Ulogujte se / Kreirajte profil

Новинарско откривање Америке

„Земља чуда, земља злата, земља милијардера и гангстера, филмских звезда и каубоја, земља облакодера и уџерица од канти за петролеј”. Овако је, поред осталог, о САД 1939. године писао Момчило Момо Јојић, репортер „Политике”.

Почетком марта 1939. године новинар „Политике” Момчило Мома Јојић укрцао се у Авру на прекоокеански брод. Одредиште: Њујорк. Задатак: пропратити „Светску изложбу”, пуну чуда невиђених, а успут би било лепо и да обиђе САД и одатле пошаље понеку репортажу. Тек да није тек тако потезао толики пут.

А ту грдосију од брода описао је као пловећу „Вавилонску кулу”: „Ко зна у којем селу и граду Европе једна мајка и једна сестра пролиле су сузе за оним који одлази у Нови свет”. Много је путника на броду, али је још више оних с картом у једном правцу. Ови потоњи углавном спавају на палуби, а кад се море усковитла, спуштају се у потпалубље. Исти призор откад је света, века и путовања преко океана. С једне стране сјај прве класе, мало испод беда, људи потрпани као сардине, све у нади да их тамо негде чека срећа, само ако мало засучу рукаве.

Нема ниједне државе у Европи која није дала бар по једног путника брода. Ипак, Јевреји, Немци, Чеси и Пољаци далеко су најбројнији. Добар део њих у бекству је од нациста. Наравно, има их и са ових простора. Сви на путу за челичане Питсбурга. У пртеним торбама још траје сланина од куће. И тако дан за даном, два света, без додира. Седмог дана затварају се поклопци на коферима, путници добијају последњи ручак на броду, а конобари, за дивно чудо, постају љубазни. Оглашава се бродска сирена. Њујорк на видику.

content_4

Каква дивна тамница!

Новинар Јојић приметио је да, док брод улази у пристаниште, на доку стоје стотине људи који машу марамицама. Желе добродошлицу потпуним странцима. Поред њих, гомила фото-репортера и новинара. Чекају звезде, које управо излазе, све носећи своје кучиће у наручју. А они ван прве класе? За њих није тако једноставно.

На брод се укрцавају чиновници усељеничке службе. Сваки пасош се проверава, а нико не сме да напусти пловећу грдосију. Равнодушни, док им кроз руке пролазе пасоши иза којих стоје ко зна какве судбине, скрећу оне невољнике у прву класу. Ето прилике да и они, први пут у животу, уживо виде сјај. Не траје дуго, искрцавају и њих, трпају у полицијска кола, која под сиренама јуре улицама Њујорка. Све с нашим репортером. Возе на Елис, острво на коме исељеници чекају да се реши њихова судбина. Или им се дозвољава улазак, или… назад у завичај. „Кип слободе равнодушно држи у руци већ плесниву бакљу…”

А на Елису опет зује камере. Овај пут филмске. Снимају невољнике. По целом свету гледаше их како са завежљајима улазе у црвену зграду.У сали су заједно Кинези, Шпанци, Јевреји, Грци, разни Словени. Ништа им не недостаје, обезбеђена им је храна, чисти кревети, чак и диван поглед на Њујорк. Кроз решетке. Има и телефон, само што је телефонирање забрањено. Јојић је Елис описао као дивну тамницу. Три дана без икаквих обавештења. А онда, коначно, улази службеник, тражи неког Џоџика. Моми је мало требало да схвати да је он тај, главом и брадом. По њега је дошао конзул Краљевине Југославије.

Из затвора, право код легендарног градоначелника Њујорка, Фјорела Лагвардије. Човек малог раста, црномањаст, скаче иза масивног стола и поздравља конзула и новинара. На чистом српском језику. Зна и за „Политику”. Насмејао се Јојићевом чуђењу и објаснио да је пре рата радио као конзул у Ријеци. Мало-помало, научио је језик. А и показало се да је та његова служба помогла многом нашем исељенику. Радо их је примао у њујоршку полицију и остале јавне службе. Провео је Јојића по граду, показао му терен где се спремала „Светска изложба”. Хвалио Југославију…

Код Риплија на каучу

А кад је већ у Њујорку, најпрече му је да обиђе ту изложбу. Тамо чуда и чудила, већина нација потрудила се да се у својим павиљонима прикаже у што бољем светлу. У нашем, Мештровићеве скулптуре, копије фресака, народни мотиви. Негде је писало да је од нашег цемента направљен Емпајер стејт, тада највиша грађевина у свету. А ту је и макета прве светске апотеке, оне дубровачке. Само што нигде на штанду нема ни џакчића тог цемента, а на апотеку су сви заборавили.

Обилази тако Јојић остале павиљоне, посебно су му препоручили онај кубански. Ватромет се тек завршио, народ се сакупља под сламне кућице, загледа полунаге Кубанке. На једној од кућица рекламира се прорицање судбине. Уђе унутра, две црнпурасте жене, на ужасном енглеском језику гледају у длан и у карте. Како је дошао по препоруци, такорећи дојави, обрати се Кубанкама на српском. Весељу нигде краја, скочише на њега, изљубише га. Циганке из Сурдулице. Некако су као младе доспеле до Кубе, и од тада свуда пролазе као Кубанке. Али, највише се обрадују кад виде неког из завичаја на „вашару”.

За некога из „Политике”, обавезно место у САД је Мармонек, педесетак километара од Њујорка. Дом Роберта Риплија. Баш онога из тек објављеног првог броја „Политикиног Забавника”. Мома је покушавао да тражи кућу по адреси, али му није полазило за руком. А онда се устремио ка кући на брду. Окружена разним обелисцима, најчудноватијим фигурама. Ако Рипли негде живи, то мора да је ту. Човек који је посетио двеста земаља, и из сваке довлачио понешто, такве ствари највероватније држи у дворишту. Бар оне кабасте.

 Бејзбил Ретбоун у улози Шерлока Холмса (лево) с новинаром ''Политике''

Бејзбил Ретбоун у улози Шерлока Холмса (лево) с новинаром ”Политике”

Тамо су га примили као најрођенијег. Рипли је мало прилегао, али, док не устане, ту су три секретарице. Јојић не зна где пре да гледа. Да ли у столице, од којих је свака из друге земље, у заставе свих земаља које је Рипли походио, у малу статуу Гандија која цвркуће? Звона из целог света, па и она са овнова с планина јужне Србије. Коначно, појављује се газда куће. У шареној кошуљи с мапом континената које је посетио. Почиње да прича о Југославији у којој је боравио 1932. године, а Мома му показује „Политику”. Зна много о Југославији, а сваки час користи реч „машала”. Ко зна одакле ју је покупио, тек, она је коментар на све:
– Ваши пси ме замало не исцепаше…
– Машала.
Кинеска соба, шпанска, јапанска, она са Тибета… све веродостојно. Риплијева спаваћа соба личи на венецијанске. Човек обожава ренесансу. За разлику од куће која је у хаосу, претрпана, студио је у савршеном реду. Јојић гледа гомиле књига, започете и довршене цртеже. Рипли и даље све сам ради, помоћници само дописују слова. И тако до вечери, не зна човек где пре да гледао. А Рипли га је испратио са „Машала”. Како би другачије?

Од Њујорка до Вашингтона. Престоница, огроман број аутомобила: 600.000 становника, а 200.000 аутомобила. Јојић има утисак да су заузели сваки слободан центиметар. Присуствује и конференцији за новинаре председника Френклина Д. Рузвелта. Новинари постављају каква год питања хоће, што је Мому, поученог искуствима из Београда, јако зачудило. А овај још и одговара. На крају конференције упознаје и самог Рузвелта. Потписао му се на фото-апарат који је касније, током Другог светског рата, закопан негде у Црној Гори. И никада није нађен, по сведочењу Јане Јојић, Момине кћерке.

Враћа се у Њујорк, база по граду. На своје чуђење, у посластичарској радњи у Шездесеттрећој улици затиче Косту Тодорова, чувеног бугарског револуционара. Не као госта, већ иза тезге. Сарадник Стамболијског, посланик у Београду, новинар, карикатуриста, политичар, сад прави колаче усред Њујорка? Да није неко ко само личи? Није, прави Коста, један и једини. Мома покушава да од њега извуче неки политички коментар, али Коста само јадикује над американским посластичарима који користе разне прашкове и маргарин. А ко је видео да маргарин иде у колаче? Досадио човеку горак посао политичара и револуционара, па би мало да се ослади. А о политици ни реч. И више га занимају тешкоће око потрошње сладоледа него све невоље сељака на Балкану. А на изласку, и поред давнашњег познанства, Мома је морао да плати поједени колач. Њујорк је то, братко…

content_ilustracija-za-momu2

Све за туризам

Обилази „Фордове” фабрике аутомобила у Детроиту, гледа раднике, такозване „Фордове робове”. Креће ка западној обали. Негде у Оклахоми, нека варошица. Бестрагија. Сапутник га натера да направе паузу и поједу нешто у тамошњој кафани, именом „Велики поглавица”. На излогу намоловано лице неког Индијанца, очигледно поглавице. Са све перјаницом. Ништа необично у Америци, царству рекламе. Кад су ушли, иза тезге се појавио један дебео, црнпураст и сав мастан и знојав. Мома га препознаје, то је онај са излога. Тај нос не може да се помеша. Весели га то што ће упознати једног правог Индијанца, па још и поглавицу.

Кад, тај носати поглавица представи се као Пера, и то на чистом „лалинском” језику. Мома седне, да се не сруши. Онда му Пера објасни о чему се ради. Како му је неко рекао да личи на те „Индијане”, он се досетио и дао да на излогу намолују ону слику. Па још да допишу да је велики поглавица. Посао одмах боље крене. Који ће Американац да долази да једе код неког ко се зове Пера Станчулов, док код поглавице нагрне и старо и младо. Нико не пита да ли је прави поглавица, а радња ради. Куд ћеш боље?

На путу ка Калифорнији јавља се читаоцима из Чејена. Паланка на Дивљем западу. Управо се одржава некаква парада, каубоји и Индијанци пролазе кроз град, певају, играју. Све за туризам! Присуствује родеу. Каубоји показују шта знају, лете ласа, јуре се телад, кроте бикове. При овом последњем, један каубој и гине. Ризик посла.

Коначно, Калифорнија. А где ће прво него у Холивуд. Шетка по гробљу, све тражећи гроб великог заводника Рудолфа Валентина пред којим се, по дописима, убијају шипарице. Мало се разочарао: нити гроба, нити шипарица. Само фиока. Додуше, у маузолеју за богате. Ту је прах великог глумца. И нигде никога, само букет ружа.

Посећује и филмски студио. Затиче Лондон у магли. Момци из гумених црева пуштају дим који маскира зидине Тауера. На врху неког зида води се борба, гушање око револвера. Онда, неко пада са тог зида. Редитељ урла, ништа не ваља, сцена се понавља. Па тако неколико пута. Онај јадник са зида пада ли пада, добија батине, све док редитељ није био задовољан. Снима се „Баскервилски пас”, један од филмова о Шерлоку Холмсу. Мома упознаје Бејзила Ретбоуна, чувеног филмског Холмса. Воде га даље по „Фоксовом” имању, аутомобил иде из земље у земљу. Мало Египат, па мало стари Рим. И све то на 200 метара. Мајстори му објашњавају: ако затреба Париз, праве Ајфелову кулу за два сата. За Лондон, ту је Тауер. Беч – Пратер. А можда једног дана буде и Београд.

Тајна Волта Дизнија

Ипак, ништа не може да замени посету студију великог Волта Дизнија. Јојић је добио пристанак, лично ће Дизни примити новинара из Југославије. Док прилази студију пита се шта ли ради Мики Маус, како ли изгледа Паја? Усред шуме чемпреса налази се кућа Микија Мауса. Студио Дизни. У предворју чекају деца којој су обећали да ће упознати лично Микија. Дизни је ужасно заузет, али наћи ће неколико минута за Јојића, кад је већ превалио толики пут. Прво упознаје једног другог Дизнија. Билија, Волтовог брата. Док чека главу породице и студија, прилази му један младић и представља се:  – Паја Патак! Додуше, његов глас.

Најзад, прима га и сам Волт Дизни. Мома је морао да разочара читаоце, и то чињеницом да дотични већ годинама не вуче ни једну једину црту на хартији. Ништа Мики, ништа Паја. Он надгледа. А кога то? Хиљаду и сто Дизнија. Армију цртача. Оних који стварају бајке на хартији. А и оне покретне, на платну. Управо се завршава цртани филм „Пинокио”. Мома се присећа да то дело у српском преводу има назив „Непослушни лутак Ћира”. Целовечерњи филм, до сада најбољи из Дизнијеве продукције. Волт му одаје тајну да оловком цртају само мушкарци, док девојке раде коначне цртеже тушем. А и ону да једино ради синхронизацију Микија. Говори лично он. То уживање не препушта никоме, ни за живу главу. А успут, Моми поклања и неколико цртежа и лично их потписује за „Политику” и њене читаоце. Данас се један од тих цртежа налази у редакцији „Политикиног Забавника”.

Убрзо је дошао и крај путовању. Ваљало је враћати се у Европу. Ипак, Мома Јојић је пропутовао готово цео континент. С краја на крај. Видео и описао и Холивуд, али и беду црначких четврти. И то је Америка.

Буран живот

Некако је судбина одредила да се човек који је проживео занимљив живот роди баш на  Видовдан 1914. године, кад су одјекнули пуцњи у Сарајеву, а у Ђаковици, где му је отац Миљан, официр, службовао. Основну школу, па гимназију завршио је у Беранама и Ваљеву, а онда уписао Правни факултет у Београду. Као студент почео је да пише у „Штампи”, потом у „Политици”. Како су му репортаже врло брзо биле запажене, што по изузетном стилу, што по избору тема не превише уобичајених за то време, „Политика” га је убрзо послала у Америку. Најбоље репортаже из новина обједињене су 1941. године у књигу „Непозната Америка”, која је послужила као извор за овај текст. После повратка из Америке био је дописник „Политике” из Софије, где се оженио Лилијаном Попиванов, и кратко из Букурешта, до пред сам рат.

Враћа се у Београд, где га већ у мају 1941. хапси Гестапо. Биће да је то због изјаве „Њујорк тајмсу”, у којој је тврдио да је Хитлер луд. Пребачен је у Грац, а убрзо се преко неких веза нашао на слободи. Релативној, пошто је  неко време као илегалац провео у Београду, да би се убрзо пребацио код жене у Софију. После ослобођења и повратка у Београд опет је ухапшен. По сведочењу кћерке Јане, оптужен је да је агент Интелиџенс сервиса и предратног Генералштаба, мада с њима никакве везе није имао. Нико се није замарао да проверава, људи су губили главе и за мање. Издржао је робију, али је изгубио право да пише. А и ако му неки напис прође, обавезно иде без потписа. Радио је као чувар на дрвари и дактилограф у Народном музеју. Сарађивао је у „Раду”, „Привредном прегледу” и „Експортпресу”, углавном као преводилац, коректор и лектор. Преводио је с енглеског и бугарског. Умро је 1968. године.

Политикин Забавник

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *