Ulogujte se / Kreirajte profil

Чекам, чекам Малвина…

Знам, случајност је, све, у животу. Ако су вам дани досадни, само коракните, напред и препустите се случајности, нећете зажалити!…

Судбина је хтела да ме, те јесени, госпођа Малвина узме за свог подстанара. Богами, зграбила ме је као змија жабу! Можда је мислила да се у мени крије принц!…

unnamed

Њен стан је, заиста, био огроман. Кроз три ходника, светлу трпезарију са стилским намештајем, барометром, аспарагусом, камином у мозаику и сликама Венеције, Палића и Златибора, поред њених двеју соба, спаваће, мање и примаће, огромне, уселио сам се у “своју” собу и заједно с књигама из теорије књижевности стропоштао на висок намештен кревет, као да сам се прућио по крову… по крову у чипкама!…

Има времена у човековом животу кад је “неподељен”, ни овде, ни тамо, само “лелуја” ивицом и “пушта” се да га судбина носи… У дане непосредно пре Малвине, мало сам као “добио крила” и мамузао Пегаза да “лети”! Дању бих, с пробуђеном надом, узлетао, али ноћу, болно, падао. Хтео сам! Да постанем неко и нешто, познат и моћан! А, онда, у дуплом мраку, мраку ноћи и мраку капака, судбина ме је ударала по прстима: нико, и ништа!… Па Малвина…

Кад сам, ујутро, изашао из купатила, реч по реч, још држећи пешкир, сазнао сам да госпођа Малвина живи, сама.

И да је удовица!

Е, то нисам знао. Нисам показао изненађење, иако сам се веома изненадио… О, о, о!… Шта ме снађе!… Како ћу… не знам тај “језик”!… Који “језик”?!… Ма, пустите, све саме…

Да, да, као громом погођен. Зар сам се наместио код лепе и младе удовице?! Шта ће рећи моја сирота мајка и њене колеге чиновници, моје врле колеге с факултета… кад сазнају?! Часови дијалектологије код Алексића, а код куће удовица, аха!… Акценатска вежбања код Пеце, а код куће… аха!… Кад глас “полети”, не можеш му сапети “крила”!… Само се, ви, смејте, тешко ми је било!… Кад сам, годину дана раније, преко Студентске задруге, цепао карте на Сајму, нико у Сокобањи није веровао да нисам “пропао” на студијама. У ствари, пола је веровало, а пола није. Они који су мислили да сам “пропао” (какав страшан израз!), наводили су доказ што су ме видели у униформи вратара, са службеним качкетом! Они који су ми завидели, управо су наводили униформу да сам успео у животу! Тек дошао у Београд, а, већ, зарађује!… Па госп… Мал… Пст!…

Зар ћу моћи да их разуверим да међу нама неће и не може бити ништа?!

Тешко. Веома тешко…

Првих дана мог становања, мало сам се задржавао у стану. Било ми је незгодно што под истим кровом станујем с усамљеном женом. Ујутро бих се нечујно извукао из стана, а увече бих се, исто тако тихо, завукао у своју собу, као у савест!
Па легнем. Па се подвучем под јорган! Па, још, заклопим очи! Па мисли терам на другу страну!..

unnamed (1)

Понекад сам имао осећај да, осим мене, и нема никог у стану јер је владала потпуна тишина. Само звуци хладне кише шапћу по прозорском окну и прсти орахове гране зову, незнано куд… “хајде, хајде!”… “чекамо те, чекамо те!”… Орах са мном на “ти”…
Тако се заврши јесен, дуга и хладна, а од помисли на београдску зиму, крв ми се “ледила”…

Почетком зиме, једне вечери, доста касно, био сам стопостотно сигуран да је госпођа Малвина одсутна. Не знам на основу чег сам, то, закључио, али… Можда је на путовању, код рођака, ваљда их је имала, свак их има… Ништа одређено о њој нисам знао… Паде ми на памет да проверим да ли сам, заиста. сам. Глупа знатижеља, ништа друго.

Устао сам из кревета, онако, у пижами и пошао у “експедицију”. Цуњао сам по стану, на прстима, као уљез. “Собе и собице”, ређале су се у недоглед, нисам ни претпостављао да их је толико. Скупљачица соба! Можда снова! Боље него сова, бова, марака или запушача… Нисам схватао да неко може имати толики стан… и живети, у њему, као… као… Зашто још неком није издала собу? Већ, само, мени? Зашто сам ја повлашћен?… Могла је, стан је био њено власништво. Овако, испада да сам у неку руку… ма, принц! Принц станар!… Да, да, више сањар!…

Свуд беспрекорни чистоћа и ред. У орманима уредно сложене њене мекане и мирисне хаљине које је носила ко зна кад. Заустављено време. (Пруст: “Пронађено време”). Без страсти, без видљивих знакова неке скорашње промене. Малвинини шешири. Малвинине ципеле, чизмице и сандале. Малвинине бунде, чак пет (на броју). Малвинини шалови, мараме, каиши, сатови, пудријере, огледалца, назувице, трепавице, доњи… Малвинини кишобрани, сунцобрани… на једном, кад се притисне дугме, чује се: јо-јо-јо!… Најзад, какво пријатно изненађење… Малвинина венчана хаљина као из бајке!

Снежно-снежна!

Обавијена целофаном!…

Нисам издржао, морао сам да је дотакнем…
Грешне мисли, пролетеле су ми…

Госпођа Малвина, ништа се није променила, и сад би је, комотно, могла обући! Пази на линију, сигурно једе као птица, негује се и… самује. Можда се ноћу бори са самом собом?! Удовица, али жив створ!…

Можда и њој падају на ум грешне мисли?… Не, то је немогуће! Сасвим немогуће, међу нама је огромна… потпуно искључено, ни говора, невероватно да ми, уопште и…

И она и ја, зазиремо једно од другог! Десетак-петнаестак година нас деле, могао бих се зак… То није мало. Читава вечност. И више. Ја, сиромашан студент, а она…

unnamed (2)

Најзад сам се нашао пред великим двокрилним вратима спаваће собе. Отворио сам их. Потпуно уверен да је ту нећу пронаћи. Преварио сам се!

Моја газдарица, лежала је у брачном кревету и гледала телевизију.

Скаменио сам се.

– Уђи, има добар француски филм о љубави – рече она сасвим мирно, уопште се не изненадивши што сам тако бануо у њену собу. – И ти ћеш заволети Бретању…

– Неугодно ми је… Видите да сам у пижами – једва сам промрмљао осећајући како ми пламте образи.

– Па шта мари, нећу те појести!…

Био сам у неприлици. Нисам имао где да седнем јер није било столице. Само плакар с огледалом, сточић с телевизором и тај огроман француски кревет који је хтео да ме прогута!

Стајао сам, загледан у екран. Филм је био занимљив, али нисам могао да га пратим. Кад сам већ показао толику дрскост да, непозван, дођем, сад нисам имао храбрости да брзо изађем и повредим је. Тим пре што ми је рекла да останем. Ако одем, испашће да се нечег бојим… Не, не, нисам се плашио…

Хладноћа ми се, мало-помало, увлачила у кости. Премештао сам се с ноге на ногу. Најзад је она приметила моју невољу.

– Прехладићеш се, смести се код мојих ногу и покриј се – рекла је и добацила ми црвен јастучић…

Сад сам се, тек, нашао у сосу! Под истим покривачем!

Не, то је номогуће!

Нико не сме да сазна!…

Била је далеко од мене, а, ипак, толико близу! Нисам смео ни да помислим шта би се све, у сну, могло десити. Нисам месечар, али шта радим у сну, то, стварно, не знам!… Понављам, срећом, нисам као моји ујак и тетка!… Шћућурен у дну кревета, као скулптура од мермера, готово да нисам ни дисао. Срце ми је, међутим, тукло као да сам у грозници. А грешне мисли, навирале су… навирале… Све, све.. што, што… Све би било лакше да није њеног мириса!…

b2a8001d-0903-4c56-a8a0-32093364c98a

Госпођа Малвина се мешкољила у кревету, кикотала се, коментарисала филмску причу из Бретање, час гласно, час упола гласа, у зависности од ситуације на екрану. И, догодило се оно што нисам могао ни да претпоставим. А, верујем, ни ви…

Заспао сам!…

Што се каже: сном правед…

– Хајде, хајде, спавалице! – чуо сам Малвинин глас као с неба…

Чудно, у први мах ми се учинило да чујем глас своје мајке. Било је бело, бело јутро. А моје лице… црвено, црвено… знао сам, то, и без огледала…

Лежао сам у Малвинином кревету. Она је љуљушкала послужавник с белом кафом, две шоље и кифлама, две кифле. За бедног студента, чудесна и нестварна “мртва природа” на јави.

– Опростите, ја…

– Само изволи. Ја сам, већ, јела… Штета што ниси филм догледао до краја. Све се лепо завршило. Узели су се и живели, срећно-срећно… дуго-дуго… он и она…

– Зашто ме нисте пробудили?

– Било ми је жао… Спавао си тако чврсто-чврсто!…

unnamed (3)

Села је крај мене и једном руком придржавала послужавник. Јео сам и гледао у њено добро лице. Није била лепа. Нос јој је био повијен. Имала је малу брадавицу на бради с кратким длачицама. Али, осмех јој је био леп. Лепа је била њена доброта. Цела, она, била је лепа. Имала је лепо срце. Из њених лепих уста нису излазиле ружне речи. Глас јој није био прејак. Није мирисала на женске водице већ на сапун, чистоћу, уредну кућу. Смешкала се, с рупицама на образима и бради. Морао сам да чаврљам преко залогаја. Понекад бих се мало загрцнуо, закашљао, изгубио нит говора… Тад би ме газдарица лупкала по леђима и, на све моје незгоде, смејала се. Затим је отишла да донесе још топле беле кафе, сад, још, с дебелом “крагном” кајмака. Стидео сам се због студентског апетита. Хтео сам да сакријем да сам гладан, али нисам могао, глад ме је одавала. Како, се, оно каже: не могу се скарити: глад, кашаљ и љу… Зар сам се, већ, заљубио?!… Тако брзо! Нисам ни осетио! И, што сам више јео, као да сам био још гладнији! Али није чудно, обично бих прескакао не, само, студентску вечеру већ и доручак! А сад, почашћен као цар! Од говедара до цара, само је корак! Од жапца до принца, ни толико!
Кад сам завршио доручак обрисавши беле-беле “бркове”, угледао сам кроз прозор беле пахуље снега.

Малвина је седела крај мене, на кревету, ћутећи, загледана у први прави зимски дан у Шуматовачкој 96.

Бојажљиво сам је гледао, из профила. Дубока замишљеност, одсутност за све око себе. Можда у том тренутку није ни била свесна да сам ту, у њеном кревету, у тако незахвалној ситуацији. Заспао, уз телевизор! Као дете! А ујутро добио и доручак на послужавнику! Не би вредело ни причати, ко би веровао?!

Најзад се окренула према мени.

Од њеног погледа, прошли су ме трнци.

Плашио сам се њене доброте, богатства, њене женске моћи и надређеног положаја.

Само једна њена реч, могла ме је избацити на улицу.
Срце ми је сишло у пете.

Дрхтао сам као прут.

Осећао сам се као да сам нешто крупно згрешио и сад морам поднети заслужену казну… Па, кад је, већ, тако: чекам-чекам… Гле, и ја сам почео да мислим у дупликату!…

unnamed (4)

“Па добро, учините, већ, једном, то, што сте наумили, ја сам спреман!” – хтео сам да викнем и тако прекратим муке на које ме је ставила ова жена.
И она учини…

На овом месту, класици би застали, покушали да… можда и да… али… ја нисам класик!

– Знаш, ја сам решила… Малопре сам размишљала и решила – рече Малвина, још увек држећи послужавник. – Више нећу издавати твоју собу…

Знао сам!

Ех, луди Велиборе!

Гледао сам је, мањи од маковог зрна…

– Нећу-нећу је издавати…

Значи, тако, отказ…

– Прећи ћеш овде… И спаваћеш, ту…

Спаваћу-спаваћу… Шта сам, то…

– Ако се заволимо, венчаћемо се… Молим те… Да покушамо… Ја, ионако, не могу имати деце…

Као епилог

Прошло је неколико година… Умало не рекох прошло-прошло… али, више, то, и није било потребно, “ствари” су се упростиле…

Малвина и ја живимо у срећном браку…

Она се не мења, као да не стари… Изгледамо, већ, као вршњаци…. јер ја убрзано старим…

Од Малвининих ђаконија, почео сам да добијам стомак. Ћелавим, све више, лице ми се бора. За годину-две, изгледаћу старији од ње, сигуран сам. Већ сад, у огледалу, видим, јасно тај пут…

Да, тачно је, она не може да има деце и због тог је, понекад, тужна-тужна. Кад приметим њене сузе, нежно их бришем, али оне теку, дуго, не могу да их зауставим. Да је охрабрим, лизнем јој тешку сузу… Такав непријатан час она решава тако што ме замоли да певам, било шта, само да је песма…

И ја чиним, то, њој за љубав. А нисам певач, не…

Али кад певам, тужан сам ја. Нисам начисто шта ми је, само ми се, срце, стегне. Али, такав је живот. Смех и сузе, сузе и смех… а, између, живот…

Нешто се, захваљујући случају, започне, а затим се наставља по утврђеним законитостима природе…

Волим Малвину и она воли мене.

Не можемо ни замислити неки друкчији живот.

Ја радим, а она остаје код куће.

Кад дођем, чека ме топла супа на столу и колачи у пећници.

После ручка, обавезно идемо на поподневно одмарање. Наслоним главу на њено раме и тако заспимо без иједне бриге у…

Ако увече има нешто занимљиво на телевизији, навијемо будилник да не пропустимо почетак. Она гледа програм, а ја, уморан, спавам: рад на пумпи ме замори…

Ујутро, зна се, буди ме са сендвичима, прженицама, домаћим буреком или кифлама с белом кафом.
Суботом, кад Малвина оде на пијацу, уђем у своју некадашњу собицу.

Седнем на кревет.

Ћутим.

Гледам кроз прозор, грана гледа мене.

Ништа не радим, руке у крилу.

Ништа не мислим, само волим.

Седим и чекам да се Малвина врати…

unnamed (5)

за П.У.Л.С: Велибор Михић

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *