Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Џорџ Клуни и седам патуљака

umberto_eco_narrowweb__300x450,0

Умберто Еко је икона двадесетог века, научник, семиолог, теоретичар, професор, писац, човек који је постао легенда за живота. Његове радове из теорије књижевности, науке о језику, културолошке студије читају не само стручно потковани читаоци, а романи, посебно “Име руже”, спадају у најчитанија дела лепе књижевности данашњице. 
Пре неколико година Умберто Еко је обрадовао своју публику изузетно вредном књигом – “Историјом лепоте” која, уз одломке дела великих писаца који прате главно Еково излагање, представља јединствену антологију текстова о Лепоти. Ове јесени објављена је и “Историја ружноће” као наставак или друга страна “Историје ружноће”.

Како је дошло до идеје за “Историју лепоте”?

Најједноставнији одговор би био да је то зато што је моја докторска дисертација била из естетике. И лепота и ружноћа су мој посао. Много детаљнији и искренији одговор је тај да сам још 1961. почео да приређујем и пишем “Историју лепоте” за свог издавача “Бомпијанија” а мој сарадник је била девојка којом сам се касније и оженио, Ренате Рамђе. А онда, као што то обично бива у издавачким кућама, због финансијских разлога одлучили су да стопирају пројекат. Одложио сам своје папире у фиоку и оженио се Ренатом. Четрдесет година касније, пријатељ који се бави ЦД ромовима замолио ме је да му предложим неку тему за нови ЦД ром, и ја сам предложио “Историју лепоте”. То је значило да ћу поново отворити фиоку али, заправо, с истраживањима кренути испочетка због велике временске дистанце. Убрзо је “Бомпијани” одлучио да ЦД претвори у књигу и, противно очекивањима, веома луксузна и скупа књига доживела је невероватан успех и преведена је на 27 језика.

istorija-lepote-umberto-eko-128117

А онда је настала и књига о ружноћи?

Издавач ме је питао да осмислим нову књигу која би била у истом кључу. Одговорио сам му да је то немогуће јер је претходна, управо због таквог наслова, доживела велики успех и нема теме која би била боља и интересантнија од те. Али, онда ми је пало на памет да обрнем целу ствар. Помислио сам – зашто не “Историја ружноће”? То је била права прича. И заиста, схватио сам како је узбудљиво изучавати ружноћу. Кад погледате историју, наћи ћете много теорија и дефиниција лепоте, али врло мало о ружноћи. То је и било најузбудљивије.

За лепоту је било довољно прегледати дела свих филозофа који су писали о лепом, и антологија је већ направљена, а за ружноћу, пошто је таквих текстова невероватно мало, било је неопходно истражити обимну територију књижевних описа ружног искуства, и то истраживање је било баш забавно.

Дефиниције ружног су се мењале током историје. Имате ли Ви неку своју?

Не. Књига би у том случају била бескорисна или чак сувишна. Као и мишљење о лепоти, тако се и мишљење о ружноћи мењало кроз векове и од културе до културе. Наравно, када говоримо о лепоти неке ствари су увек остајале исте (барем у западној традицији). Ако је ружноћа једноставно супротност лепоти, неко ће рећи да искуство ружноће изискује много веће емотивно ангажовање.

То је, свакако, истина када посматрамо нешто што је одвратно, одбијајуће или грозно, али неко може посматрати ружноћу у комичном или гротескном виду, при чему се ружан објект или особа доживљавају са симпатијама и без ичег одбијајућег. Помислите на Снежаниних седам патуљака. У поређењу са Џорџом Клунијем они су сигурно ружни, али ми их доживљавамо као врло драге и слатке. Зато је приређивање ове књиге за мене било много забавније и узбудљивије у односу на претходну књигу о лепоти.

Али, чудовишта стално постоје, од старогрчких демона до савремених филмскихстравичних створења?

Једна од класичних дефиниција лепоте говори нам да је њена карактеристика пропорција и интегритет. Под интегритетом се мисли да сваки објекат, пре свега, мора да има оне одлике које сви објекти из његове врсте имају. Чудовишта, у свакој култури, нешто немају од оног што би требало (као једнооки киклопи) или имају нечега превише (две главе, неколико руку…). Али, то не значи да су чудовишта одувек доживљавана као одвратна. Током читавог средњег века, она су сматрана делом универзалне хармоније и беневолентним симболима духовних вредности и врлина. Начелно, она су увек била људски израз чудеснога.

Нисте се бавили темом ружног у незападним културама, нпр. азијској, афричкој. Постоји ли посебан разлог?

У “Историји ружноће” усвојио сам исти критеријум као и у “Историји лепоте”. Тешко је рећи да ли нешто што нама изгледа ружно изазива исти ефекат у другој култури. У западној култури лако можемо поредити уметничка остварења, књижевне описе и теоретске текстове и тако разумети да ли је у том периоду неки објекат, особа или дело сматрано ружним или не.

И историјски контекст нам, такође, много помаже. На пример, ако је на слици представљено Христово страдање, јасно је да су његови мучитељи схваћени као ружни. Али, немамо такве гаранције за дела или појаве које долазе из других култура.

Istorija-lepote-Istorija-ruznoce-Umberta-Eka_slika_O_43394277

Сматрате ли да је, као и лепота, ружноћа била једнако важна за уметнике?

Прикупљајући визуелне или књижевне референце за своју антологију, имао сам утисак да су представе лепог увек у неком канону и да остављају мало простора за уметникову машту и креативност. Са ружноћом уметници могу да буду много инвентивнији. Покушајте да замислите књижевни опис лепе жене. Након описа уста, очију, косе и лица, мало тога остаје што може да се дода (осим када писац не описује само физичке квалитете него сугерише и неки мистериозни гламур или нешто тако). Насупрот томе, приликом описа страшног и одвратног, уметникова фантазија може да се развије у галопу. Лепота има канонска ограничења. Ружноћа има неограничене могућности.

То значи да постоје лепе уметничке представе ружног. Постоји ли разлика измеђуружноће у уметности и ружноће у природи?

Морамо увек да разликујемо лепоту и ружноћу из природе, и њихове уметничке представе. Лош уметник може направити ружну слику Венере, као што добар уметник може направити лепу представу Полифема. У том смислу, ја ипак не бих позвао Рубенсове жене на вечеру, али ћу признати да су оне, уметнички посматрано, изузетно лепе. Наћи ћете још много прелепих и оригиналних репрезентација чудовишта и ружног у историји уметности. Помислите само на Хијеронимуса Боша.

“Politika”

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *