечега срамио, или зато што сам слушао Твоја наређења која су важила само за мене, или зато што сам им пркосио, јер како бих смео да будем пркосан, или зато што нисам могао да их следим јер, на пример, нисам имао Твоју снагу, Твој апетит, Твоју спретност, иако си Ти ово од мене захтевао као нешто само по себи разумљиво; ово је била управо највећа срамота. Овако дете, истина, не размишља, али овако осећа.“

Једноставне, дирљиве и искрене речи одраслог који још осећа као да је и даље дете, а које верно и болно понављају милионе сличних оптужби деце упућених родитељима, никад изговорене и написане, које је Кафка за све једном написао и тако много објаснио оно што може да изгледа неразумљиво и незахвално у понашању деце и касније одраслих неуротичара. Али Кафка је овом потресном исповешћу врло много објаснио и себе својим потомцима, онима који ће понављати сличан пут неуроза, само без Кафкине снаге да ово литерарно изразе. Као да смо овим писмом добили кључ за разумевање Кафкиног опуса. Зар ова три света у којима је Кафка наизменично живео, или још тачније, покушао да живи, јер заправо није ни у једном стварно живео, нису представљени у већини његових приповедака, сетимо се само Јазбине или Уметника у гладовању, или Пресуде. А тек колико од ових светова има у Процесу и нарочито у Замку!

Упадљиво је колико је Кафка мало писао о мајци, о односу према њој, о својим интимним осећањима и жељама. Ту и тамо, местимично само, наводи како је био од мајке претерано мажен и колико је она безгранично добра према њему, али и то опет да би истакао колико је тешко доживљавао очеву строгост и неумољивост.

kafka33

Из оваквог односа према мајци могли бисмо да претпоставимо две ствари. Једну, која је мање вероватна: да је управо однос сина према мајци био пресудан у породичним односима, баш због тога што је овај однос Кафка тако мало и ретко помињао, намећући себи и преувеличавајући значај свога односа према оцу. За овакву врсту психолошког скотома, недовољне проницљивости и тада заиста и сувише слабог познавања себе, морали бисмо претпоставити неку личност далеко слабијих способности и за психолошке финесе унутрашњег живота много мање обдарену него што је то био Франц Кафка. Друга, вероватнија претпоставка, коју нам довољно богато поткрепљује сам Кафка, како у наставку поменутог писма оцу, тако и у Дневницима, јесте да је однос отац-син у Кафкиној породици од раног детињства био тако снажан и пресудан, кобан по даљи лични развој Франца, да се психоаналитичким језиком можда може говорити о познатом феномену једне ублажене варијанте обрнутог Едиповог комплекса. Безгранично дивљење, пуна идентификација и страхопоштовање који су у детињству постојали у односу сина према оцу, који му је интимно био толико супротан, били су још пре пубертета, а онда нарочито у то време, поколебани не само због претеране очеве строгости, његових „џиновских захтева“ које је постављао својој околини, а нарочито сину, већ и због очеве суровости и неправедности. Амбивалентна осећања човекова, која се, према психоанализи, откривају већ у оралној фази малог детета, дакле у току и на крају прве године живота, и која се крећу у оштрим супротностима осећања задовољства и незадовољства, љубави и мржње, агресије и потребе за потчињавањем, осећања која само код хармонично развијене и касније добро интегрисане и зреле личности доживљавају своју пуну диференцираност и стваралачку синтезу, у свим случајевима неуротичног, а нарочито психотичног процеса, остају трајно недиференцирана, односно трајно амбивалентна дакле тешко реметилачка управо за касније најзначајније, животне одлуке. Мислимо у првом реду на одлучивање у погледу избора брачног партнера, позива и животне филозофије. У свим овим одлукама, које му је сам живот неминовно наметао, Кафка је испољио сасвим упадљиве знаке неуротичне амбиваленције, као што су, неповерење према себи, страх и осећање кривице, који су произлазили највећим делом из никада до краја разрешене неуротичне везе са оцем.

Чак и онда када у односу између сина и оца постоји јака идентификациона спона, у којој моћан, патријархалан отац својим ауторитетом наткриљује сваки други могући утицај, чак и онај мајчин, за који поуздано знамо да је у људским односима и првобитнији и снажнији, још увек постоји нада да – препознавањем реалних квалитета тога оца, пре свега уочавањем његових слабости – овакав син збаци са себе очев јарам и избори себи самосталност и самопризнање.

tumblr_n1gw9utufp1r9d02eo1_400

Постоје разни могући путеви за пребацивање прејаке идентификације са оца на друге реалне и апстрактне објекте, као што су учитељ, пријатељ, неки књижевни ауторитет, нека идеја или идеологија, најзад, ово пребацивање могуће је постићи и на најапстрактнији могући ауторитет, на самог Бога. И пред Кафком су овакви и други слични ауторитети реално били присутни, он је за њих чак знао и повремено покушавао да оствари нову идентификацију. Све је било узалуд, јер су сумње, страх и нарочито недостатак поверења у себе (поверења које му отац, једина особа пред којом је Кафка у раном детињству муцао, није помогао да стекне), били толико моћни да му је свака реалност измицала, остављајући га увек изнова у безваздушном простору у коме осећа само силан страх. Страх од себе, других људи, жена, Бога, који није могао бити нико други него строги Јехова из првих почетака стварања старозаветног јеврејства, и, наравно, непрекидно и највише, страх од оца.

Покушаћемо још једном да анализирамо ове страхове, ову немоћ постојања, стравичну амбиваленцију која је Кафку сналазила пред сваким новим покушајем одлучивања, удаљавања од оца и потврђивања себе, пратећи даље његово чувено писмо оцу и његове Дневнике.

На једном месту у дневнику с почетка 1922. године, дакле две године пре смрти, Кафка је писао:

„Без предака, без брака, без потомака, са помамном жудњом за прецима, браком и потомством. Сви ми пружају руку: преци, брак и потомци, али одвећ далеко за мене“.

И тако је било целог његовог краткотрајног живота. Све оно битно и најзначајније у човековом животу, што му даје смисао, што човека може да учини стварно пуним и задовољним: свест о вези са прошлошћу, и то не било којом, већ прошлошћу свога народа и расе којој припада, брак који увек изнова пружа човеку шансу да оствари оно најтеже, да од два бића буде једно, и опет да остане свако своје и, најзад, потомство, од физички присутне деце, до стваралачких драгуља који надживљавају векове, све ово било је Кафки на домаку руке и, чинило се, није требало да учини више него да пружи руке, да узбере зрео плод који га је чекао. Зар јеврејство није била довољно богата и дубока ризница које се није морао да стиди нико ко је имао у њу приступ; зар две веридбе које је оба пута Кафка раскинуо, разочаран у себе, а не у своје изабране веренице, нису обећавале испуњење захтева Талмуда, у коме се вели: мушкарац без жене није човек и, најзад, зар његов књижевни таленат, који му је већ био донео признање, и кога је он био свестан, није обећавао бесмртност! Зашто није пружио руку и узбрао плод? Највећим делом свакако због неурозе, то јест, због мазохистичке потребе за патњом, због неподношљивог, али већ са слашћу доживљаваног и одржаваног осећања кривице, због страха од одговорности и оног битног – због страха да постане самосталан онда када за ову самосталност отац није дао благослов. И опет је Кафка био тај који је себе најтачније дефинисао. „Мој живот је оклевање пред рођење.“

franz-kafka-with-his-first-fiancee-felice-bauer-in-1917-mono-print

Шта је значило јеврејство за Кафку? Велико је питање да ли се човек рађа као Јеврејин, Француз или Србин, или он ово постаје током живота, јер живи у одређеној средини и говори њеним језиком. Оно што се човеку рано утискује као печат неког народа, чијим ће се представником убудуће звати, изговарајући ово народно знамење самосвесно, равнодушно или стидећи се, јесте пре свега породица и у њој отац. Да ли је Кафкин отац умео и могао да пренесе сину нешто од оног што сматрамо, с правом или не, да је специфично за јеврејство? Кафка сам о томе пише у писму оцу овако:

„Исто тако мало спасења пред Тобом налазио сам у јеврејству. У њему би било замисливог спасења, чак и више, било је могуће замислити да ми и један другога нађемо у јеврејству, или да смо обојица, сложни, из њега изашли. Али какво је било то јеврејство које сам ја од Тебе добио! У току година постављао сам се према њему на три начина. Као дете, пребацивао сам себи, дајући Теби за право, што нисам довољно одлазио у храм, што нисам постио и тако даље. Веровао сам да тиме не чиним неправду себи, већ Теби и свест о кривици која је увек била спремна, скроз ме је прожимала… Ти си одлазио у храм четири дана у години, тамо си био ближи равнодушнима него онима који су храм схватали озбиљно, стрпљиво си обављао молитве као формалности… У ствари Вјерују Твога живота састојало се у томе што си веровао у безусловну исправност мишљења једне одређене јеврејске друштвене класе, а пошто је ово мишљење припадало и Твојој нарави и сам си у њега поверовао“.

Нема података да се Кафка пре 1911. године интересовао за јеврејство и јеврејску религију. Али те и следеће године, када је у Прагу гледао представе варшавског јидишког позоришта, његово интересовање за јеврејство било је оживело и са повременим паузама остало живо готово до краја живота. У овом раздобљу он је покушавао да учи хебрејски језик, спремао се за одлазак у Палестину, све у жаркој жељи да напусти оца и млаког Јеврејина у њему, слутећи да постоје и другачији Јевреји, са другачијим односом и према јеврејству и према религији. Да ли је било већ касно (телесна болест се у њему полако све више разгоревала), или што ни ова жеља није била јача од страха, тек Кафка није остварио своје приближавање јеврејству нити било којој религији.

Дакле, у односу према својој јеврејској прошлости и њеној религији, Кафка није могао да постигне ниједно од могућих решења: нити да се преко ове прошлости и религије са оцем помири, као што је то учинио Мартин Бубер, нити да му очева млакост послужи као подстицај за лични и оригинални однос према овим проблемима, као што је такав подстицај за Јунга представљао његов млаки отац, протестантски свештеник, нити коначно да се од јеврејства радикално окрене и потражи у некој другој религији уточиште, као што је то урадио у последњим годинама живота Анри Бергсон.

Како је Кафка прошао са другим покушајем и другом шансом да достигне жељену самосталност и отцепљивање од оца, са покушајем заснивања брака и сопствене породице? Као што нам је познато, Кафка је два пута био верен и на прагу венчања и оба пута веридба је раскинута, колико је познато, само и једино Кафкином одлуком. Да чујемо најпре Кафкино мишљење изнето у већ више пута цитираном писму оцу. Он у њему између осталог овако пише:

„Основна замисао оба покушаја женидбе била је сасвим коректна: основати дом, постати самосталан“. Замисао која Ти је симпатична, само што она у стварности испада као дечја игра у којој један држи за руку другог, још је и стеже и при томе виче: „Ах, пођи, иди већ једном, зашто не идеш?… Обе девојке, иако случајно, биле су изванредно добро изабране… Ниједна од њих није ме разочарала, ја сам њих разочарао… При овим покушајима женидбе у мојим односима према Теби тако јако су се судариле две супротности као иначе никад пре. Женидба је зацело јемство за најоштрије ослобођење од себе и независност. Имао бих породицу, највише што се по мом мишљењу може постићи, дакле, највише што си и Ти постигао, постао бих Теби равноправан, све старе и увек нове срамоте и тиранства биле би још само приче. Ово би на сваки начин било као из бајке, али у овоме баш и лежи оно сумњиво. Све је ово превише, оволико много не може да се постигне.“

Зашто је ово Кафки немогуће да постигне? Зато што је у питању женидбе његова амбиваленција достигла своју последњу и врло опасну границу. Он то врло добро зна и у дневнику пише да је исто толико неспособан да сам подноси живот колико му је неопходно да много буде сам, јер

„све што сам постигао, само је успех самовања… У мени самоме без људских односа нема никаквих видљивих лажи. Ограничен круг је чист“.

Ова последња реченица сушти је изазов подједнако великог неуротичара и великог писца самом себи и животу уопште.

715x402_lib210216-040p

У психологији се обично сматра да се мушкарац никада не жени или у случајевима претерано јаке везе сина за мајку или када је брак родитеља тако рђав или несрећан да код младог човека постоји страх да ће се пакао који је већ једном у кући својих родитеља доживео неминовно морати да понови и у његовом сопственом браку. У Кафкином случају није се радило ни о једном од ова два најчешћа узрока неуротичног избегавања брака. Он изричито каже да је, поред све строгости оца и безбројних тешкоћа које су могле да поремете мир у браку, брак његових родитеља био пример међусобне верности, љубави и разумевања. Он чак пребацује мајци да никада у његовом сукобљавању са оцем, чак и када отац очигледно није био у праву, није отворено стајала на његовој страни, и то не из страха према мужу, већ из љубави и поштовања које је имала за њега. Он јој се са огорчењем једном у дневнику обраћа, одговарајући на једну њену примедбу о његовом чудном понашању у кући речима:

„Свакако, сви сте ми ви страни, постоји само близина по крви, али се она не испољава.“

Није дакле потребно да се правимо дубљим психологом и већим психоаналитичарем него што је то био Кафка у односу на самог себе (мада је Кафка био врло резервисан и скептичан према Фројдовој психоанализи), тражећи неки други, скривенији разлог његовим неуспесима у односу према женама од оног који нам је он сам у писму оцу пружио. Превелик очев ауторитет и страх да ће достићи или чак премашити оца везивао је Кафки руке у покушају остваривања самосталности. Једном речи, у односу према оцу, чак и онда када је сасвим тачно уочавао све очеве мане, лоше црте карактера, његову неправедност и тиранство, Кафка је и даље остајао човек преображен у кукца, осуђеник у затвореничкој колонији, принудни вештак у гладовању, јазавац који из своје јаме, дакле из потаје и кришом, показује зубе, не усуђујући се никада да се јавно супротстави оцу, изађе са њиме на отворен мегдан и изложи себе ризику потпуног пораза или победе која отвара сасвим нове хоризонте.

Ми сада боље разумемо и његова два главна романа: Процес и Замак. Сасвим је могуће и дозвољено представити себи јунаке ових романа као трагичне личности не само вечитог Ахасфера, него заиста и вечитог човека, који узалуд покушава да постигне не само право на улазак у живот свога ближњег, људског друштва уопште, већ и право на улазак у метафизичке тајне, право не више само на страх и трепет пред Богом, већ и на пријатељство са њим. Уосталом, зар ово пријатељство Христос није обећао својим ученицима када је рекао да их више не зове својим слугама већ својим пријатељима? Да би се, међутим, ово право на пријатељство постигло, потребно је претходно борити се са Богом или имати у њега неограничено поверење и силну веру. Ово су имали Кафкини далеки крвни преци, Јаков и Аврам. Кафка није стигао нити да заподене Јаковљеву битку, нити да принесе на жртвеник свога Исака (можда свог оца, односно своју неурозу), јер је остао да се целог живота бори са несавладаном траумом из детињства, која је била његов конфликт са оцем.

16898305_303

Отуд и можемо рећи да су многи „процеси“ у Кафкиним романима процеси који су се невидљиво и каткад видљиво одигравали између њега и оца и да су покушаји уласка у жељени замак да би се водио дуго очекивани дијалог са његовим власником, неуспели покушаји да се отац изнутра прочита, до краја демаскира и демистифицира и на тај начин изолује, или да се са оцем поведе равноправан дијалог, прави буберовски дијалог Ја-Ти, у коме ће отац сам скинути са себе непотребну маску Сфинге и искежено лице Кроноса који гута своју децу.

А зар овакав однос сина према оцу, човека према човеку, не одражава у исто време и вечити однос човека према природи, судбини или Богу? Зар човек није већ десетинама хиљада година, од када је заправо научио да мисли, тражио одговор на вечиту загонетку свога постојања у односу према Богу сличном ономе који је Кафка приказао у Процесу, нарочито у грандиозној сцени у катедрали, или у Замку? Сва су осећања и размишљања присутна у човеку који је само једном до сржи уздрман овим вечитим питањем: страх и ужас, стрепња и нада, бес и мржња, љубав и хладно, иронично одбијање „улазнице“, потпуно предавање и вера и потпуно очајање или атеистички пркос. Нема атеисте који не може постати теиста и обрнуто, само равнодушни и млаки то остају целог живота.

Кафкин однос према оцу однос је узнемиреног човека према непознатом богу. У њему две подједнако јаке жеље бију битку за превласт. Једна би да свргне бога са његовог недоступног престола, да га изобличи и покаже лаж његовог постојања, да се увери да је Бог само њена измишљотина, непостојећи страх који пројектује у небо страшљива људска душа. Друга је же а вечног детета у човеку да има увек оца поред себе, видљивог, затим невидљивог, коме би да се повери, да исплаче свој јад, како Кафка у писму рече, али и да поведе с њим озбиљан, поверљив и равноправан разговор, који ће да развеје бар један део тајни које муче душу која пита и тражи.

hqdefault

А какав је био однос оца према Кафки? Био је то типичан однос старозаветног Јехове према непослушном, колебљивом и на побуну увек спремног старог јеврејског народа. Неумољив и не увек разумљив у својој строгој праведности, невидљив и неприступачан, увек са захтевима и наредбама које су се толико тешко могле испунити. И због тога скоро увек незадовољан и претећи. Новозаветни Бог, Христос, који је сишао међу људе, патио и страдао као и они, доживео и страх и бол и очајање, није додирнуо душу ни Кафкиног оца ни Кафке. Отуд су и отац и Бог морали остати за Кафку неприступачни, далеки, скоро сасвим нереални и непостојећи.

Погледајмо још последњу могућност коју је Кафка сам открио, а која му је пружала најреалнију шансу да покаже и докаже не само своју самосталност, већ и своју истинску натпросечност, која је обећавала не само признање оца, већ и признање целог света. Мислимо на његову књижевну обдареност и његов сасвим изузетан уметнички таленат.

Треба најпре рећи да – и поред нашег раније изнетог мишљења да Кафкин геније због његове неурозе није добио пуни замах крила – оно што је Кафка остварио спада међу највећа достигнућа нашег века, како на литерарном, тако и на дубинско-психолошком плану. Ми ћемо се на крају овог есеја још једном осврнути на плодове овог огромног напора, огромног баш због тога што нам је сада много више познато на какве је све препреке овај писац наилазио и шта је све успешно савладао да би остварио свој уметнички таленат, који је био јачи од његовог страха и његове немоћи живљења. Ипак, не смемо заборавити последњу Кафкину поруку: да све што је написао, са малим изузецима, треба да буде спаљено. Скоро смо уверени да је ова порука уследила стога што је Кафка био свестан да је сувише личне болести унео у своје стварање, које је не једном назвао „покушајем бекства од оца“. Било би неправедно према Кафки, међутим, не поменути и његову другу дефиницију писања која гласи: „Писање је нека врста молитве“.

slide-image

У овој анализи Кафкиног стварања пођимо од познате чињенице да велики људи морају да стварају. Не сматрамо фразом и патетичним претеривањем када се каже да уметник може да остане без породице, жене, родитеља, хлеба и крова над главом, али не и без могућности сталног присуства медија преко кога ствара. Не једанпут писали смо да је унутрашњи свет у коме уметник живи и из кога ствара огњена посуда која може да спржи ствараоца или да произведе злато и драго камење. Није мали број великих уметника који су пролазили кроз фазе очајања, покушаје самоубиства, па и правог лудила. Знао је ово добро и Франц Кафка и ове његове речи довољна су гаранција да је и он спадао у плејаду највећих.

„Писање ме одржава, али није ли тачније рећи да оно одржава овакав начин живота? Тиме, разуме се, не мислим да ће мој живот бити бољи ако не пишем. Напротив, онда ће бити много гори и сасвим неподношљив и мораће се завршити лудилом. Истина, то ће се десити само под претпоставком да ја, као што заиста и јесте случај, останем писац и онда кад не пишем, а писац који не пише свакако је чудовиште које представља изазов лудилу.“

Па ипак, препреке које су ницале једна за другом на путу писања, које се уосталом у оваквом или онаквом облику увек испречују пред значајним уметником, биле су за Кафку врло често исто онако непрелазне и долазиле су, на жалост, из истих оних извора из којих су ницале препреке када је требало да оствари везу са прошлошћу или брак. Чак и онда када је поуздано знао шта треба да чини да би ове препреке пред собом срушио, и о томе овако писао у дневнику из 1919. године:

„Жалост и радост, кривица и невиност, као две нераскидиво укрштене руке морале би се пресећи кроз месо, крв и кости“. Он то није могао да учини.

Може некоме да изгледа помало упрошћено и својствено психијатрима да разнолике тешкоће и разноврсне препреке са којима се сусреће и на којима пада један неуротичар, свеједно сада што је тај неуротичар још и велики писац, своде на једну трауму у детињству, на снажну фрустрацију којој је неко био једном у прошлости изложен, један само комплекс, звао се он Едипов комплекс, Електрин комплекс, осећање инфериорности или томе слично. Оваква опасност упрошћавања и свођења свег обиља и богатства душевног живота неког натпросечног и још обдареног неуротичара реално постоји. Чинило нам се, ипак, па нам се и сада, у Кафкином случају чини, да када је ова свест о опасности стално у психијатра присутна, када овај није заслепљен неком привлачном психолошком теоријом и када, најзад, довољно уложи времена и труда да једног писца сагледа са разних страна, опасност упрошћавања може успешно или бар делимично успешно да буде избегнута. Морамо још једном да нагласимо да наша амбиција и није никада била да пружимо такву студију о Францу Кафки која би била у стању да осветли све углове његове богате личности и на тај начин задовољи већину читалаца. Управо о великим људима, сетимо се само Леонарда, Гетеа или Достојевског, једва да је уопште могуће пружити овакве свеобухватне студије. Из века у век, камичак по камичак грађен је и никада до краја завршен мозаик ових генијалних људи.

kafka

Па и овај наш скромни покушај одгонетања Кафкине личности нема другог циља него да из једног специфичног, психолошког и психоаналитичког угла допринесе бољем разумевању његових покушаја и његових неуспеха, ако се уопште може говорити о неуспесима у Кафкином литерарном опусу.

Ово кажемо да бисмо се поново вратили већ давно познатом или претпостављеном узрочнику Кафкиних комплекса и његовог неслућеног мучења са самим собом, његовом оцу. Јер, ми поново, и када је реч о писању, немамо никаквог убедљивог разлога да тражимо на неком другом месту тај камен спотицања; опет се враћамо Кафкином писму оцу.

„У писању, заиста, могао сам да се од Тебе за један педаљ удаљим и постанем самосталан, иако сам помало подсећао на црва који, згажен позади, предњим делом се отцепљује и вуче у страну. На неки начин био сам у сигурности, имао сам предах; одбојност коју си Ти наравно одмах испољио према моме писању, била ми је, изузетно, добродошла. Моја сујета, моје частољубље, патили су, додуше, од за нас познатог поздрављања мојих књига: ‘Стави је на ноћни сточић’, али у основи било ми је при томе ипак добро, не само из жељене злоће, не само из радости због нове потврде мога схватања наших односа, већ сасвим исконски, јер ми је та формула звучала као: ‘Сада си слободан!’ Наравно да је то била обмана, ја нисам био или у најбољем случају још нисам био слободан. Моје писање говорило је о Теби, ја сам у њему оплакивао само оно што нисам могао да на Твојим грудима отплачем.“

Можда би неком неопрезном психијатру, заљубљеном у теорију о неурози, према којој се овакви комплекси неуротичара, при изузетној маштовитости и интелигенцији детета, узимају као непосредни и често једини узрок отпочињања уметничке активности, овај Кафкин цитат, ова његова људска исповест, коју заиста не треба схватити само као литературу, могао да послужи као доказ исправности његове теорије. Ми тако не мислимо. Напротив, сматрамо да би Кафка без своје тешке неурозе писао, ако је претерано рећи и боље и више, свакако друкчије, што не значи да поричемо очевидну чињеницу да је управо овај комплекс пружио највише садржаја његовом писању, што уосталом потврђује сам Кафка у овоме писму. Видели смо малочас због чега и са каквим исходом.

Тако је Кафка и на трећем испиту зрелости, у последњем покушају збацивања неуротичног оклопа, нашао за себе неко оправдање, које га је могло само за кратко заварати, остајући и сада, да се послужимо његовим сопственим изразом „паклен у својој невиности“.

kafka_crop

Заиста не мислимо да смо се овим подухватом да објаснимо писца његовом неурозом, приближили стварном бићу Франца Кафке. Осећали смо само, и то на махове необично интензивно, док смо проучавали Кафку, неко дубоко и болно разумевање, саосећање са интимним бићем овог дубоко несрећног и у сржи чистог човека. Били смо због тога срећни и узбуђени када смо прочитали Миленино писмо упућено Максу Броду још за Кафкиног живота. Одједном нам се врло снажно учинило да је једино биће које је Франца Кафку стварно до сржи осетило (ако и ово није мала претераност), и не само осетило него и својим натпросечним интелектом разумело и чак Максу Броду Кафку објаснило, била трећа и претпоследња, по некима, којима бисмо се радо придружили, највећа љубав Кафкина, Милена Јесенска. Чехиња и хришћанка, удата за Јеврејина и сама писац и сама несрећан човек. Ево њеног описа Франца Кафке, описа какав није нико дао ни пре ни после ње:

„За њега је живот нешто потпуно друго него за све остале. Пре свега, за њега су новац, девизна централа, нека писаћа машина потпуно мистичне ствари (и оне то јесу стварно, само не за нас остале), оне су за њега најчудноватије загонетке према којима он не стоји никако тако као ми… Ах не, читав овај свет јесте и остаје њему загонетан. Мистична тајна. Нешто што он није у стању да оствари и што он са дирљивом, чистом наивношћу високо цени… Све је то за њега нешто туђе. Човек који брзо куца у машину и онај који има много љубавница исто су му тако несхватљиви као чешка круна у поштанском надлештву и круна код просјакиње, несхватљиви због тога што су живи. Али Франц не може да живи. Он нема способности за живот… Он неће никада бити здрав све док има овај страх. А никако психичко снажење не може да савлада овај страх, јер страх спречава јачање. Не односи се овај страх само на мене, већ на све што живи без срама… Франц ће брзо умрети.“

Тек захваљујући овој значајној допуни описа личности Кафке можемо да завршимо своју студију Кафкине неурозе, јер нам се само овако чини оправданим и поштеним наш рад на студији о Кафки.

kafka_3301747b

У закључку можемо рећи да Кафкина неуроза носи у себи нешто колико типично толико и атипично. Типични су у њој услови под којима се неуроза уопште ствара, заплетена мрежа збивања у коју се жртва неумитно заплиће, немоћ да се из ње извуче и, у Кафкином случају, још и изузетно злоћудан ток ове неурозе. Због изузетног богатства динамичких збивања у неурози, квантитативне и квалитативне заоштрености супротних сила у њој, али и због снажно присутних тежњи ка избављењу из ње, после пораза који је Кафка доживео на три одлучујућа поља битке, ток његове неурозе узео је свој најгори, самодеструктивни пут. Пошто се психа у једном тренутку неповратно предала, нерешени, а раздирући унутрашњи сукоб, прешао је на тело, производећи у њему релативно брзо и смртоносно обољење – туберкулозу. Психосоматска медицина нам је последњих година помогла да разјаснимо и докажемо оно што су стари грчки лекари давно не само наслућивали него у шта су били уверени. Готово да нема ниједне телесне болести, укључујући туберкулозу, па и рак, у чијем настајању, току и исходу психички чиниоци не представљају једну или у сваком случају врло значајну компоненту. Ни Кафкино тело није издржало вишегодишњу тешку, упорну, али и неравноправну борбу која се водила у Кафкиној души, борбу за и против живота. (О своме телу, уосталом, Кафка је имао посебно лоше мишљење сматрајући „да са таквим телом није могуће ништа постићи“.) Тако је, овај толико хипотетични Фројдов нагон смрти, Танатос, однео у невреме, у 41. години живота још једну своју победу. Док је Ото Вајнингер, један други скоро генијални Јеврејин, чија би паралела са Кафком заслужила посебну студију, подлегавши својој страшној неурози, завршио живот у 23. години самоубиством, Кафка је, можда из сличних разлога, натоварио телу за оно време сигурно самоубилачку болест.

kaka

Најзад, оно што је атипично у Кафкиној неурози, то је не само релативно ређа форма комплекса неуротичне везаности уз родитеља, овога пута не уз мајку већ уз оца, дакле нека врста обрнутог Едиповог комплекса, већ је у њој атипично нарочито то што је вероватно урођена Кафкина уметничка обдареност, у снажном судару са неурозом, можда и делимично урођеном (у Кафкиној породици са мајчине стране постојали су случајеви душевних болести и самоубистава), извојевала за себе парче слободног простора за самосталну и сасвим оригиналну активност. Атипично је свакако и то што је, за разлику од обичних неуротичара, које је Кафка са драматичном истинитошћу приказао у својој приповеци Јазбина као и у лику Јозефа К. из Процеса, људи уплашених пред одговорностима живота и при томе непоколебљиво уверених у своју исправност и невиност, Франц Кафка био неуротичар другог, ако можемо тако да кажемо, племенитијег типа. То је она врста неурозе, својствена само значајним ствараоцима, у којој не може више бити егоизма обичних, ни страха просечних људи, већ код којих је издвојеност из живота и лишавање себе неких улога у њему, подједнако вредних и обавезних за свакога, симбол жртве и одрицања. Ову посебну врсту неурозе, којој је припадао Франц Кафка, а која тиме што је друкчија од осталих не престаје да буде неуроза, Милена Јесенска оцртала је боље од било ког психијатра речима:

„То није човек који своју аскезу конструише као средство према неком циљу, то је човек који је својом страшном видовитошћу, чистотом и неспособношћу за компромис, принуђен на аскезу“.

Нема великог ствараоца који није окусио сласти слободе, оног највећег последњег достигнућа човековог бића на Земљи, која је за све друге или за већину оних који нису ствараоци само празна апстракција и реч која се може некажњено безброј пута понављати. Њену праву вредност, можда заиста једини божански дар, познају до краја једино велики ствараоци. И нема веће трагедије за ствараоца, звао се он Ван Гог, Шуман, Гогољ, Ниче или Кафка, када се ова једном окушана и доживљена слобода не може до краја да оствари и изрекне. У овој немоћи и видимо трагедију Кафкиног генија и његове неурозе, али и луцидну далековидост Кафкиног најбољег пријатеља Макса Брода који је нама, људима XX века, борцима и мученицима за сваку врсту слободе, најпре ону унутрашњу, оставио Кафкино завештање, као поруку и подстицај.

kafka-letter-007

Владета Јеротић

Пројекат Растко 

Извор: Болест и стварање, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

3 komentara na tekst Франц Кафка. Страх и немоћ постојања – Владета Јеротић

  1. zorica

    22/10/2016 at 01:36

    koristeći analizu psihopatologije PRAroditelja i Roditelja radi oprosta nalazim da su neuroze urodjene u početak i da teže razvoju sticanja da retko koja dnk kombinacija uspeva da savlada dodir sa uopšte približnom mogućom istinom ako u opšte i zadje u dublje moždane puteve uglavnom se ostane na modifikovanom nivou ali ako reprogram neurovaspitnog rada ne zaživi u ustanovama koje su preuzele kontrolu nad bitnim periodima razvoja sagledavši istine plašim se da neurotični razvoj ide u patološkom smeru gde ću veru morati koristiti ko oprost,ja kao pacijent grešnik i nosioc tudjih u potrazi za tkz lekom sagledavam da svi prolazimo kroz ometenosti u razvoju te se zrelost stiče spoznajom i rekla bih težnjom ka prepravkama skrojenog, samodestrukcija kao veoma uticajna odluka odustajanja preovladava i strah me je,zato odoh da gledam crtaće,HVALA na predstavljanju ove VELIKE LIČNOSTI

  2. Душко Јевтовић

    24/10/2016 at 13:21

    Овај готово савршени увид у Кафкин унутрашњи свет, који ми је помогао схватим зашто га волим, допунио бих следећим одломком из романа “Унутрашњи видици” (Душко Јевтовић, “Графика Јуреш” Чачак, 2011):
    “Видак је прочитавши “Процес” живео прожет јасноћом поруке овог Кафкиног дела. Јозеф К је крив, као што смо криви сви ми, пали, грешни људи. Суд у “Процесу”, смештен у скученом поткровљу (као судови удруженог рада) или на степеништу, али увек на месту на коме је Јозев К, јесте људска савест. Од тог суда не можемо побећи, ни од осећања кривице, чак и онда кад по закону нисмо криви. Јозефу К је до ослобађајуће пресуде недостајао један корак, покајање. Али он му се приближио тек на крају, кад је било касно. Могућност покајања наговештена је у завршним речима: “чинило му се да ће га стид надживети”. Стид је почетак кајања.
    Разредни старешина Валовић, знао је да каже ученику после неког погрешног одговора или обесног несташлука:
    “Можеш ли бар да поцрвениш!”
    И ученици су разумели да црвенети због лошег поступка значи да још имамо невиности која се руменилом испољава, да у нама има снаге која нас може препородити.”
    Овај одломак сам навео због подударноисти са мишљењем Владете Јеротића исказаним у његовој студији “Франц Кафка. Страх и немоћ постојања” које гласи: “Кафка је носио у себи више него што је могао да искаже…Не знам шта би друго ово неисказано…могло бити него…скок у веру.”
    Студију Владете Јеротића о Кафки сам прочитао током 2009. године и сигурно је, подсвесно, утицала на мене приликом писања наведеног одломка о Кафкином “Процесу”.
    У сваком случају, Кафка је изразио истину с којом се, као Јаков са Богом, рвао у себи и оставио нам је у аманет. Захваљујући њему, постали смо јачи за патњу коју нисмо лично доживели, а прожела нас је лепотом приповедака и романа које смо читањем унели у душу, па чине саставни део нас, нашег унутрашњег света и поимања
    живота.
    Због опомене коју је усадио у нас он је један од јунака ХХ века, а његова слабост је захваљујући Максу Броду израсла у снагу која лечи.

  3. Verica

    25/10/2016 at 21:35

    Prometej u pisanoj reci
    Prorok, svakako
    Komičar, nikako

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *