Селинџерово питање – Хорнбијев одговор

Податак да су култна књига половине прошлог века, Селинџеров “Ловац у ражи” (1951, први српскохрватски превод 1958. године) и њен јунак Холден Колфилд већ зашли у шесту деценију, дубоко је протресла данашње четрдесетогодишњаке и оне старије. Идол њихове адолесценције напунио је педесету а да им није ни мало помогао да нађу одговоре на питања која је себи, и њима, постављао на “великој раскрсници младости”. Баш напротив: већина његових скривених страхова, потенцијалних непријатељстава и преувеличаваних мука, све оно од чега је бежао Селинџеров књижевни јунак, догодиле су се управо тој генерацији.           

 Марширали су у антиратним колонама и на мировним окупљањима, учествовали у демонстрацијама 1968, посвећивали се индијској нирвани и покушавали да се просветле зен-будизмом, опијали алкохолима и  удисали опијате… Све у потрази за скривеним рајем у коме заувек могу да остану,  као што је то тражио Холден Колфилд  –  Селинџеров “ловац у ражи”. И све је показало своје наличје.

 Зашто? У чему је квар, гвинт, како то да је од све те потраге и “истрајно безазленог и ушепртљаног” односа према животу, остала тек узречица “опуштено”? Касниш на испит –  опуштено, оставила те вереница  – ма, опуштено, изгубићеш посао  – опуштено, него шта. Узречица која не значи препуштање већ много више – посебан животан став: не прихватити прописана, етабилирана правила која “живот значе” али не зато да би их мењао већ да би их заборавио,  потиснуо из себе и света јер ни она нису свемоћна, почесто су тек нова форма која прекрива старе ћупове…

 Ако се у тридесетој години први пут подвлачи црта и прави нека врста делатног животног плана, у педесетој је већ време за резиме, који може бити и коначан, то је време ломова коме ни Холден Колфилд не би доакао. И када се у Сан Француску појавило ре-издање култног “Ловца у ражи” поводом његове педесетогодишњице, један од новинара градског дневног листа је у име његове и своје безазлене младости обишао Њујорк трагом лутања Холдена Колфилда по њему.

 Извештај је био, као што се могло очекивати, поражавајући: тог Њујорка више нема, Пан станица није ни близу онога што је некада била, чувени Едмондтон хотел више ни не постоји. Једино што није нестало то је Централни парк са језером у свом јужном делу по коме пливају патке.

Холден Колфилд је два пута постављао исто питање таксистима који су га туда возили: шта се  догађа са паткама зими, када се читаво језеро претвори у комадину леда по коме се свет клиза?

 Први таксиста се окренуо и погледао га “као да је некакав лудак: – Шта ти то ‘оћеш, дасо?  –   рекао је.  –  Да ме завитлаваш?

 Други таксиста, Мађар, нервозно и љутито је прихватио разговор, враћајући се стално на ту тему: – Како то, до врага, мислите  –  шта раде? Остају где су, за име бога!… Живе усред тог проклетог леда”

 Као да су рекли: Живот је тврд и тежак, синко. У њему мораш бити јасно усмерен и издржати га, чак и када те целог заледи…

 Педесет година касније, таксиста, Пакистанац, возећи поред Централног парка одговара на исто питање: – Постоји језерце са паткама тамо? Не, не, не. Не знам куда патке иду. So sorry, sir.

 Као да је питао: Постојали су “безазлени и ушепртљани”? Они које су звали “шантаве патке”? Не, не, не. Ако су и постојали, такви више не постоје. Ја не знам за такве, жао ми је, господине.

 Новинар из Сан Франциска завршава текст констатацијом: “Холден Колфилд је 50 година стар, време је да се повуче у пензију”.

 Стара, позната прича: жал за младошћу, наивношћу, тренутком у коме је свет још увек отворен, када је све могуће. Онда живот почне да се реализује, а све што постигнемо затвара десетине онога што нисмо стигли или могли ни да покушамо.

 Садашњим генерацијама то питање о паткама, које је неке бивше одушевљавало својом бизарном “непрактичношћу” и естетиком сувишног, данас је нејасно, ако не и смешно. “High Fidelity”, модерна култна књига Ника Хорнбија, неки је сразмерни репер. У њој се свет сазнаје и емоције исказују посредством актуелних рок-група, уз сталну бригу како да се нађе стална девојка, развије бизнис и заради. “Холденовску” обузетост собом и опуштеност према свету заменила су питања: шта околина мисли, какав ми је имиџ и зарада, шта могу да учиним да их побољшам…

 “Шантаве патке”  – ако су заиста некада постојале  –  постале су офуцани лабудови без лепоте и сјаја и без могућности да опет буду патке са језера у Централном парку. И естетика сувишног има своју цену.

za P.U.L.S.E /Миливој Анђелковић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Selindžer, Миливој Анђелковић