Ulogujte se / Kreirajte profil

Владета Јеротић: У шта људи верују

У свакодневном општењу међу људима, доста често чујемо како кажу (кажемо): Верујем да је тако, или: Не верујем да је то истина, или: Не знам шта је истина.

Нису ли такви чести искази људи сведочење о постојању архитипа вере присутне у сваком човеку, без обзира како се одређени човек о тој вери изјашњавао?

(Фото Жељко Јовановић)

(Фото Жељко Јовановић)

Знали смо одавно да је човек биће осећања и мишљења, К. Г. Јунг још додаје овим двема општим психичким функцијама, две друге, такође важне: интуицију и чувствовање (најближе функцији опажања, перцепцији). Када човек каже да је у некога или нешто верује, он је на жељеном путу да, колико је то могуће, обједини (створи јединство) између све четири поменуте психичке функције. Овакво јединство у веровању не постиже се ни брзо ни лако, јер се могу испречити обмане и сумње у мишљењу. Да би самом себи отклонио релативну несигурност у веровању, човек некада каже: ја знам да је тако, желећи да своју, увек несигурну веру поткрепи уверењем да он и зна оно у шта верује.

Као што је Димитрије Мерешковски у једном свом роману о Леонарду да Винчиу поставио изазовно питање: Да ли је наше велико знање кћи велике љубави, или је обратно: велика љубав кћи великог знања, тако је могуће разматрати познату мисао Анселма Кентерберијског: Верујем, да бих знао, односно (сада ми питамо, а не Анселм): Да ли је знање, збиља вера, или: знам, да бих веровао? Како стећи и осећање и мишљење или, тачније речено, како их у току целог живота стицати? Није ли нам оставио Исус Христос тајанствене речи: Будите мудри као змије и безазлени као голубови, које патријарх српски Павле тумачи овако:

„Будите мудри као змије и безазлени као голубови, значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но, ум је хладан а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта да не пређе у глупост“.

На питање како стицати довољно, и изоштрено мишљење и топла осећања, одговор би могао бити – процесом индивидуације и/или обожења. Неопходне препреке на томе дугом и трновитом путу, као што су: домгатски фанатизам, дуготрајни скептицизам и перфекционистички критицизам, од помоћи су човеку на томе путу, ако буде умео да ове препреке (као изазов) претвори у повољну шансу за даље, све хармоничније приближавање вере к знању, и обратно. Можда ће такав човек моћи једнога дана у поодмаклим годинама живота да аутентично сведочи: Верујем јер знам, али и обратно: Знам јер верујем.

NARODNO-VEROVANJE-Sta-je-to-vrzino-kolo-i-ko-u-njemu-igra

Шта хоћемо да кажемо када понављамо: Не верујем? Са једне стране, потврђујемо природну и потребну сумњу да оно што нам се каже, оно што читамо и чујемо не верујемо, са друге стране потврђујемо да до аутентичног јединства вере и знања још у нама није дошло. Мада већина људи подлежу сугестији и аутосугестији, посебно ментално слабије развијени људи радо примају од других људи (нарочито оних у које имају поверење) све што им ови кажу за „готово и истинито“. Као да онај део природне вере присутне у сваком човеку, радије жели да остане „слеп“, приближавајући се тако „глупости“ (према патријарху Павлу).

Друга крајност у процесу вера-невера, јесте упорно трајање неверовања, најчешће из разлога страха да опет једном човек не буде – преварен. И појединци и народи бивају кроз историју варани од других појединаца и народа. Неко (опет појединац, ређе народ) нешто научи (или не научи), а понавља дуго: Не верујем. Не правећи разлику, коју није лако уочити између онога у шта не треба веровати и онога у шта ваља веровати (али и знати!), такви људи (и народи) никада не стигну ни до „мудрости змије“, још мање до „безазлености голуба“.

Намерно нисмо до сада расправљали у кога или у шта треба веровати, али не веровати, јер смо о томе писали у ранијим нашим делима. Ипак да се подсетимо да као што су тачне претпоставке виђених антрополога света који говоре о homo religiosusu као једном од најстаријих архитипова у сваком човеку – вера у „онострано“, вера у Творца, суштински никад схватљивог, али енергетски код свих присутног, истинска је човекова вера до које треба на прави начин (и доживљајем и знањем – сазнањем) да човек стигне. Ето опет плодни напор дуговечне индивидуације и/или обожења!

Vladeta Jerotic

Шта ћемо најзад, такође са честом човековом речи: Не знам? Доста је школованих и високошколованих људи у свету (међу њима је и научника и философа) који сматрају да на већину светских загонетки и оправданих питања: Ко смо, одакле смо и куда идемо – нема крајњег одговора, нити га може бити. Уместо да поверују у нешто или у некога кога (или шта) нити виде нити познају, а при томе не желе да потпуно одрекну управо то што нити виде нити познају, опредељују се за: Не знам. Одакле је и како је Живот настао, како је и зашто људски мозак накупио милијарде неурона и њихових синапси, да ли неког сличног човеку и животу, или сасвим другачијег живота, има у милијардама галаксија, да ли човек има душу и дух (где су они у њему?) који неадживљавају тело у тренутку смрти, као и доста других сличних и значајних питања  – човек, као научник, философ, уметник, али и обичан човек, одговара: Не знам. Да ли је задовољан и релативно миран (целог живота!), такав агностик (присталица агностицизма, за кога је свет несазнатљив, непознат) – није вероватно, али је могуће. „Путеви Господњи су тајанствени и непредвидљиви“. Верујући човек може једном да сасвим престане да верује, а не верујући да почне да верује. Зашто онда не би могао и агностик да крене у једном или другом правцу? Уместо речи, често збиља паметних људи: не знам, више ми (лично) одговара реч: Тајна. Зашто човек не би био тајна која му је задата – ако је човек „дат и задат“, са питањем од кога задат – да од тог истог човека буде ова тајна (некада целог живота) одгонетана!

Владета Јеротић

Политика 

TwitterGoogle+

4 komentara na tekst Владета Јеротић: У шта људи верују

  1. Katarina Ristić Aglaja

    08/03/2016 at 00:08

    S obzirom na to da se zlo i postradanja u svetu ne mogu opravdati nikakvom višom svrhom, oni verujući upadaju u krizu kada se sa time neposredno suoče; dolazi do karamazovskog tipa pobune: Boginja/Bog ili ne postoji, ili je zao, ili je nemoćan. Kvantna i subkvantna fizika nas uče o tome da informaciono-energetski deo našeg bića nadživljava smrt fizičkog tela – jer hologram duše je deo monadologije ili brikolaža previrućih, skokovito-nebo-paliteljskih postajanja. Ali nam pri tome ne kazuje da li će tzv zli odgovarati za svoje postupke nakon smrti, da li postoji gest dobrote jednog omnipotentnog bića koje se samožrtvovalo u prapočetku, da bi iskupilo svoju palu lepu tvorevinu – upravo preko njene apsolutne suprotnosti, Ništavila, u koga se ovo zaogrće… Pri tome dolazi i do dubinsko-titanskog otpora, nepristajanja božansko-ljudske volje na to da se takvo jedno – iz primalnog vakuuma samoizronelo biće milosnog dopuštanja postojanja svoje krajnje opreke – za spasenje drugog / drugih samožrtvuje! Jer time se sloboda drugosti drugog (čak i da je zla) opet ograničava. Krajnja preostala mogućnost bi stoga bila samo ta da pratvoračko biće davanja-iz-sebe mere antički lepog kosmosa periodično nestaje u njegovom obrisno-kružnom bez-središtu i ustupa mesto Haosu; odnosno – prepušta sva zemna kolapsirajuće-razvojna stvorenja kocki slučaja: upravo zato jer je i ono samo takođe jedno biće-u-razvoju. Ali se samo ono nepovratno bilo odreklo svemoći-u-vakuumu – da bi projektovalo svoj zakon ne/umoljivog suda postojanja na čitavu beskrajnost; nadživelo stravu svoje druge smrti – istrgavanjem dodatnog prostora svoje nove strujno-rasejavajuće samosvesti od onoga što ga već na nivou mogućnosti oponira… Tek tada se događa prustovsko vraćeno vreme, ili ponavljanje istog kroz prelomno samo-osvetljenje sebe iz svoje opozicione perspektive.

  2. Katarina Ristić Aglaja

    08/03/2016 at 00:35

    P.S.

    Ponavljanje Istog – kao prastanja, odnosno, blažene koegzistencije duha tvoraštva ex nihilo i (uzornog, iz-vremena-izuzetog – i stoga kosmo-poetskog) sveta.

  3. Душко Јевтовић

    09/03/2016 at 12:07

    Символ вере нам открива смисао живота. Пошто се Бог не може доказати, неопходан је лични доживљај, који нас изнутра прожима и мења.
    Истински верник се постаје кроз саборност, литургијско јединство у Цркви, кроз молитву која постаје исходиште и извор мисли.
    Повратак блудног сина је прича о животу сваког од нас који се вратио Оцу, а Владета Јеротић ми је својим књигама и благородним мислима помогао да заволим истину, која је Пут и Живот.

  4. Katarina Ristić Aglaja

    10/03/2016 at 03:35

    Nažalost, nema takvog staratelja koji brine o narodu, nego svako sam gradi svoj unutrašnji i spoljni dom.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *