Ulogujte se / Kreirajte profil

„Философија паланке” и њени критичари

За једну књигу вероватно не постоји већа похвала од тога да буде непрестани предмет полемике. Не, напросто, предмет хвале – то је досадно и сумњиво – већ управо извор неслагања и спорова, повод нових читања и тачaка неспоразума. Ако је судити по томе колико је гнева навукла на себе и свога аутора, колико је читалаца повредила, „Философија паланке” Радoмира Константиновића једна је од најживљих књига на српском језику. Од тренутка када је Константиновић, 1967. године, почео да чита делове рукописа на Трећем програму Радио Београда, до данас, та књига не престаје да живи пуним животом, каквим су, ваљда, живеле и још увек живе можда још само књиге Данила Киша. Оно, међутим, што буни критичаре Константиновићеве књиге, јесте дилема откуд толика узнемиреност пред једним тешким филозофским текстом. Како је могуће да текст кроз који се није лако пробијати, који врви парадоксима, за који је потребно високо умеће читања да би се уопште прешао, текст који не подилази простоти, изазове толико покрета, толико недоумица, толико спорова и да, на крају, буде у толикој мери утицајан да водеће дневне новине у земљи свако мало отварају простор за критику те књиге?

FILOSOFIJA-PALANKE-RADOMIR-KONSTANTINOVIC_slika_O_47969749

Критичари „Философије паланке” готово једнодушно истичу да „тајна” те књиге није у њој, већ у својеврсној политизацији „случаја”, те да она своју славу дугује не самом тексту него идеолошком раду који јој је прибавио (незаслужену) видљивост. Овај приговор ваља схватити озбиљно и усложнити га. Нема сумње да су се Константиновићевом књигом, као богатом ризницом идеја, бавили теоретичари препознатљивог и неспорног дела (Латинка Перовић, рецимо). Несумњиво је да су они и у самим тумачењима положили рачун о својој компетенцији (Александра Боснић Ђурић, на пример). Нема сумње ни у то да је идеолошка позиција речених тумача јасно профилисана и, у најширем, могла би се одредити као антифашистичка (Милорад Беланчић). (Је л’ то лоше?) То, наравно, никако није случајно јер „Философија паланке” и јесте изразити бревијар антифашизма.

Да би се, дакле, ова књига читала и тумачила, потребно је да се тумач легитимише и самим тумачењем, што, додајмо, није за руком пошло ниједном критичару. Све досадашње критике утопиле су се у муљу баналности. Иако би било занимљиво и корисно прочитати добру критику „Философије паланке” – онако, отприлике, како Жил Делез критикује Канта, свог најљућег непријатеља коме се диви – досадашњи покушаји своде се на баналност. Наравно, то што су банални не значи да нису и добрано токсични. Баналност је по дефиницији токсична, о чему нас убедљиво извештава „Философија паланке”. Најзад, нема ниједне сложене књиге која је преживела као таква већ је живела од тумачења, од нових читања, од критике, од идеја које је порађала и од примаља (бабица) тих идеја. Потребно је научити дивити се великој књизи да би се могла критиковати. Свака велика књига има велике читаче. Константиновићева, утолико, није изузетак. Нажалост, њени су критичари недорасли задатку критике. Не зато што критикују, већ зато што не знају шта критикују. Отуд танка стратегија оспоравања која инсистира на томе да је текст одвећ тежак, одвећ непрозиран и за читање и за разумевање и за превођење и, уопште, напаст једна за банални ум. Томе насупрот није уочено да се иједан компетентни читач пожалио на тежину књиге.

konstantinovic_0_0_468X10000

Оно пред чиме се критичари „Философије паланке” упадљиво не сналазе јесте парадокс. Код великих мајстора попут Константиновића филозофија не завршава парадоксом, већ парадоксом почиње. Парадокс је страст филозофије (уп. Жил Делез, „Разлика и понављање”, српски превод стр. 368). Тешко је критичару који не добацује до општости – јер критичари „Философије паланке” остају у посебностима, углавном националним (те не чуди што нису баш гадљиви на фашизам) – да разуме игру овог типа (стр. 110, издање из 2004): „Побуна до које овде долази [паланачка побуна против незаустављивог протока времена], у покушају порицања баналности, завршава у негацији времена, негацији која није само својствена баналности већ која је основно њено својство. Нема помирења између баналности и времена.” Ниједан критичар „Паланке” није нас убедио да је у стању да добаци до оваквог места, а таквих обрта у густом ткању Константиновићеве књиге има по неколико на свакој страници. Ево шта Константиновић овде каже (другим речима): Кад год паланачки дух хоће да се ушушка у вечном и непроменљивом, кад год се упне да од своје духовне паланке направи мали Рим, он насрће на време у којем живи проглашавајући га баналним, недуховним, површним; он живом времену супротставља мртву вечност у облику, рецимо, недодирљиве традиције или неуништивог народног бића и тиме се непогрешиво, као мува, пеца у мреже баналности, где наставља да се копрца све мислећи да, у ствари, лети. То безглаво копрцање паланачког духа најчистији је нихилизам, најчистији насртај на живот, на ону неодољиву тамну силу (пише Ниче) која неисцрпно жели саму себе. Зато је баналност увек нихилистичка, зато Константиновић (заједно с Ханом Арент, Данилом Кишом, Жилом Делезом) грми против ње и зато је критичари „Философије паланке” тако спокојно негују. Зато баналност јесте зло.

maxresdefault

Иван Миленковић, филозоф

Политика

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst „Философија паланке” и њени критичари

  1. Katarina Ristić Aglaja

    23/07/2016 at 12:46

    “Duh palanke proklinje misao kao jemstvo svakog prokletstva, i pre nego što ona dođe na svet: zato jer biva nesposobna da reši zagonetku postojanja, tačnije, da je “zatvori” u ovo rešenje. (…) Bezmernost vaseljene njega užasava kao sopstvena (naslućena) bezmernost.” (Rade Konstantinović: Filozofija Palanke).

  2. Asinus

    23/07/2016 at 18:14

    Najživlja knjiga na srpskom jeziku je “LIFE & STYLE” autora Zorannah

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *