„Техниколор” у црно-белом свету рокенрола

Одговор на питање колики су значај „Битлси” имали у историји савремене музике и поп-културе могао би да буде веома једноставан: Немерљив! У потрагу за комплекснијим одговором протеклих деценија кренули су бројни музичари, критичари, новинари и остали заљубљеници у пету уметност. Код нас је до сада можда најдаље отишао Александар С. Јанковић, рок и филмски критичар и професор Популарне културе и Историје филма на Факултету драмских уметности у Београду. Његова књига „Дуг и кривудав пут” (у издању „Ред бокса”), чија је промоција одржана синоћ у Студентском културном центру Београда, заправо је Јанковићева докторска дисертација на тему „Битлси као културни артефакт”. У разговору за „Политику” Јанковић истиче да је његова дисертација производ жеље да се љубав према највећем рокенрол бенду свих времена пренесе на папир, протка фактографијом и подигне на академски ниво.

– „Битлсе” сам слушао још у основној школи. Касније сам постао озбиљно „инфициран” овим саставом и бројним феноменима које су изазвали. Они су незаобилазни део мојих истраживања у оквиру рок и филмске критике којима се бавим готово 20 година.

Централна тема књиге „Дуг и кривудав пут” је филмографија легендарног састава, употпуњена аналитичким освртима на светску поп-културу пре „Битлса”, за време њих и после њих, и њихов утицај на исту. Обиље корисних и занимљивих биографских података доприноси да се ни у једном тренутку не осети замка потенцијалне сувопарности какву са собом носе слична штива.

– Ливерпулска четворка је један од повода због којег сам успео да се на Факултету драмских уметности изборим за предмет Популарна култура. Без лажне скромности могу рећи да је Србија једна од ретких земаља у региону где се овај феномен озбиљно проучава.

Утицај „Битлса” на друге саставе добро је познат. И њихов ривалитет са „Стонсима” вечита је тема полемика фанова једног и другог састава. Иако су оваква и слична поређења често незахвална, Јанковић са своје тачке гледишта објашњава зашто сматра да су „Битлси” значајнији за развој савремене музике.

– Клишеи типа „Стонси” су свирали чврст звук, а „Битлси” су били „ња-ња”, тотално су депласирани. Сматрам да су „Битлси” у музиколошком смислу били много свестранији. Податак да је бенд „ElectricLightOrchestra” добар део своје каријере изградио на само једној песми „Буба” („StrawberryFieldsForever”) говори довољно. Они су међу првима користили класичну музику и источњачке утицаје у својим нумерама, од којих је већина изузетно комплексна. Може се рећи да су „Битлси” кроз своје нумере били претече каснијих музичких праваца. На пример хевиметала (у песми „HelterSkelter”) или чак технозвука (кроз песму „TomorrowNeverKnows”).

„Магични дуел” Џона Ленона и Пола Макартнија можда и не би имао глобални одјек без другог дела овог квартета: Џорџа Харисона и Ринга Стара. Јанковић сматра да су управо они допринели да „Бубе” постану много више од рокенрол групе.

– Можда Ринго није најбољи бубњар на свету, али је успевао да „помири” креативност и его Ленона и Макартнија. Баш као што су у медијском смислу „Битлси” са песмама попут „Michelle” или „Yesterday” успевали донекле да постигну консензус мишљења тадашње младе генерације и њихових родитеља.

Данас, готово четири деценије од њиховог распада, „Битлси” не престају да буду инспирација бројним реномираним ауторима и бендовима широм света и наше земље, али и онима који тек праве прве кораке у свету музике. Јанковић то овако објашњава:

– Просто речено, „Битлси” су увели „техниколор” у дотадашњи прилично црно-бели свет музике. Што више времена буде пролазило од њиховог распада, то ће више добијати на значају. Они су „изашли” и иза себе оставили небројено пуно отворених врата. Готово да не постоји састав који са музичког и културолошког аспекта нема потребу да завири шта се крије иза њих.

preuzeto sa Politika Online www.politika.rs“

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Muzika, The Beatles., Александар С. Јанковић