Љубав и смрт Анице Савић-Ребац – Говорећи о самоубиству у психолошком, тачније дубинско-психолошком смислу, треба се држати антологијске мисли К.Г. Јунга: да је за њега „сваки нови случај скоро био нова теорија“. То важи и за самоубиство Анице Савић-Ребац…Њено самоубиствно не можемо и не треба да насилно смештамо у Прокрустову постељу неке теорије, већ га треба посматрати индивидуално, и то не само у контексту Аничине сасвим специфичне личности и животне ситуације у којој је била када се одлучила за тај чин, већ и наспрам њеног античког погледа на свет. Јер као што је познато, двоје могу да чине исто па да то не буде исто, због чега се психолошки посматрано може рећи да безмало има онолико типова самоубиства колико и људи који су себи одузели живот.
Овог начела ћу се држати током тумачења њеног самоубиства, које ће нам открити шта о особености овог самоубиства каже дубинска психологија, по којој, налик Камијевој мисли, „оно што се назива разлогом да се живи истовремено је и ванредни разлог да се умре.“ Ово се уклапа, као што ћемо видети и у Аничин начин размишљња и схватање самоубиства, по коме, налик Хадријану, „један човек има право да одлучи од кога тренутка живот престаје да буде користан“ и да сходно томе одузме себи живот. Јер, у извесним случајевима самоубиство предстваља „најелегантније решење проблема“ пред којим се особа налази, као што је то био случај и код Анице, чије самоубиство, феноменолошки посматрно, није било импулсивно, већ потпуно рационално, што се може видети и из прве реченице њеног опроштајног писма, која гласи: „Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље.“
Са гледишта дубинске психологије самоубиство Анице Савић-Ребац налази се у присној вези са хеленском природом и дубином љубави између ње и њеног супруга Хасана, који је за Аницу представљао највећу вредност и смисао живота, а чија је смрт била основни разлог њеног самоубиства. Након његове смрти она није могла да замисли даље да живи, услед тоталне идентификације са мртвим Хасаном, идентификације која је проистекла из њиховог симбиотског односа, али не у патолошком већ у духовном смислу. Јер, они су представљали двојно јединство, односно недељиву креативну целлину, упркос, споља гледано, њихвоим различитостима
(Напомена: Љиљана Вулетић у својој монографији Живот Анице Савић-Ребац каже: „Хасан и Аница су били, у много чему, сушта супротност већ на први поглед. Он – висок, крупан, снажан, робустан динарски тип; она – онижа, ситна, крхка, префињеног изгледа. Он муслиманске вероисповести, она, рођењем, православне. Он – сав посвећен политици, речју и делом, бојовник на немирним балканским просторима; она – песникиња, научница, професорка. Она савршеног здравља до краја живота; он тешки срчани болесник. Ипак, она је рекла: „Ти и ја смо једно….“, а он да „кад би се још једном родио само би њу волео…Малограђани им никад нису опростили – њој, што се удала за Србина муслиманске вероисповести, а њему , што се оженио, како се говорило иноверницом.“)
Симбиотски однос је био базично обележје њихове љубави, која свој пуни смисао налази у Аничиној још и данас недовољно схваћеној књизи „Предплатонска еротологија“, што је била њена докторска дисертација, коју је бранила пред комисијом којој је председавао Веселин Чајкановћ. За ову тезу Ј. Дучић је у једном писму из 1933. године каже:
„Не знате какву сте ми радост учинили вашом лепом и дубоком књигом. Ви сте ме запрепастили својој ерудицијом и очарали својим мудровањем…Да нисте знали за љубав у великом грчком смислу не бисте написали ове сјајне странице.“
Томе се може додати и да не би дошло до тако велике и нераздвојен љубави између ње и Хасана, а вероватно ни до Аничиног самоубиства, које се одиграло по узору на античка самоубиства.
Пре него што пређем на сагледавање самоубиства Анице Савић-Ребац неопходно је да се најпре укратко осврнем на тип њене љубави, која је од средишњег значаја за разумевање њеног превременог, а дубинско-психолошки посматрано можда заправо правовремног напуштања живота. Уосталом, савки човек има право да сам прекине свој живот, када он изгуби свој смисао, јер, као што каже Ниче:
„У извесном стању, непристојно је продужавати живот…Поносно умрети, ако више није могуће поносно живети. Смрт изабрана добровољно, смрт у право време, светла и радосна.“
Ткава је била и Аничина смрт, чија је последња одлука, како сама каже, учинила да макар њен живот, ако не и њено дело, представља заокружену целину.
Владимир Соловјов у својој познатој сутдији Смисао љубави каже да се задатак љубави састоји у томе да на делу оправде онај смисао љубави који је у почетку дат само у осећању; тражи се такв спој два конкретна бића који би од њих могао створити једну апсолутну, идеалну личност. То је био случај са Аницом и Хасаном, због чега се онај ко остаје сам након смрти партнера не може помирити са неминовношћу његовог одласка у онострано.
Смисао и вредност љубави као осећања састоји се у томе што нас љубав приморава да истински, целим својим бићем признамо другоме онај апсолутни, централни значај. На тај начин љубав постаје важна не као једно од наших осећања, већ као преношење целокупног животног интресовања са себе не другог, као премештање самог средишта нашег личног живота. Само таква љубав може водити стварном и нераскидивом сједињењу два живота у једно. Управо је таква била љубав Анице и Хасана, због чега је она и морала да напусти живот и сједини се са Хасаном „где свих времена разлике ћуте.“ Својом смрћу, Аница је подигла љубав, као „најузвишенији облик живота“ (Јурсенар), на највиши степен људске егзистенције, дајући јој тиме хеленску вредност, коју је увек носила у свом бићу, које примарно функционисало по хеленским начелима.
Самоубиство Анице Савић-Ребац налази сеу присној вези са познатом Хераклитовом мишљу да су „Дионис и Хад исто“, односно да су бог живота и бог смрти један исти бог. Стога Јунг и каже да је „наше рађање – смрт и наша смрт – рађање“. ….Сила живота и сила смрти не само да се у неким тачкама додирују већ се и поистовећују. Зато су љубав и смрт, односно Ерос и ТАнатос, међусобно веома блиски, на шта је указао и Фројд. Доживљај смрти, према речима Анице Савић-Ребац, на крају је доживљај живота и води ка човеку.
(Напомена:„Лик света је многострук и двострук; то говоре већ грчки богови, симболи, уједно и живота и смрти, то говори и сам дух Ничеов, кој је, у крајњој екстази, осетио у себи и Диониса и Распетог. Али на дну свега јединство, јединство живота и смрти, и јединство свих духовних ствари. То осећање оличава и Т. Мана.“ каже Аница Савић-Ребац.)
Истинска љубав пре свега се заснива на вери, тако да се главни смисао љубави састоји у признавању безусловног значај другог бића, што је садржано и у Хасановим речима упућеним Аници: „Волео сам те, волим те и да је могуће и после гроба би те волео“, односно „када би се још једном родио само би тебе волео.“
(Напомена: Ове речи свакако потврђују снагу љубави између Хасана и Анице, о чему сведочи и њихов заједнички живот, који је био пун проблема и тегоба, што је међутим, само појачавало њихову љубав, условљену не само оним што је било лично у њима, већ и оним што је било надлично. Да је при томе надлична компонента без сумње била јача, психолошки потврђује то што је и Аница после Хасанове смрти морала да напусти живот.)
Јер, као што каже свети Мартин: „Постоје бића кроз која нас Бог воли“, што у потпуности важи за Аницу и Хасана, који су од Бога у јунговском смислу, били додељени јендно другоме, да заједно живе и скупа оду са овог света.
И више од тога – љубав, посебно Аничину љубав према Хасану, која је била надахнута Еросом у античком смислу, треба посматрати и у контексту двоструког Ероса, личног и надличног, о коме сама Аница подробно говори у својој Предплатноској еротологији, истичући да је „развој једног на неки начин утицао на развој другог“, као и да „не треба никад занемарити јединство личног и надличног Ероса“, који имају заједничке изворе, односно исти корен.
(Напомена: Аница Савић-Ребац истиче да је код Платона изведено највише античко јединство двоструког, надличног и личног Ероса, космичке, универзалне и човечанске љубави. )
Све то се у потпуности уклапа у љубав Анице и Хасана, љубав које је услед њихове симбиотске везаности морала имати крај какв је имала. Одласком Хасана морала је отићи и Аница, која је болесном Хасану рекла: „Нећу ја ни дана дуже од тебе. Ти и ја смо једно и само заједно можемо кроз живот.“ Тако је и било, јер она је остала верна свом сопственом закону, који је био изнад свих конвенција, а који ју је и навео да напусти живот.
„Свако одлучује да живи и умире по својим сопственим законима“, каже М. Јурсенар, што важи и за Аницу Савић-Ребац, која је живела, волела, па и напустила овај свет у складу са оним што је било хеленско у њеном бићу, због чега у свом опроштајном писму каже: „Ја одлазим ведро и чак радосно.“ Јер она није припада људима који смрт схватају трагично, због чега је последњих дана својг живота читала литературу о античким самоубиствима, па њено самоубиство можемо схватити као свесно угледање на античке узоре и несвесну идентификацију са њима.
Био је то „живљени мит“ како је ову појаву назвао Томас Ман у свом елеју Фројд и будућност, што није ни нешто ново ни неикушено. Јер, „живот у миту, живот као свечано понављање, историјскаје форма животна, антика је тако живала“; а по том обрасцу, угледајући се на антику, живела је Аница Савић-Ребац.
У том смислу Јунг у својим Сећањима каже:
„Оно што смо по својој унутрашњој представи и оно што човек представља sub specie aeternitatis, може да се изрази једино путем мита. Мит је особенији и изражава живот тачније него што то чини наука. Наука се служи појмовима просечности који су превише уопштени да би могли исправно да процењују субјективну разноликост појединачног живота.“
Управо је то и доказал Аница Савић-Ребац како својим животом тако и својим самоубиством.
(Напомена: И Јунг сматра да „Мит није фикција већ се састоји од чињеница које се непрекидно понављају и увке наново могу посматрати. Мит се збива са човеком и људи имају исто тако митске судбине као и грчки хероји. То што је живот Христа у великој мери мит, то још у том виду ништа не говори против његове чињеничности; ја бих чак рекао напротив, јер митски карактер једног живота управо изражава његову опште људску важност.“)
Она је, као што је познато, у свом генеаолошком стаблу, и са мајчине и са очеве стране, имала претке грчког порекла. Попут Хадријана и Аница је „мислила и живела на грчком“, што потврђује и њено самоубиство, које можемо схватити као архетипску чежњу и тежњу за целином, коју је изгубила Хасановим одласком и надала се да ће је поново наћи након самоубиства, које је тиме добило свој архетипски смисао.
Сваком чину самоубиства претходи пресуицидални синдром, при чему је неопходно направити разлику између свесног разлога за самоубиство, који је био евидентан, и оног несвесног, а који је лоциран у несвесном делу њене личности.
Пресуицидални синдром састоји се из следећих симптома:
- Сужавање, односно редукцију интересовања за спољашњи свет и сужавање вредносног система уопште, што важи и за међуљудске односе. То доводи до „егзистенцијалне празнине“, односно до потпуног губитка животног смисла.
Акумулација агресије и немогућност њеног испољавања, што је саствни део сваке кризе, чиме долази до окретања агресије према себи.
Појава присилних суицидалних фантазија, које проистичу из ове динамике, а над којима особа потпуно губи контролу. Оне почињу да доминирају целим њеним бићем, што на крају може довести, па и доводи до самоубиства.
Сви наведени елементи били су присутни и код Анице Савић-Ребац, посебно суицидалне фантазије и сужење интересовања за спољни свет, управо услед преплављености фантазијама о томе како себи да одузме живот. У току два месеца чак је три пута покушала да то учини – први пут сечењем вена, исте ноћи кад је Хасан умро (4. авг. 1953.) други пут користећи струју, и трећи пут пуцањем из пиштоља у срце, што је и довело до жељене смрти 7. октобра 1953.
За собом је оставила опроштајно писмо које гласи:
„ Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античког схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе…То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу; али баш зато не желим да живим бедно…Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно.“
(Напомена: Платон у Гозби истиче: „Штавише, и умрети један за другога решени су само они који љубе, и то не само мушкарци, него и жене. А за ово што рекох даје довољан доказ Хеленима и Алкестида, ћерка Пелијина, која се једина решила да умре за свог мужа, мада су овоме и отац и мати били уживоту: она је ове толико превазишла у самоодрицању због своје љубави да је доказала како су и они сами туђи свом сину и да му припадају само по имену. И кад је учинила такво дело, учинило се да је тако лепо дело урадила не само људима него и боговима…Тако и богови у највећој мери поштују предност и јунаштво у љубави“)
(Напомена: Пишући о психологији самоубиства, а реагујући на талас самоубистава који је својевремено захватио руску емиграцију, Н. Берђајев истиче: „Површно гледано, самоубиство може оставити утисак губитка сваке жеље за земаљским животом, потпуну равнодушност према њему. Али у стварности то није тако. Самоубиство је у већини случајева израз непросветљене љубави према земаљском животу и његовим добрима.“ Самоубица би „желео срећнији земаљски живот са више смисла, али је изгубио наду у његову могућност. Психологија која води у самоубиство је најмање психологија отуђености од добара земаљског живота. Људи аскетског типа, са интензивним духовним животом, окренути ка другом свету, ка вечности, никада не извршавају самоубиство. Потребна је, напротив, велика окренутост ка временитом и земаљском, заборав на вечност и небо, како би се образовала психологија самоубиства.“ За самоубицу „земаљски живот са својим добрима јесте једини постојећи живот и никаквог другог живота нема“ па самоубица у потпуности остаје прикован за свет, мада у негативној форми. Тако је било и са Аницом Савић-Ребац, којој су жиовт и љубав много значили, па се када љубави више није било, убила. Да није толико била везана за живот и љубав не би се ни убила, што је наизглед парадоксално, али истинито. Уосталом, Јунг нас подучава да се „парадоксима налази иситна“.)
Наведене речи су значајан документ за разумевање дубинске психологије Аничиног самоубиства, јер, са једне стране, ако је оно и било крајње рационално, јер је извршено „у пуној луцидности интелекта и воље“, с друге стране било је и „под утицајем античког схватања самоубиства.“ односно једног архетипа, који је постао одредница њене животне концепције, сажета у дубоком уверењу „да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће.“
То наравно није значило, како и сама каже, да она није волела живот, чак и у часу самоубиства. Напротив, и тада је била свесна вредности живота и стваралаштва, али вше није ни желела ни могла да живи, јер је остала без онога ко је у психолошком смислу са њом представљао недељиву целину. Јер, свако од нас је само половина целовитог човека, како нас поучава Платон у својој Гозби. Стога упорно и тражимо своју другу половину, коју је Аница нашла у Хасану, па њихову љубав зато и треба схватити као чежњу и тежњу за целином. Та целовитост, без које Аница није могла да живи, била је за њу немогућа без Хасана.
У томе, као и у двоструком Еросу: личном и надличном, треба тражити разлоге њене непоколебљиве и енергичне одлуке да напусти живот, који није имао смисла без друге половине, односно без Хасана….Хасан је био њен идеални Анимус, надопуна њеног женског бића и градио с њом целину у хеленском смислу, која почива на предплатонском (Хеисиод) и платонском концепту двоструког Ероса.
Неразумевање свега тога доводи до површног и погрешног схватања Аничиног самоубиства, па тако, рецимо, С. Винавер с чуђењем каже:
„ Кад човек помисли имала је све – љ убав својих ђака, струку коју је обожавала, углед, знање, изванредни положај у друштву, живот угледан! Ипак – претежнији је био њен мртви Хасан без кога није умела да замисли живот.“
Ипак, не смемо се дрзнути, као истиче Јунг, и рећи да ли је неко самоубиство било погрешно или исправно. Ако неко безусловно хоће да се убије, то ће и учинити, упркос силним наговарањима да то не чини, што је био случај и са Аницом, која је након првог покушаја рекла:
„Спасили сте ми живот, али сте погрешили, јер ја ћу покушавати да се убијем док ми то не успе“.
Тако је заиста и било.
Према речима Хадријана, смрт може бити не само најприхватљивије решење за тешку животну ситуацију у којој се човек нашао већ и „предмет заслепљујућег жара, и глади, као и љубав.“ Тако је било и код Анице. Уосталом, све што нам код неког изгледа погрешно може бити исправно под одређеним околностима, над којима немамо моћ и чији смисао не разумемо. Јер, оно што опажамо никад није само оно што опажамо, већ увек и наше виђење тога што опажамо, које проистиче из структуре и динамике наше личности. Човек види онако какав јесте он сам (Јунг).
Без Хасана живот за Аницу Савић-Ребац није имао смисла. Смисао живота може да се понекад наћи и у патњи уколико је патња осмишљена, па чак и у смрти, како то каже В. Франкл. То потврђује и Аничино самоубиство, којим је показала и доказала своју припадност античком свету, у коме је такав чин био израз слобдне воље, односно потврда да се „може умрети свесно и аутономно“.
Стога самоубиство Анице Савић-Ребац не можемо објаснити помоћу Фројдове теорије самоубиства, по којој се нико не убија ако раније није имао намеру да убије неког другог, као ни помоћу Адлерове теорије, по којој је „самоубиство индивидуални проблем који има социјалне узорке и последице“. Оно се, као што смо видели, мора ставити у контекст њеног сасвим специфичног, унутрашњег Анимусу, ког је пројектовала на свог супруга, као и хеленистичког погледа на љубав и самоубиство, које тек тада добија свој прави, дубинско-психолошки смисао.
Берђајев каже да је психологија самоубиства психологија безнађа, губитка сваког смисла у животу, усамљеност и изолованост, безнадежност која означава немогућност да се замисли неко другачије стање, када све смислено бива потисноуто. Психологија самоубиства је психологија затварања човека у самог себе. Човек може да поднесе патње, јер он има снаге више него што мисли, али човеку је тешко да поднесе бесмисленост патње, па стога Ниче и каже да човеку није толико тешко да подноси патњу, колико му је страшна бесмисленост патње. Јер, патња чији се смисао и циљ знају, представља сасвим другачију патњу него што је бесциљна и бесмислена патња, па, према речима Берђајева: „Херојско преживљавање најтежих искушења представља свест о смислу оног што се преживљава.“
(Напомена: Због тога, као што истиче Јунг, главни циљ психотерапије није довести пацијента у немогуће стање среће, већ му омогућити чврстину и фолозофско стрпљење у подношењу патње. Целовитост и испуњење живота захтева равнотежу несреће и радости. Али, како су патње зацело непријатне, природно да се радије никад не одмерава за колико је страха и бриге створен човек. Због тога се увек добронамерно говори о побољшању и највећој могућој срећи, не помишљајући да је срећа затрована, ако није испуњена мера патње.)
Ипак, тврдња Берђајева да је самоубиство негирање љубави, да је самоубица човек који нема љубави за друге, јер мисли само на себе и није спреман да се жртвује, не може се применити на самоубиство Анице Савић-Ребац. Јер оно је управо самоубиство из љубави и жртвовања властитог живота, с циљем сједињења са животним партнером са којим је градила једну целину, без које није могла живети након што је она болно окрњена и још болније нарушена.
Како то саветује Хадријан, и Аница је у смрт отишла „отворених очију“, без страха, „ведро, чак и радосно“. Јер, дубоко, у архетипском делу своје личности она је слутила поновни сусрет са Хасаном, као и Лаза Костић са Ленком Дунђерски, о чему говори у својој антологијској песми Santa Maria della Salute, односно у завршној, четрнаестој строфи, која М. Кашанина „на ништа не сећа као на финале Бетовенове Девет симфоније: исти пароксизам исповести, исти врхунац говорног звука, иста френезија радости и усхићења.“ Тако је и Аница Савић-Ребац напустила овај живот и на антички, архетипски начин окончала свој пут индивидуације, чиме је прекинут „експеримент живота“, с циљем да се сачува целовитост, тачније љубав са Хасаном.
Јер, „жудњи за целином и лову за њом – име је љубав“ како каже Платон у својој Гозби, и додаје: на тај начин „од двоје постане једно“ и „на овом и на оном свету“, што „малом броју људи полази за руком“.
Уколико на тај начин схватимо смаоубиство Анице Савић-Ребац, стављајући га у контекст двоструког Ероса, личног и надличног, оно нам више неће бити ни страно ни чудно, већ схватљиво и прихватљиво као дубинско-психолошки логичан чин. Јер, по речима Јунга „нико не може да докаже да управо самоубиставо не би могло бити циљ процеса индивидуације“, што је код Анице несумњиво и било. „Брачно пријатељство“, као и код старих Грка, било је набољи и најдубљи део иземђу ње и Хасана.
Чином самоубистава Аница је тако постала целовита, учинивши у античком смислу још једну, последњу жртву својој архетипски снажној љубави, због које је и отишла са овог света и тиме окончала свој овострани пут индивидуације. Током живота она је одабрала пут „којим се ређе иде“ односно којим иду само изабрани, а њима је несумњиво припадала, не по свом звању, већ по аутентичном знању које је поседовала. Оно је у великој мери превазилазило оквире средине у којој је живела и била несхваћена и недовољно прихваћена; а свакако ни приближно у сразмери према ономе што је својим људским, стручним и уметничким квалитетима заслуживала.
(Напомена: Аница је веровала и причала пријатељицама да се, према античкој митологији, живот на неки начин наставља у оностраности, јер смрт није крај, већ почетак нечег „сасвим другог“, мада ће заувек остати тајна што је то друго. А према речима М. Елијадеа, „смрт је често само резултат наше равнодушности спрам бесмртности.“)
2011.
Иван Настовић
Самоубиство Анице Савић-Ребац у светлу дубинске психологије (одломци) (И. Настовић – Летњи сан Исидоре Секулић и други есеији, Прометеј, Н. Сад, 2011.)
Cvet s greškom – Anica Savić Rebac (1892–1953)
S Tomasom Manom vodila je zanimljive rasprave. Stajali su na istim pozicijama, tih međuratnih godina od 1929. do 1937. u kojima su intenzivno razmenjivali pisane reči, misli i ideje. Sumnjičava, kolebljivo povodljiva i intrigantski nastrojena okolina nije tako prihvatala, ne samo taj, nego nijedan smeli iskorak Anice Savić Rebac. A koračala je ispred vremena ne mareći za cenu, pa i života; odlučna da rukovodi njime, na kraju ga je sama nasilno i prekinula. Ubila se hicem ispaljenim u srce u svom skromnom stanu u centru Beograda, u Đure Strugara 8. Na noćnom stočiću pored kanabeta s njenim beživotnim telom, ostalo je testamentarno pismo kao poslednje zdravorazumsko Aničino zaveštanje istoj onoj okolini koja ju je sputavala i saplitala kad god bi joj se za to ukazala prilika.
A prilika je i te koliko bilo.
I kada joj je kao trinaestogodišnjoj devojčici 1905. u Brankovom kolu objavljen prevod Bajronovog speva Manfred, a već sledeće godine u istom časopisu i dve pesme „Pan” i „Renesans”, koje će izazvati divljenje i najvećih pesnika i poštovalaca poezije tog vremena. Već tada je kućni prijatelj Savićevih, začetnik srpske avangardne lirike Laza Kostić, znao da je njegova miljenica Anica–Cica jasno opredelila svoj put.
I kad 1910, u pratnji roditelja od kojih se gotovo nije odvajala, odlazi u Beč gde na Filozofskom fakultetu upisuje klasičnu filologiju. Izrazitom radoznalošću i željom za saznanjima prikupljala je i pronosila ideje po artistički uzavrelim evropskim metropolama, ali i manjim, od umetničkih tokova skrajnutim mestima, unoseći u njih i duh podneblja iz kojeg je potekla.
I kad se u proleće 1921. udala za Hasana Muhameda Repca, Srbina muslimanske vere, koji nije baš mnogo mario ni za svoju ni za druge vere, kraljevog službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i zaprepastila sve osim oca i majke – Milana i Julijane. Jedno vreme bili su glavna tema intriga i spletki. Osude su pljuštale sa svih strana. I Novi Sad i Beograd su se združili u jednom – u neverici. Nije vredelo ni što je Hasan sa srpskom vojskom kao dobrovoljac prošao kroz balkanske ratove. Učesnik u srpskom nacionalnom pokretu, mladobosanac i srpski komita, bio je direktno na udaru austrougarske vlasti. Nije vredelo ni što je prošao albansku golgotu da bi preko Soluna jedva živ dospeo do Francuske. Ranjivo mesto među njegovima bila je Anica, baš kao što je i on bio otvorena rana nad kojom su se s neodobravanjem nadnosili novosadski i beogradski intelektualci.
I kad je s grupom intelektualki 1927. osnovala jugoslovenski ogranak Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena. Okupila je tada umne Srpkinje ne bi li združenim snagama odbranile svoje profesionalne interese, a što se tumačilo kao omraženi feminizam uvezen sa Zapada. Sve što je u to vreme dolazilo sa Zapada stavljano je pod dvostruku sumnju ili se, naprotiv, bezrezervno prihvatalo i usvajalo. Uglavnom nekritički. I uglavnom na našu štetu. Pomagala joj je, usrdno založivši svoje ime, znanje i delo, Ksenija Atanasijević. Ksenija je jedno vreme bila docentkinja na Filozofskom fakultetu s kog je ubrzo proterana zbog tobožnjeg plagijata, i sistematski gušena isfingiranim aferama. Ne dopuštajući joj osnovno pravo – da se brani, kao stereotip ponovila se sudbina još jedne samosvesne žene u srpskoj istoriji.
I kada je 1932. u svojoj doktorskoj disertaciji Predplatonska erotologija, odbranjenoj na Filozofskom fakultetu pod mentorstvom klasičnog filologa i istoričara religije Veselina Čajkanovića, napravila idealan spoj Platonovog Erosa i Plotinovog Boga s hrišćanskom agape Pseudo-Dionisija Areopagite. Grabila je analitično kroz istoriju, sve do Dantea i jedinstva Božje i lične, sakralne i intimne ljubavi, koju je Dobrim i Lepim prevodila u Svetlost. Principima Laze Kostića. Idealima Tomasa Mana.
I kad je oktobra 1946. primljena za vanrednog profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu kao vrsni poznavalac klasične filologije, i zakratko bila jedina žena predavač na fakultetu. A i brzo se vest o prvoj ženi za katedrom pročula čaršijom. Imala je tada pedeset i četiri godine, iza sebe mučna službovanja po školama u Skoplju i Sarajavu, ali je i dalje izgledala sveže i mladalački okretno. Zabavljena sobom i svojom životnom ljubavlju, Hasanom Repcem, pratila je doslovno svaki kapric isterujući ga do kraja, ne obazirući se na posledice ni prema drugima ni prema sebi.
I kad je 4. oktobra 1953. godine, posle nekoliko neuspelih pokušaja, pri punoj lucidnosti intelekta, neodoljivom snagom volje, vodeći se antičkim shvatanjima o samoubistvu, oduzela sebi život i poslednji put zaprepastila okolinu. Nakon muževljeve smrti, u svoj svet upustila je isuviše seni iščezlih vera i naroda, vesnika ideja oživljenih helenskim mudrostima. Ali nije znala da se s njima izbori i prevede ih u stvarno stanje, jer se više nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju izobraženu u uporednu stvarnost u kojoj je rasla kao cvet s greškom, cvet koji dostojanstvenom upornošću žulji oči dežurnim prosuditeljima nezasite čaršije.
Laura Barna
Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E
Љубав и смрт Анице Савић-Ребац napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →