Ulogujte se / Kreirajte profil

Цинцари – крвоток Балкана

Марин Бодрожић, члан Управног одбора Српско-цинцарског друштва „Луњина” (Фото Р. Крстинић)

Уз традиционалне пастирске цинцарске песме, које су одзвањале балканским планинама још пре четири века, Српско-цинцарско друштво „Луњина” обележило је своју славу Светог Атанасија Великог, која се празнује 31. јануара. Била је то и прилика да се подсете свога језика и порекла, али и утицаја на модернизацију, културни и економски развој Србије. Слава је обележена у седишту друштва које постоји већ 26 година, у београдској Улици Mајке Јевросиме, у стану који припада потомцима комедиографа Бранислава Нушића, једног од најпознатијих овдашњих Цинцара.

Ако узмемо у обзир и остале знамените Цинцаре, од револуционара и књижевника Риге од Фере до певача Тошета Проеског, тешко је пронаћи бројчано мањи народ који је оставио дубљи траг на овим просторима.

Управо „Луњина” има мисију да на то подсећа, од када је друштво настало спајањем два стара цинцарска удружења из македонске Горње и Доње Белице. Имају око 500 чланова, а Светог Атанасија Великог узели су као своју славу јер је он заштитник трговаца, кафеџија и занатлија, што су махом Цинцари и били у 19. веку.

Тешко је, како каже Марин Бодрожић, члан Управног одбора СЦД „Луњина”, да се прошета Београдом а а се не наиђе на неку од цинцарских задужбина. Од Капетан Мишиног здања на Студентском тргу, у коме је смештен Ректорат Београдског универзитета, преко Палате Кики, заоставштине познате трговачке породице по чијем презимену и носи име. Они су то здање на углу Цетињске и Хиландарске улице наменили за образовање трговачке омладине, па је у њему и данас школа у којој се ђаци уче том позиву. Породици Кики припадало је и здање на углу Кнез Михаилове улице и Краља Петра, али и здање данашње Клиника за опекотине, пластичну и реконструктивну хирургију у Звечанској улици, првобитно намењене за лечење трговаца. И Цинцарска породица Спирта оставила је Србима у аманет здање у Земуну у коме је сад Завичајни музеј.

– Најактивније удружење нашег народа је у Румунији. Сарађујемо и са сродним друштвима у Македонији, где смо једино признати за нациналну мањину, Грчкој, Бугарској, Албанији, Немачкој и Француској, где је недавно у Паризу основана цинцарска библиотека. Процењује се да нас има више од милион и по у свету, а највише у Грчкој, око 300.000. Наша омладинска секција чланица је Организације омладинских европских мањина – објашњава Бодрожић.

У Србији, каже, има око 5000 припадника овог народа, али су се на последњем попису становништва 2011. године само 243 особе изјасниле као Цинцари. То је и био разлог што је држава 2015. одбила да их призна као националну мањину, јер им је за тај статус било потребно најмање 300 припадника.

– Остаје нам да сачекамо наредни попис 2025. године, јер не одустајемо од намере да постанемо национална мањина, а не само етничка и културна. Сличан проблем имају и Цинцари у Румунији – истиче Бодрожић.

Несумњив утицај овог народа на историју старог континента, како каже, потврдио је и Савет Европе 1997. године, а јубилеј ће „Луњина” ускоро обележити. Тад је донета препорука Комитета министара која позива државе у којима живе Цинцари да се активно укључе у пројекте цинцарских организација, како би се сачувао језик тог народа, као културно благо Европе.

Језик Цинцара припада балканској романској групи, и прети му изумирање, јер га говори само 500.000 људи. СЦД „Луњина” даје све од себе да га сачува, организујући часове језика, трибине у САНУ. У оквиру удружења делује хор и музички ансамбл, на чијем су репертоару и цинцарске песме. „Луњина” је на свом сајту поставила и прву виртуелну цинцарску тастатуру, односно програм који може бесплатно преузети свако ко жели да пише писмом којим су се служили и великани књижевности Јован Јовановић Змај, Јован Стерија Поповић, Стеван Сремац и Бранислав Нушић.

Небојша Нушић, чукунунук Бранислава Нушића (фото лична архива)

Иако му је цинцарски матерњи језик, Нушић своја дела је писао на српском, каже његов чукунунук и управитељ „Нушић фондације” Небојша Нушић.

– Поред тога што су прагматични и комуникативни, Цинцари су веома способни да своје вештине позитивно представе већинском народу, на своју и њихову добробит. Увек су били лојални већинском народу и држави. Зато је и Бранислав сва дела писао српским језиком. Због тога многи имају више имена и презимена. Тако се и Бранислав Нушић, на цинцарском звао Алкибијад Нуша, а текстове у „Политици” је потписивао као Бен Акиба. Сматрам да смо ми крвоток Балкана, јер смо свуда оставили трага, од Македоније, преко Албаније, Грчке, Србије Румуније и Мађарске, све до Беча. Лепо је рекао некадашњи амбасадор Македоније Љубиша Георгијевски – да је на овим просторима више заступљен цинцарски менталитет, границе би биле непотребне подсетио је Небојша Нушић.

Изданак и сунце Вергине

То што „Луњина” обележава славу само је један од доказа прилагодљивости Цинцара, који су тај обичај преузели од Срба.

„Луњина” има и свој грб на коме је пањ из кога избија изданак.

– Он симболично представља наш народ коме је као и дрвету претило уништење, али та младица показује да нас још има и да трајемо. Пањ има дубоке корене, као и Цинцари. На грбу пише „Један смо корен” и „Цинцари неће нестати”. Имамо и своју незваничну заставу. На белој подлози је сунце са осам кракова. То је „сунце Вергине”, симбол античке Македоније, одакле део нас и потиче, а корене вучемо и из Епира и Тесалије – истиче Бодрожић и појашњава да и Луњина значи светлост, која зрачи из тог осмокраког сунца.

Луткица у цинцарској ношњи (Фото Р. Крстинић)

Москопоље – изгубљени рај

Центар Цинцара у 18. веку био је град Москопоље у југозападном Епиру. Имао је 50.000 становника, у њему је основан први универзитет на Балкану, штампане су књиге на грчком и цинцарском језику. Град се поносио са више од 70 православних храмова. Цветало је занатство и трговина, а многи становници су предузимали трговачка путовања и у далеке крајеве.

Године 1769. после слома устанка на Пелопонезу, хорде пљачкаша насрнуле су на град, а коначни ударац задао је 1821. османлијски Али- паша Јанински, који је спалио Москопоље. Преостало становништво расуло се на све четири стране света.

Од тада, Москопоље за Цинцаре има митску димензију, постало је и њихов „изгубљени рај” и симбол етничке посебности.

Аутор: Драгана Јокић-Стаменковић

Политика

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *