Ulogujte se / Kreirajte profil

10 pravila za rokenrol

ROBERT FORSTER

‘Ponekad igram igru sa samim sobom, kažem sebi: imenuj 5 najboljih američkih rokenrol grupa iz 60-tih. Moja lista ide : The Velvet Underground, The Byrds, The Beach Boys, The Doors, i onda zastanem na petom mestu. Creedence? The Band?/mada su Kanadjani/ Simon and Garfunkel? Jefferson Airplane? The Lovin’ Spoonful? I onda zaokružim sa The Monkees.’Robert Forster

forster_white

Pretpostavljam da je svima manje-vise poznato ime Robert Forster, pevač, kompozitor, osnivač australijske grupe The Go-Betweens. A možda ste čuli i njegov skorašnji solo album, The Evangelist. Pored muzičke karijere, Forster se od pre nekoliko godina okušao i kao muzički kritičar. Njegove kolumne, ili bolje reći kritike koje su u formi mini-eseja, model muzičkog novinarstva, mogu se čitati u magazinu koji izlazi jednom mesečno, The Monthly. 2006 godine je Robert Forster za svoje kritičke osvrte u The Monthly dobio i Pascallovu nagradu, a prošle godine izdao knjigu sa kolekcijom od tih muzičkih eseja koje je pisao za The Monthly u periodu od 2005 – 2009, pod nazivom : 10 Pravila za rokenrol/10 Rules for rock’n’roll.

forster_book

Knjiga se sastoji od četrdesetak eseja, svaki od po pet-šest stranica dugačak. Tu su i kritike muzičkih albuma, recenzije za nove knjige, kritike koncerata, sve sto Forstera interesuje i voli : Dylan, Paul Kelly, the Monkees, Phil Spector, Glen Cambell, AC/DC, Bonnie Prince Billie, Delta Goodrem, Augie March, the Big Day Out, the Countdown Spectacular. I za sve njih, Forster je na interesantan način imao šta da kaže i napiše. U knjizi su i dva poglavlja napisana sa velikim osećanjima i posvećena njegovom skoro preminulom drugu iz Go-Between, Grant McLennanu.

Eseji se čitaju kao kratke priče i drže pažnju čitavo vreme. Kolekciju eseja je završio sa kratkom pričom o Normie Roweu, zajedno sa hipotetičnom listom : 10 bendova u kojima sam želeo da budem. Knjiga je slična po formi i sadržaju kao recimo High Fidelity od Nick Hornbija.

Dakle, 10 pravila rokenrola, koja su i prvi deo knjige/ po kojima je knjiga, očigledno, dobila i naziv/ po Robert Forsteru su :

1. Nikad ne budi sa muzičarom koji svoj rad opisuje kao mračan.

2. Pretposlednja pesma na svakom albumu je najslabija.

3. Najveće grupe obično liče jedna na drugu

4. Biti rok star je 24.satno radno vreme

5. Grupa sa najviše tetovaža ima i najlošije pesme.

6. Posle 20 minuta na bini ne očekujte od nijedne grupe da se išta novo desi

7. Gitarista koji menja gitare na bini posle svake treće numere samo pokazuje svoju kolekciju gitara

8. Svaki veliki umetnik krije se iza svog menadzera

9. Velike grupe nemaju članove koji snimaju solo albume

10. Tročlana grupa je najčistija forma rokenrola

Negde sam pročitala izjavu da je Lou Reed jednom rekao da je za savršenu rokenrol grupu dovoljno: 2 gitare, bas i bubnjevi.

Johnny Ramone je imao svoja 3 zlatna pravila za sviranje uživo :

1. Uvek sviraj pozadi na bini, ne ispred publike

2. Koristi stalak za mikrofon standardni, a ne sa zglobom

3. Obezbedi svoj prostor na bini

Mislim da će pravilo iz Forsterove knjige #10 da izazove uvek raspravu. Mada su meni diskutabilna i #9 kao i #6.

Koje bi ustvari tročlane grupe mogle da budu? Ako izuzmem pevače, onda bi tročlani bend za kvintesencijalni rokenrol bio: The Who? ZZ Top? Hedrix Experience? Ramones? Nirvana? , a onda po tom nekom kriterijumu četvoročlane: The Beatles, Stones? Creedence, Television? A kako bez Micka i Rogera uopšte zamisliti Stones i The Who?

Evo nekoliko delova iz intervjua koji je Forster vodio sa John Willsteedom /bivšim članom The Go-Betweens i sa publikom koja se okupila u knjižari Avid Reader u Brisbaneu krajem 2009. kada je Forster promovisao svoju novu knjigu 10 Rules of Rock’n’Roll i tom prilikom odgovarao na pitanja.

JW: Rokenrolu su potrebna pravila. Drago mi je da si ih ti konačno definisao.

RF: Dopala mi se ideja da ove dve stvari spojim zato sto u rokenrolu, teorijski, nema pravila. Tako je on zamišljen, ili bar do nekih granica, ili je to samo mit da nema pravila? Ono što sam pokušao, kako i naslov knjige kaže : 10 Pravila za rokenrol je da da ta dva pojma sastavim koja inače po nekoj muzičkoj logici ne idu zajedno.

Pravila i rokenrol?

JW: Šta odlučuje o čemu ćeš da pišeš?

RF: Ma koliko to delovalo ‘perverzno’ u neku ruku, obično je to neko ili nesto o čemu nešto znam, ili sam bar imao iskustva sa tim. Kao npr grupa Franz Ferdinand koju ja zaista volim jos od njihovog prvog albuma. Oni su iz Glasgowa. Mi smo bili sa muzičarima iz Glasgowa, Orange Juice, Josef K, Aztec Camera, mi poznajemo te ljude. I kada su se 2005. godine Franz Ferdinand, njih četvorica ‘glaswegian arty’ hipstera pojavila sa odličnim prvim albumom, meni su se zaista dopali. Svidjali bi mi se čak i da nisu iz Glasgowa, ali sama cinjenica da jesu još više mi ih je približila. Kada sam razmišljao o recenziji njihovog drugog albuma, dodao sam paragraf o Glasgowu, iz mog nekog ličnog iskustva. To je ta veza o kojoj govorim, kad kažem da treba da znam nesto, ili imam neko lično iskustvo o stvarima o kojima pišem, i to mnogo pomaže u pisanju.

JW: Ono o čemu ti pišeš daje mogućnost izbora i uopšte način na koji pišeš mi se dopada. Pogotovu sto su mi neke stvari vrlo bliske, iz nekog razloga. Možda je ta bliskost zbog tvog lirskog pisanja tekstova i tebe kao kriticara. Ima nešto u tvom pisanju što je u nekoj rezonanci izmedju tih stvari.

RF: Ima puno ličnog u ovome sto pišem. Ja imam neki romantičan pogled na rokenrol. Možda i malo cinizma u svemu tome. Znam da te dve stvari ne idu zajedno, ali mi pomažu u pisanju.

Neko iz publike : Mene je zaista impresionirao vaš stil pisanja. Već u vašem prvom eseju shvatite da u rukama imate vrsnog pisca. Stuart Glover, koji je profesor kreativnog pisanja na University of Queenslandu izjavio je isto to o vama. Pitam se : kada ste rekla da biste čitali bilo šta što nije beletristika, imate li neka dela koja ne biste čitali? Imate li neke kriterijume, filtere da neko delo treba da ima odredjeni kvalitet ili vas interesuje samo sadržina?

RF: Ne, mora da postoji kvalitet. Ja sam oduvek voleo da čitam sve osim beletristike. Kadgod bih bio u knjižari otišao bih na deo gde je istorija i biografija. Čitam sve iz tih oblasti. Neke od mojih najomiljenijih knjiga su malo neobične, recimo prva autobiografija Sammy Davis Jr., autobiografija Glorie Swanson, Swanson on Swanson. Takve stvari… Odličan pisac biografija je neko kao Richard Elman koji je napisao odličnu knjigu o Oscar Wilde-u i James Joyce-u. On je jedan od najboljih. John Richardson upravo piše jednu savršenu biografiju. Treći deo o Picassu. To su fantastične knjige. Mora da postoji neki standard koji meni odgovara, mada je verovatno odgovor u tome da su me biografije uvek interesovale. i one mogu da variraju u kvalitetu, nije to da je moj ukus specifičan i da nipodaštavam sve ostalo, ali taj žanr ima neku širinu i vrednost. Imam na primer autobiografiju Shaun Cassidyija koju sam kupio u nekoj knjižari specijalizovanoj za umetnost koju jednostavno nisam hteo da čitam. Izdata je sedamdesetih godina. Nisam knjigu ni pipnuo.

JW: Kad smo kod biografija, posebno mi se dopalo u tvojoj knjizi deo o Normie Rowe / australijski rok pevač/ koji je jedan od dva teksta koja spadaju u beletristiku. Imam utisak da je deo o Normie Rowe važan, a opet, deluje kao lažna autobiografija, ili tako nešto slično. Da li razmišljaš da nastaviš sa tim?

RF: Da, mogu da zamislim pisanje biografije u prvom licu jednine ’Ja’ – pomislili biste da je priča o mom životu a ustvari je nečiji drugi život u pitanju. Volim da se igram sa tom idejom, imam još nesto nalik na The Coronation of Normie Rowe, takodje je u knjizi, priča pod nazivom Art World, gde sam ja kao umetnik u New Yorku, poznanik mi je Robert Hughes, i ja crtam portrete ljudi na Upper West Side, tako da sam odvojen od umetničke scene u centru Manhattana. Krenuo sam sa pisanjem ovoga gde nema ničeg autobiografskog , ništa što bi se odnosilo na moj zivot, ali ja poznajem sve te likove /čija su imena stvarna, nisu izmišljena/ i sutuacije u kojima su bili, tako da priča jeste istorijski tačna, ali je cela stvar lažna. I to mi se dopada.

Neko iz publike : Imam dva pitanja u jednom. Da li ima nešto ili neko koga ne biste komentarisali i o kome ne biste pisali i kako se odlučujete , koja je selekcija šta će se naći u vašoj knjizi?

RF: Postoje stvari o kojima ne pišem. Bio sam prilično oprezan sa australijskim umetnicima jedno dva-tri meseca kada sam počeo sa recenzijama za The Monthly. Može se reći da sam bio skoro uplašen. Ako biste sada čitali recenzije koje sam napisao u prvih nekoliko godina za The Monthly, primetićete da je većina za umetnike van Australije. To je ono o čemu pričam kada kažem da sam bio oprezan, nisam hteo da to bude ‘boots ‘n’ all’ stav. Prvu kritiku sam napisao za album Anthony and the Johnson. Tada sam shvatio da sa napisanim tekstom mogu da živim sledećeg dana i nastavio sa pisanjem. I opet sam preživeo i sledeći dan, nešto što se ne bi ni slično desilo da sam pisao roman ili kratke priče. Sada se osećam mnogo opuštenije, npr ove godine sam napisao veliki osvrt-kritiku o Paul Kellyjevom duplom CD-ju,o njegovoj karijeri, što nikako ne bih napisao ranije, mislim u prvih nekoliko godina moje muzičko-kritičke karijere.Nisam imao tu sigurnost, što je sasvim normalno. Video sam ploču u Rockinghorsu, na zidu, i jednostavno mi je u tom trenutku sinulo : Ja to mogu da uradim.’ Postoje neke zone u muzici, australijskoj, gde ne želim da idem zato što te ljude znam. Koji je drugi deo pitanja?

Neko iz publike : Kako se odlučujete šta će da se nadje vašoj knjizi?

RF: Postoje neke moje kritike koje sam napisao prve godine koje sam sačuvao. I kada sam ih ponovo pročitao nisu se uklopile. Tek sam tada krenuo da definišem i formiram svoj stil. Tako da u knjizi nema puno eseja iz prve godine. Kada sam krenuo da pišem za mesecnik, The Monthly, u aprilu 2005., The Go-Betweens su izdali Ocean Apart koji je bio i poslednji album. O bendu Franz Ferdinand sam napisao članak u hotelu u Madridu kada sam imao jedan dan odmora od koncerta, pošto je trebalo da se odmah šalje za Melbourne. Izbacio sam i esej o Bill Callahanu. Radi se o Smogovom /drugo ime za Bill Callahana/ albumu. Uzelo mi je dve nedelje da napišem kritiku. Ne znam kako sam to uspeo, ali sam napisao kompletnu kritiku za Smog u hotelu u Canberri, a te večeri smo imali koncert. Znao sam da to moram da uradim, proveo sam ceo dan u pidzami u hotelskoj sobi, ljudi su mi samo donosili kafu. Znao sam da sve moram da završim do 4:30 poslepodne. Ustao sam u 9 ujutru , slušao CD nekoliko puta i ostatak dana proveo pisajući. Još jedna stvar koju moram da priznam: ja sam sve ovo počeo kada sam imao 48. godina. Napiso sam kritiku o Lucindi Williams za njen album West pre dve godine. Jednostavno nisam se ‘konektovao’ sa njom, kada sam ga predao redakciji nije ličilo ninašta, i to je bilo zaista porazno. To mi se desilo još jednom. Ja nisam novinar sa iskustvom od 15 godina, nisam školovan novinar, nisam radio poslove za novinarsku kuću, ili bio novinar-dopisnik u inostranstvu. Ja nisam ta vrsta novinara. Ja još uvek imam padove, još uvek sam konfuzan, jos uvek mi nedostaje onaj osećaj da znam sta i kada i kako da pišem, još se uvek tražim.

JW: Sve si bolji bolji.

RF: Da, bolji sam ali je još uvek zastrašujuće. Ide polako nabolje, iz meseca u mesec.

Grant McLennan (L) and Robert Forster

6 maja, u nedelju poslepodne dok je pripremao dobrodošlicu za goste, za novu kuću, Grant McLennan, moj prijatelj i kolega od 30 godina, umro je od srcanog udara. Imao je 48 godina… Tako je počeo oproštajni esej Robert Forster za svog prijatelja, druga, kolegu Grant McLennana koji može u celosti da se pročita u The Monthly magazinu.

za P.U.L.S.E / Snezana Moracic

3 komentara na tekst 10 pravila za rokenrol

  1. Boban Savković

    29/03/2010 at 13:16

    Brain Damage, zasigurno, nije najslabija pesma, uostalom kao ni The End,
    Neuköln, Eternal, The Black Angel’s Death Song,Listening Wind,Lucky…itd..itd..

  2. Bojan

    29/03/2010 at 14:51

    I meni su dvojka i sestica diskutabilne, a pod 9 je toliko puta demantovano da ne vredi ni nabrajati. Ali zanimljiva lista i dobar tekst, pregledacu malo te kolumne Forsterove

  3. Moca

    29/03/2010 at 19:49

    meni sva ova pravila ne piju vodu.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *