Ulogujte se / Kreirajte profil

Глас америчке радничке класе

Америка није земља из снова, мада се у њој једнако сања као и на свим другим просторима наше планете. У једном времену, које је одавно минуло, САД се можда и чинила као право место за живот, за успех.

Али до данас се много шта променило: од могућности да се несметано убијају домороци црвене боје коже и да им се отима земља, да се слично односе према људима црне коже, доведеним из Африке како би радили најтеже послове, или да се воде ратови и тамо где су позвани и тамо где их нико није звао, да изигравате бога…

Сада су на ред дошли бели житељи „земље снова”. Посебно они без високих факултетских звања и којима је намењен посао пуких извршилаца. По могућност, без много питања.

„Запослио сам се у Џонстаунској грађевинској компанији. Али ускоро више није било много посла, због економске рецесије. И тако, све ствари које су се чиниле важнима, одједном су нестале, испариле у ваздух. Преостало ми је тек да се правим како се ничега не сећам. Мери се понашала као да јој је свеједно.” Тако у својој песми „Река” пева Брус Спрингстин, музичар кога многи сматрају за „глас америчке радничке класе”.

Не без разлога. Спрингстин је за теме својих композиција често узимао управо сукоб на релацији: послодавац–запослени, посебно у областима у којима је ослонац на ниже квалификовану радну снагу, као и када је реч о несразмери у заради коју остварују ове две друштвено супротстављене категорије.

brus

На концерту у Питсбургу, 22. септембра 1984, чак је једну своју композицију директно посветио грађевинским радницима у Пенсилванији који су се борили за веће наднице и боље услове рада.

Том приликом је рекао: „Дешава нам се нешто заиста опасно. Полако се делимо на две Америке. Ствари се отимају од људи којима су потребне и дају се онима којима нису потребне, а сва обећања бивају прекршена.

Почетна идеја била је да сви живимо као заједница у којој јачи помажу слабијима, богати помажу сиромашнима. Сумњам да је у основи ’америчког сна’ схватање да свако мора да успе и да постане милионер. Напротив, ствар је у томе да свако добије шансу да живи пристојан живот и прилику да се докаже.”

Као што је река из Спрингстинове композиције неумитно пресушила, тако све више усахњује и моћ америчке државе да својим поданицима обезбеди добар живот. За сада су поштеђени само они најбогатији и најбахатији.

61T6lJiVPWL

Многи аутори и извођачи, такозваних, протестних песама успели су да отворе очи шароликој маси, испреплетеној најразличитијим бојама коже и најразличитијим религијама, и да на видело изнесу главну муку: катастрофалну несразмеру између стотина милиона оних који немају и шачице њима супротстављених, оних који имају – све.

По многима, песма „Река” просто тера појединца да се упита: ко је он заиста, шта је учинио да му живот буде бољи? Тера га да се погледа у огледало и упита: када је пропустио животну шансу, и да ли ју је икада имао? Или како рече један Спрингстинов поштовалац: „Увек сам мислио да текст казује како је боље бити неспособан за снове, него доживети да они буду заувек распршени.”

Али, можда снови и постоје само зато да би нам живот учинили лепшим. Па макар и на тренутак. А тај тренутак са протоком година бива све краћи. Па и од реке, на крају, остаје само суво, напуштено корито…

Река

Потичем из долине

У којој, господине мој,

Када сте млади

Спремају вас да радите исто

Што је радио и ваш стари

Мери и ја смо се упознали

У средњој школи

У том тренутку било јој је

Свега седамнаест година

И волели смо да лутамо долином,

Све до тамо где су поља зелена

Спустили бисмо се до реке

Тамо би се гњурали

Е да, волели смо да се одвеземо до реке

А онда је Мери затруднела

То је било све што ми је поручила

Тако да сам за деветнаести рођендан

Добио радничку књижицу и венчани плашт

Отишли смо до матичара

И он је све обавио на брзину

Без свадбеног смешка,

Или свечаног славолука

Без цвећа и пригодне одеће

Те ноћи отишли смо до реке…

Запослио сам се

У Џонстаунској грађевинској компанији

Али ускоро више није било довољно посла

Због економске рецесије

И тако, све ствари које су се чиниле важнима

Одједном су нестале, испариле у ваздух

Преостало ми је тек да се правим

Како се ничега не сећам

Мери се понашала као да јој је свеједно

Ипак, памтим како смо се возили

У колима мога брата

Њено тело осунчано и влажно,

Доле код резервоара

Ноћима сам на обали лежао будан

И привлачио је к себи

Не бих ли осетио како дише

Сада ме то сећање прогони

Прогони ме као проклетство

Да ли је сан лаж, ако се не оствари

Или је нешто још много горе

Нешто што ме шаље доле до реке

Мада знам да је одавно пресушила

Да, доле до реке

Моја драга и ја

Волели смо да се одвеземо…

Аутор: Слободан Самарџија

Политика

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Глас америчке радничке класе

  1. Ljiljana Krulj

    24/08/2016 at 08:45

    P.U.L.S.E. je jedan od najboljih casopisa iz oblasti kulture najsire gledano, knjizevnosti, filma, muzike, filozofije, sociologije…..

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *