Манифест о визуелном роману

или
МРЕЖОМ РЕЧИ УМРЕЖИТИ ГУГЛ

Једна од битних одлика ФИЛМА је да сликама ствара идеје; КЊИГА речима и идејама ствара слике.

Визуелни језик филма зависи од режисера и чланова екипе. Слике које ствара писац пролазе кроз «цензуру» (ређе кроз надградњу) читаоца и најчешће се своде на познато или стереотипно, на већ виђено, на оно што је у његовом сећању, искуству и знању.

ВИЗУЕЛНИ РОМАН, умрежавањем Гугла у ткриво текста, доноси ДРУГАЧИЈЕ слике, оне које читалац није видео или НЕОЧЕКИВАНЕ слике.

РАЗЛИКА између познатог/очекиваног и другачијег/неочекиваног ствара ВИШАК ЗНАЧЕЊА. Динамика текста и статичних слика за кључне сцене и појмове отвара нове и другачије слојеве који необичношћу, контрастом, симболиком, иронијом, хумором… – шире текст и његова значења.

Тиме визуелни роман добија нову димензију и у битним сегментима постаје тродимензионалан, ширећи мреже асоцијација, могућих виђења и тумачења текста.

«Најбитнији поступак модерног времена јесте да савлада свет слика», написао је Мартин Хајдегер још 1980. године (Holzwege, стр. 92, Frankfurt: Klostermann.

– Роман са сликама из филма је идеално штиво – каже савремени руски писац Владимир Макањин, добитник бројних књижевне награда и превођен на многе светске језике. – Писмо је изгубило значај, писци имају осећај да раде нешто мање вредно… Али, на почетку је била реч, и њој се треба вратити… Шта је роман? То је рушење зидова. Шта је привлачило читаоца? То, што је кад је читао роман, он видео. И то је трајало два века. А онда је дошао филм… (“Политика”, Културни додатак, 6. јун 2009)

Историја цивилизације започела је сликама – пећинским цртежима у Алтамири, Ласкоу, Сахари, Аустралији… као и риболиким идолима у Лепенском виру и «Венерама плодности» у Винчи, широм Европе и Африке. Ришад Капушћински сматра да ће се и завршити сличицама, док ће словно писмо, штампа и књиге бити само кратка епизода.

Наше поверење у писану реч је много веће јер она, РАЗЛИЧИТИМ ИНТЕРПРЕТАЦИЈАМА виђеног и отварањем нових питања руши стереотипе и тиме мења виђење слике и помера њена тумачења и значења.

ВИЗУЕЛНИ РОМАН је нова могућност даљег развоја. Он НИЈЕ «осликавање» романа. Он је зачетак УМРЕЖАВАЊА ГУГЛА у Велику Мрежу Писане Речи.

ВИЗУЕЛНИ електронски роман на 1002 екрана је новопробијени ЈУЖНИ ПРОЛАЗ у започетом «НАСЕЉАВАЊУ ВИЗАНТИЈЕ» – погледајте како то може да изгледа на

http://vizant.blogspot.com или преко http://www.amika.rs

Из дискусија на Мрежи преносимо изводе из релевантних коментара:

Мирјана: Интересантно размишљање… И ја имам више поверења у писану реч. Мада ово наше визуелно доба и није нека епизода.

Пангарић: У «Политици», у чланку о Хуану Марсеу, добитнику Сервантесове награде за 2008, можемо прочитати: “Стратегије писања у савременој новелистици управо имају корене у филмској уметности, у начину на који се сликом казује прича.”

Прочитао/погледао сам «НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ». Наравно, моје симпатије су увек на страни новог. У први мах сам помислио да се ради о “сликовници”, о илустрованој причи; међутим, избор слика ствара ону разлику из које се намећу нова значења или споредни рукавци значења.

Анђелковић: Корени «стратегија писања» су много дубљи, а захваљујући појави филма сада могу да се пореде и са њим. Кључно је оно на крају – “у начину на који се сликом казује прича.” Дакле, прича је почетак и исходиште филма, а прича је – наравно – ПРИЧА, односно РЕЧ.

Глишић: Слике у филму се смењују на временској равни. Можемо ли их сматрати сликама!? Слика је статична. Безвремена! Филм је покрет, или пак слике повезане у покрет. Између слике и филма стоји стрип. Дакле, слика – стрип – филм! Утемељени жанрови.

Визуелни роман у својој структури, поред писане речи која је ипак квантитативно претежнија, садржи и слике које су у ствари градивни елемент приповедног ткива. Тако би визуелни роман био на известан начин пандан филму! Филм – слике у покрету и изговорена реч! Визуелни роман – статичне слике и писана реч! Значи, филм кад се погледа у огледало види – визуелни роман!

Бранислав Гузина: Гугл-манија, визуелни роман, да наравно.То је потпуно отворен тријумф хаотичног простора који једноставно ,,чека,, креативни Ред. Признајем, нисам у стању да сагледам могуће форме тог реда, његову естетску раван…

Конфликт, антипод, између несагледивих могућности информативних технологија, интернета (колективистички идентитет, ,,синергија,,) и индивидуалног, је привидан сукоб настао услед импресивне природе тог Гугл Хаоса неограничених могућности. Као што је сукоб привидан, исто тако су и те могућности привидне. Импресиван је наравно квантитет тог потенцијала, али он има везе са креативним онолико колико статистика има веза са Истином.

Дакле, мало или готово нимало.

Миливој Анђелковић: Визуелни роман је покушај отварања могућности коришћења Гугломаније у књижевности; да се оно што је стимулативно и инспиративно у тој «статистици» и информатици укључи у (ваш одлично одабран термин) – Креативни Ред. Уосталом, писац уочава, бира, прерађује и ставља у нове односе феномене свакодневице, па зашто не би и Гугл, ту Информатичку Хоботницу наших дана?

У колективистички идентитет ни ја не верујем, али верујем у стваралачку атмосферу која субјективитете писца, читаоца и коментатора «подиже» на вишу креативну раван концентришући текстове (сродне па и антиподне) у «креативни Ред» који шири њихова поља значења.

Мирољуб Тодоровић: Велико ти хвала на визуелном роману «Насељавање Византије» и Манифесту о визуелном роману. То је заиста новина у нашој савременој прози и сасвим је у духу сигналзма на коме заједнички радимо. Остаје нам још увек вера у моћ писане речи али уношење слика, визуалија и звука, и њихово креативно и смислотворно уграђивање у вербални текст, у нашем времену, постаје неизбежно. Ово су драгоцена истраживања, која недвосмислено обогаћују српску прозу.

Иван Т. Брковић: Визуелни роман, о коме си писао и кога “пишеш”, у ствари га екранизираш јер стране нису више “стране” него су екрани. Они би могли врло условно да одговарају кадровима у филмском сценарију, с тим што је екран већ екранизиран а кадар чека да прође “цензуру” режисера и уз помоћ филмске технике, душе сниматеља и онога што треба да буде кадрирано, на крају буде снимљен.

Тако екран изгледа као укочена слика, као илустрована страница истргнута из књиге. Али пошто је екран жив, светлуца, креће се, скрива под собом друге екране, и та негдања страница стављена у нови контекст имала би, или могла да има, различита значења, од оне исцепаности из књиге, која такодје крије друга значења. (Роман скрпљен од исцепаних страна неког разочараног рукописа. Имам недовршену причу о писцу који своје рукописе бачене у ђубре налази у некој врсти “галерије” Отпада…)

Али оно што оживљава сребрнасти екран је текстуална заједница са сликама, скицама, графичким симболима, уводећи неку врсту апсолутне садашњости у причу која се отвара у простору и стално повезује са другим екранима, са другим сликама, текстовима.

Метафорички речено ти не само да ствараш визуелни роман него живиш у њему. Његово право име је можда Amika.rs или скраћено ARS…

Миливој Анђелковић: Стари романи, популарни, авантуристички и романи за омладину, све негде до 1960. године, били су илустровани. Књига је тада била, речено данашњом терминологијом, вишемедијални пројект.

Са размахом филма и појавом телевизије, књига је премештена у резерват текста. Ретке илустрације и слике на корицама имају комерцијално-рекламне разлоге. Илустрације нам више нису потребне. Постали смо цивилизација која је све видела и све зна, ограничена хоризонтом владајућих медија.

Некада се читало «између редова» да се докучи скривени смисао текста који се није смео, или није желео, јавно изрећи. Сада прочитамо наслов и погледамо слику. Читамо «изнад текста» јер знамо да је он упакован у сет основних информација које смо већ сазнали из наслова и слике.

Наша цивилизација је постала Картотека догађаја и Складиште чињеница (Леонид Шејка: мора се прећи Складиште и Ђубриште да се дође до Замка).

Непознат је једино ниво неочекиваности догађања и степен провокације. Нигде нема «зашто», шта је догађај проузроковало, његов контекст и дубље последице. Нема суштинске, вишеслојне интерпретације, посматране из различитих углова. То никога не интересује – зашто би се промишљао свет ако нас интересује само садашњица и непосредна будућност?

Књижевност се своди на ниво провокативног, или бар атрактивног, дела медијске сфере. Питање «зашто» припада прошлим временима и бившој литератури која није знала да «анимира конзументе» (књига, шпагета, кокте, макробиотике…).

Чувени Гугл «призива» жељене слике и фотосе када се «укуца» њихов назив или део назива. И овде је првородна Реч, њено значење и тумачење, књижевност томе додаје своје многобројне атрибуте и завршни акцент – укупну интерпретацију.

* * *

Пример ВИЗУЕЛНОГ електронског романа на 1002 екрана који «умрежава Гугл» налази се на адреси наведеној у Манифесту има објављена 23 наставка. Ево једног, 11. наставка, који је пример углавном остварених «жеља и намера» аутора, у складу са могућностима које тренутно пружа “bloG” сфера.

ЧУВАРИ ЈУЖНЕ КАПИЈЕ: НЕКО и НИКО (11. наставак)

– Врћј_ с>! Сч>кј д пр0ђ_!– наредило је прастворење

и спаковало мобилни под огртач.

Осврнуло се, разгрнуло праменове и ослушнуло.

Маглена завеса се лелујала у ритму стихова са невидљивих усана:

– Лија и пчела и мајмунче моје
Како да буду парни кад су троје?

– С вратница гуска придружи се њима…

– Е, сад су парни, четворо их има…

– Синко, синко! – завапи особа са лепенским пасошем. – Опет се замајаваш!

– Ту С аа М ПРаа Маа ЈК ОоО ! – провуче се одговор кроз гроздасте наносе сивила. – тР ее БААА н ЕЕ штООО?

Прамајка незадовољно одмахну главом и зграби одговор за ООО. Смота га у лоптицу и неспретно баци у правцу гласа.

– Ево ти твој одзив! Вуци се овамо!
– Зашто сте љути Прамајко? – зачуди се распевани глас…

… и појави се Хермес, отресајући маглу са рамена.

– Шта не ваља?
– Ех, ви, млади богови! Шта не ваља? Ти ниси од Световидових?
– Зевсов син, Прамајко.
– То знам, сви сте ви Зевсови… Од великог цвета много полена… Ко ти створи снагу од кила меса?
– Мислите – мајка? Маја, Атлантова и Плејонина кћи.
– Лепа Маја? Она што ју је Зевс смувао у пећини?
– Не бих о оцу… Да, Маја, најлепша Плејада.
– Леп си на мајку. А остало, на оца…
– Како то да разумем, Прамајко?
– Да имаш добар затиљак. Остало је као ова магла…

И она широким покретом руке заокружи маглени свет око себе.

– Не разумем… Шта то не ваља?
– Како – шта? Имали сте два миленијума! Добили одличан темељ на готово!

– И? Шта сте направили? Ни зидова, ни крова… Прочеље од магле..

… А сљеме невидљиво од ратних стрела…

Хермес се трже и рашири руке:

– То је због милосрђа, Прамајко! Знате за оно: Дајте ми стреле! У покољ иде самилост!

– Знамо, знамо… А ти би сада да будеш и Копљотресац! Ех, мој синко… Залуд те је мајка љуљала!

– Ово је игра, Прамајко! Скривено сада добија праву величину!

– Да, да, синко… Пливаш као патка, а хоћеш да будеш гусан… И да постанеш Неко и Нико! Све вас је улога надглумила!

Хермес се изненађено загледа у Прамајку.

– Па ви знате…
– Поздрави Копљотресца, синко. А оцу реци шта мислим. Нема вајде од тога, али бар да зна… И скини ту маглу са крила на сандалама и капи, ружи те…

Прамајка махну патрљком за поздрав, бодро закорачи са друма, загази у мочвару и…

… и нестаде.

Хермес је остао непокретан, загледан у воду која се мрешкала. Одмахну главом, размаче прамење око себе, зграби највећи и гвирну у њега

и закорачи у маглу, певајући потихо, па све снажније:

– О чуда! Кол`ко је много красних бића
Овде! Како је леп тај људски род!
О дивни нови свете који имаш
Баш такве људе!

КОМЕНТАРИ читалаца и аутора, (овде сређени у текст) са понеком сликом из  12. наставка…

Из занемеле масе гледалаца и понеког читаоца зачу се један осамљени глас.
– Поновите, молим! Да сви чују! – обрадовао се водитељ.

Анониман глас из масе стидљиво понови, устежући се:
– Интересантно… Магловито…

– Јавио нам се Неко – захвално прихвати водитељ – са занимљивим мишљењем. Анонимно, што да не, то је боље него Нико. Да поновим питање:

За кога гласате као интересантног?

Ево листе за ваше гласање:

1. Прамајка
2. Хермес
3. Лија, Пчела и Мајмун мој, о хо, хој,
4. Гуска
5. Темељ-кућа
6. Лутке из излога
7. Госпођица за излог
8. Магловито прочеље
9. Коментари, ваши и моји,
10. Коментатори, само ви…

Познати, стидљиви глас се поново огласио из дубине Велике Мреже:

– Најзад се нешто, дефинитивно, догађа! Гласамо JUPI, JUPI, DU
За ТЕМЕЉ КУЋУ!

– Браво, браво, БРАВО! – одушевио се водитељ. – Изузетан предлог, и то у стиху! Као Шекспир на крају чина! Али ово није крај, ово је почетак!

Имате још седам секунди за гласање па ћемо направити пресек ваших гласова и видети – ко је ИЗАБРАН! Не одустајте, можда ће баш ваш глас потиснути конкуренте вашег љубимца. Дакле:… четириииии, триииии, пола два, дваааа, пола један, ЈЕДАН, ЈЕДАН, И ОПЕТ ЈЕДАН, И ГОТОВО! ГОТОВО! Г О Т О В О!!!

– НИЈЕ ГОТОВО! – грмну огњевит глас иза сцене.

… … … има још, и још, али…

Za P.U.L.S.E / Миливој Анђелковић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Amika, Književnost, Миливој Анђелковић