Ulogujte se / Kreirajte profil

Борхесови вртови фантастике и знања

Себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем, али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли, а пише не оно што би желео, него што уме да напише – говорио је Хорхе Луис Борхес (1899-1986), славни аргентински приповедач, песник, преводилац, есејиста и велики тумач књижевности.

kul-Borhes-1_620x0

Свет овог месеца обележава 30 година од смрти аутора “Универзалне књиге бешчашћа”, “Маштарија”, “Алефа”, “Пешчане књиге”, једног од најученијих писаца 20. века, неуморног, страственог читаоца и познаваоца многих језика. Својим мистичним и загонетним делима намерно је замаглио границу између стварности и фикције, заувек променио ток и размишљање о литератури, остварио огроман утицај на генерације писаца широм света и утро пут латиноамеричком магичном реализму и глобалном постмодернизму.

– Борхесова ерудитна фантастика доводи у везу грчке, кинеске, аргентинске и скандинавске митове и легенде, јеврејску мистику, немачку филозофију и шпанску, француску, италијанску и англосаксонску књижевност, па не припада само корпусу латиноамеричке књижевности. Помно је читана у читавој Европи, нарочито у Француској. Отуда је несвакидашњи спој ерудиције, фантастике и егзотике у његовим кратким причама снажно утицао како на (латино)америчке тако и на европске писце, као и на поједине афричке и азијске књижевне ствараоце – каже, за “Новости”, Снежана Калинић, доцент на Филолошком факултету у Београду.

Готово је подједнако, по њеним речима, утицајна била и Борхесова есејистика и поезија, упркос томе што је он самога себе превасходно доживљавао као читаоца:

– Управо је поводом Борхесове способности да од “крхотине енциклопедије” створи “музику идеја” Умберто Еко писао о својој “муци с утицајима”. Као “слепи отац” постмодернизма, Борхес је утицао не само на потоње књижевнике него и на различите струје постмодерне филозофије. Своје “Речи и ствари” Фуко је започео Борхесовим речима, а тумачили су га и Барт, Женет, Бланшо, Бодријар, Епштејн и многи други.

Борхес је сматрао да је књига најчудноватије од свих човекових оруђа, јер је продужетак његовог памћења и његове маште. За њега је, писао је Радивоје Константиновић, целокупна светска књижевност била јединствена и сматрао је да у извесном смислу сви писци пишу једну заједничку књигу.

– Лишен сујете, Борхес се мање препознавао у сопственим књигама “но у многим другим делима или звуку гитарских струна”, а дубоко је сумњао и у трајност својих дела. Она, међутим, јесу одолела зубу времена. Данашњем читаоцу, који је одрастао читајући постмодернистичке ауторе који су писали под снажним утицајем Борхесове ерудитне фантастике, његова проза може, додуше, да “звучи” одвећ познато. Огледала лавирината и лавиринти огледала, библиотеке, енциклопедије, тигрови, снови, маске, бодежи и двојници, линеарност времена и разлучивост стварног од фикционалног, постали су општа места у савременој прози – каже Снежана Калинић.

Осим тога, додаје наша саговорница, није само Аргентина нашла начин да Борхесов лик и дело претвори у својеврсне атракције:

– На једном италијанском острву у његову је част изграђен врт, у обличју лавиринта. Због тако слободних интерпретација “Врта са стазама које се рачвају”, одвећ се често заборавља да је Борхесова књижевност, упркос бројним мистификацијама које садржи, пре свега једна драгоцена ризница литерарног, филозофског и историјског искуства.

kul-Borhes-3

Политика је досадна

Када је 1965. године Нобелову награду за књижевност добио Михаил Шолохов, жири је прво предлагао да признање поделе Борхес и Мигел Анхел Астуријас. Прича се да је одлучила политика, а како је она утицала на његову књижевност, Снежана Калинић објашњава:

– Ругајући се свему што није (као и много чему што јесте) књижевност или филозофија, Борхес је у разговору са Љосом изјавио да политику доживљава као “један од облика досаде”. Па ипак, његове дистопије понекад се осврћу на ратна пустошења, као и на друштвене појаве које су им претходиле. Отуда је семитофилија присутна не само у антифашистичким текстовима које је Борхес објављивао у часописима већ и на безмало свакој страници његових прича.

Б. Ђорђевић

Вечерње новости

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Борхесови вртови фантастике и знања

  1. Душко Јевтовић

    29/06/2016 at 14:54

    “Изненадно светлост вечерња се рађа
    јер већ киша пада неприметно ситна.
    Пада ил је пала. Једна ствар је битна:
    у прошлости нашој киша се догађа.”
    Ови стихови Хорхеа Луиса Борхеса, из збирке “Творитељ”, у преводу Радивоја Констатиновића, унели су у мене боје и звуке кише и оплеменили их сетним сјајем љубави. Они ме непрекидно уче битној ствари: да доживљено представља богатство које не пролази, да је душа бунар у којем жеље, снови и стварност трају натопљени успоменама, живом водом прошлости на чијој површини блескају зраци садашњости.
    Садашњост је сунце, али то сунце осветљава површину. Дубину времена испуњава прошлост. Она је стварност наше душе која даје смисао жиовту, спајајући дане детињства и младости са тренутном садашњошћу, са свешћу која запажа и сећа се. Та прошлост живи у нама и потврђује стварност кише која пада, чији смо шум слушали небројено пута.
    “Ова киша која слепа окна ствара
    радост ће донети у предграђа стара
    гроздовима црним што их лоза крије
    у дворишту неком кога нема више.
    Ветар ми доноси из вечери кишне
    вољени глас оца који умро није.” (Борхес)
    Звук кише је стваран, споља и унутар нас, а сећање је унутрашње постојање, па звук који смо слушали тада проговара очевим гласом враћајући нам га живог, каквог га памтимо. Он није умро јер је део нас, јер искрсава у стварности правилношћу успомене, ромором кише која добује по крововима, окнима и плочницима.
    Тако и ми живимо у памћењу људи који нас воле, у чије смо се душе угњездили обликујући смислену стварност.
    А када умру сви људи који су нас познавали – сећање се преноси у вечност. Духовно наставља постојање у духовности.
    Бог, који је љубав, који је створио духовни свет као оваплоћење љубави, прима нас у Царство Своје, у које се уливамо духовном снагом љубави, коју смо примили и однеговали.
    (Одломци из књиге “Хвалоспеви смислу”)

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *