Ulogujte se / Kreirajte profil

Црњански: Син Дон Кихотов

Лудило у доба Дон Кихота

Витез Тужног Лица јесте једна утвара, сабласт која се у Дневнику неочекивано појављује на многим местима у различитим видовима и под различитим маскама. Пред крај, кад Чарнојевић осећа да умире, док игра карте у „једној собици пуној огледала“, у собу улази „ Шаљапин, на раги, сав крив у седлу, са грдном мотком у руци и са једни разбијеним лонцем на глави“ (Дневник, 81). Шаљапин је руски оперски певач, познат по улози Дон Кихота у истоименој Маснеовој опери. Помињање једног Кихотовог „интерпетатора“ као и соба пуна огледала указују на бескрајне огледалске мултпликације на готово свим нивоима романа.

То долазимо до лудила, још једне тачке у којој се додирују Дон Кихот и Чарнојевић,. Приповедач у Дон Кихоту нас често подсећа да је витез луд, што својим гласом што гласовима других ликова, понекад иронизујући своју тачку гледишта опаском да је његово лудили племенито, да је оштроуман. Свакако је Дон Кихот најобразованији и духом најузвишенији јунак Сервантесовог романа али је у томе и приповедачки трик Мигела Сервантеса, јер односа духа према стварности може бити успостављен само кроз лудило, глумљено или истинско. Двострукост лудила води нас до још једног ренесансног књижевног јунака, данског краљевића Хамлета који кроз лудило и меланхолију (слично као Кихот) брани своју личност и интегритет од спољашњег света огрезлог у интерес и злочин. Лудило је мотив карактеристичан за ренесансну уметност уопште, за епоху која ослободивши се од стега средњег века, али тиме се лишивши трансцендентног упоришта доводи себе у вакуум егзистенције, али не изгубивши жељу за метафизичким светом, што је још једна тачка у којој се приближава модернистичком погледу на свет.

Када говоримо о лудилу, подсетимо се да Еразмо пише своју Похвалу лудости стотинак година пре Дон Кихота па се може говорити и о одређеном утицају Еразма на Сервантеса у оквиру идеја „мудре лудости“ и „луде мудрости“ које своје порекло имају у посланицама Светог Павла.

Чарнојевић, са друге стране, у више наврата је окарактерисан као „болан“,или „луд“, „другови су мислили да је полудео, а лекар га тајно посматра“ (Дневник,  74). Поред сопствених књига које наш приповедач Рајић проналази код Чарнојевића, лудило је још један вид Чарнојевићеве фигуре – он је усамљен, асоцијалан и говори ствари које нико не разуме. Слично је и са манчанским витезом с том разликом што он упорно настоји да своју идеју правде и части имплементира у свет, док Чарнојевић нема ту намеру. И Дон Кихот и Чарнојевић/Рајић су онај који „сматрају ствари онима што нису, а људе замењују једне другима. Он изврће све вредоности и  све пропорције, јер верује да у сваком тренутку дешифрује знакове… он свуда види само сличности и знаке сличности.“ (Фуко 1979: 114).  У перманентном проналажењу сличности Чарнојевићев суматраизам постаје инструмент његовог лудила као што је Кихотово витештво инструмент његовог лудила. Лудило је нужна одступница коју модеран субјект преузима од свог праоца Дон Кихота, али њихово лудило се конституише као „ …одржавано одступање, као неопходна културна фикција“(Исто, 114). Код Црњанског то одступање води у поетско-религиозно искуство суматраизма, док код Сервантеса одступање своје исходиште налази у витешкој етици.

Друга кихотовско својство је туга која обележава „првог модерног романескног јунака“ већ од имена Витез Тужног Лица, док се код Црњанског туга у овом роману јавља као фундаментално осећање ратника који се из рата враћа у „завичај“, бранковски интонирани искази као да потичу из елегичног осећања песме Кад млидија умрети, преко жутог лишћа и поетике невеселости. У Лирици Итаке све од Пролога „туга од свега ослобођава“, преко рефренског стиха „тужно је бити мушко“ па до „Молитве“ туга као да испуњава све поре једине Црњанскове песничке збирке, али и целокупног првог периода његовог стварања. „ Његови благи одговори и његове чудне очи уверише лечнике да није луд, али да је болан човек“  вели се на једном месту у роману, што нас опет враћа на кихотовску позицију између болести и лудила која извире из сазнајне тачке да „вера у праведно управљање светом од стране неке више силе, теоријски изражена, постаје пародија, а практично спроведена, постаје лудост“ ( Милошевић 1978: 146). Ова реченица, чини се, сеже под кожу овог романа, јер јасно је да у добром делу романа приповедач има тенденцију ка пародији тамних тонова, која неретко прелази у цинизам па и сарказам, док са друге стране Чарнојевићеве приче и доживљаји делују као једна лудост. Ако у тумачење укључимо и саму песму „Молитва“ у којој се Бог појављује као донкихотски интонирана метафизичка (условно речено) инстанца где је нејасно да ли је у улози лирског-ја песник или Христос. Његова самоћа и изолованост : „син је твој бољи него анђели / али ником помоћи не може.“ Завршни стихови гласе „Оче наш / али син твој нема више моћи / да се у шталама на путу у ноћи / ичем од смрти нада.“ указују на нихилистички поглед у онострано, али и у овоземаљско, те се овај слој кихотовске позиције у свету јавља као трећи одјек Дон Кихота у Дневнику.

Занимљиво је да стилизација Дон Кихота у иронијско-нихилистичком поигравању са фигуром Христа није усамљена појава код нашег писца, већ се може утврдити икод других модерних мислилаца, и показати као магистрални ток европске културе и књижевности. Наиме, Унамуно један од утемељивача модерног тумачења Кихота у Шпанији (поред Ортеге и Гасета) сматра манчанског племића за трагичког јунака, на неколико места га именујући са Господе. На другој страни, репрезент модернизма у европској књижевности Томас Ман, пише у свом есеју „Преко мора са Дон Кихотом“ о овом јунаку као продукту „хришћанске културе и учења о души.“ (Ман 1980: 280.) Христолико поетско-стваралачко разумевање Дон Кихота код Милоша Црњаснког следи епохалну мисао европског модернизма. Оригинални допринос Црњанског је у том што он Кихоту даје радикално нихилистичку димензију. Узгред речено,“ Молитва“ је смисаоно завршна песма Лирике Итаке, па тиме Дон Кихот као симболичка фигура у овој збирци добија додатну тежину у оквиру ове песничке збирке.

Ништавило до ког сеже поглед ратника који се враћа у завичај почива и на забораву / сећању (које смо помињали раније) будући да послератно друштво да би поново стало на ноге после епохалног цивилизацијског удара мора да заборави ратно искуствo. Парадоксално је то да онај који је преживео стравичну људску кланицу жели да то отисне у свом сећању, да се жртве, искуства, ратне гробнице, лешине, хероји никад не забораве, које ће ставове Црњански још радикалније подвући у чувеном полемичком чланку Оклеветани рат. Рајић се гнуша церемонијалних представа које победничка српска војска и држава приређују по завршетку рата славећи „победу“. Он је попут оног Бењаминовог анђела историје односно Angelus Novus Пола Клеа који„као да намерава да се удаљи од нечега чиме је фасциниран. Очи су му разрогачене, уста отворена, а крила раширена. Тако мора изгледати анђео историје. Лице је окренуо прошлости. Оно што ми видимо као ланац догађаја, он види као једну једину катастрофу што непрекидно гомила рушевине на рушевинама и баца му их пред ноге. Радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност, којој он окреће леђа док гомила рушевина под њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја“.

Ова живописна мисао звучи као да је настала после читања Дневника о Чарнојевићу, али се може повезати и са Сервантесовим јунаком. Ако бисмо наставили да тумачимо Дон Кихота у нихилистичком кључу, као неког ко „незадовољан стварношћу“ (Марић 2008 :40), а подстакнут прочитаном литературом креће у поход и као анђео са Клеове слике оживљава авети, али га дух савремености гура напред ка модерном времену, с обзиром да се налази вододелници две епохе: средњег века и модерног доба. Он је баштиник „идеологије“ хуманитета (у најширем смислу) па као и Рајић који је привидно равнодушан и блазиран према моралним вредностима, ипак у некој вези са цивилизацијским и културним вредностима што симптоматично показује његова меланхолија. Вера коју Дон Кихот има у витешке али и хришћанске вредности (он неретко цитира или пародира Библију) код Рајића/Чарнојевића смењена је идеалном поетском визијом коју назива суматраизам. Вера у непосматране везе у мир и хармонију у свету представља посебан облик (песничке) религиозности. Трансцеденција у виду хришћанског Бога нестаје са хоризинта епохе те остаје упражњено место, али остаје метафизичка студен. Поезија постаје средство трансцендирања опоре стварности и ништавила, с тим што се јунак повлачи, како би то рекао један Шекспиров јунак, у орахову љуску. Нема борбе за опште добро,излазак у свет је завршен ратним масакром, јунак више не може истрајавати у борби за идеју и остати на светскоисторијској позорници, већ мора да се повуче у окриље сопствене интиме – у простор паучинастог поетског ткања.

Меланхолија Киханова

Дон Кихот је поклоник витешке „идеологије“, што смо раније покушали да дефинишемо. Он заступа свој поглед на свет често уложивши и сам живот не би ли одбранио част, правду или „истину “  за коју се бори. Размотримо ближе каква је „идеологија“ или „вера“нашет витеза..

Код Кихота је читалачко искуство, условно речено, опипљиво. Постоји конкретан систем вредности који он заступа, а који он налази у „лудим књигама“. У случају Рајића/Чарнојевића, ситуација је доста комплекснија. Лектира изазива одређени поглед на свет, који постаје чисто поетско искуство, лиризам који боји све контуре Рајићеве егзистенције. Дакле, и у Сервантесовом роману и у Дневнику о Чарнојевићу, субјект је у додиру са спољашњим светом искључиво преко фикционалне конструкције (идеологије) имала она своје корене на Суматри или Галији. И Рајић и наш племић свет виде кроз суматраизам односно витешки кодекс, у њиховим очима он је онакав какав би они желели да буде, иако повремено постоје тренуци лудидности-односно рационалног погледа на свет какав јесте.

Албрехт Дирер, Меланхолија I

Сервантесов јунак, иако одлучан и чврст у својим походима и намерама, поседује ноту меланхолије која га битно одређује. То је можда најјасније после епизоде у Монтесиносовој пећини и наравно, на самом крају романа, када се Алонсо Кихано коначно и заувек враћа кући. Одређења меланхолије у ова два романа битно су повезана са пропашћу идеје коју јунак носи. У роману Црњанског то је разочараност ратним кошмаром и катастрофом, али исти степен разочарања јунак доживљава и по повратку из рата, кући. Меланхолични темперамент можда није, на први поглед, сродан Кихотовој ведрини и високопарном тону који његови говори имају, али је свакако наличје његовог лика,без ког би Сервантесов јунак био једнодимензионалан и беживотан.  Меланхолија Дон Кихота спреже у себи идеал и стварност и тиме тежи да успостави тоталну слику света, као и кореспонденција Санчовог и племићевог лика у роману.

Фигура Дон Кихота обележава целокупно стваралаштво Милоша Црњанског и то једним стваралачко-интерпретативним захватом нашег писца. У Другим Сеобама, лик Павла Исаковича има више подударности са Витезом Тужног Лика, од меланхолије до чежње за идеалом, а и у сценографији романа срећемо се са ветрењачама неколико пута, док кнез Рјепнин из Романа о Лондону станује на „брду ветрењача“ (Мill Hill).  Подсетимо се да је Црњански имао у плану да објави роман Син Дон Кихотов чији нам садржај није познат јер је, по сведочењу самог писца, рукопис предао за штампање негде пред рат и у ратном вихору тај је рукопис некако изгубљен. Остаје нам само да нагађамо о чему би говорио овај роман занимљивог наслова.

Црњански, комуницирајући са Сервантесовим романом, у Дневнику у Чарнојевићу, формира један књижевни простор обојен суровошћу ратног разарања али и малограђанским духом у мирнодопским условима који обремењује поетским искуством сина Егона Чарнојевића. Поетско искуство формира се као вера у нови свет у „везе досад непосматране“, али гледано мером свакодневице и разума и као лудило. Рајић је лик који у себи носи два искуства која његову индивидуалност чине амбивалентном, противречном али ипак аутентичном. И за њега се може рећи оно што Исидора Секулић пише  у једној краткој забелешци о Дон Кихоту да је „дрво опаљено између две ватре“. Црњански као да антиципира оно што ће Борхес писати тридесетих и четрдесетих година, а Сретен Марић шездесетих, да је тумачење једног капиталног романа као што је Кихот могуће само као стваралачки одговор на њега, као песничка комуникација.

Лирски темперамент, као што је Милош Црњански препознаће у једном бурлескно-комичном поступку Мигела Сервантеса, у пародијском третману витешког идеала оно индивидуално-лирско, као што је и у Његошу препознао песника „лирске рефлексије“, и на том трагу написати најлиричнији роман српске књижевности, модернистичко-авангардне поетике. Роман ведрине упркос свему, упркос рату, историји и ништавилу јер је како је то писао најромантичнији романтичар Новалис илузија немогућа без истине као и истина без илузије.

за П.У.Л.С: Марко Аврамовић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *