Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

10 proznih dela velikih filozofa

Filozofija ume da bude suvoparna, da je više interesuje matematika, ili depeše iz sudnice, nego umetnost, ali ponekad ona ume da pokaže zaigranost ili poetički senzibilitet prema jeziku ili nekoj narativnoj formi, pa čak i da bude intrigantna u literarnom smislu. Žan Bodriar, na primer, osmislio je termin “teorijska proza” i razmatrao scenarije za buduće stvarne svetove, koji bi bili divljiji i neverovatniji od onih iz naučne fantastike. U njegovom slučaju, to bi trebalo da još više istakne neosnovanost znakova i značenja.

Ali filozofi od proznih strategija nisu koristili samo postmodernističku sumnju, ne bi li tako nadogradili svoje projekte. Hegelovo glasovito delo “Fenomenologija duha” može se čitati kao ogroman roman, u kojem se likovi, avatari i duhovi kreću napred kroz svet i kroz istoriju. Njegov prevodilac na francuski jezik Žan Hipolit nazvao je to delo “filozofskim romanom”: u jednom odeljku likovi gospodara i sluge se dramatičnog bore oko pitanja priznanja. Niče je bio veliki stilista i njegovo delo “Tako je govorio Zaratustra” se često pojavljuje na spisku filozofskih romana. Tu imamo protagonistu i zaplet koji podseća na bildungsromane, dok tragički junak uči lekcije kroz svoje neuspehe.

Dok je industrijski kapitalizam, sa svojim ratovima i svojim fabrikama, potresao Evropu, književna forma je uvek lebdela nad krucijalnim temama nezadovoljnih filozofa – naročito u posleratnoj Nemačkoj, gde su oni bili školovani u hegelovskoj tradiciji, sa svešću o univerzalnoj istoriji i dijalektičkom metodu. Neki su smatrali da epska poezija, sa prividnom harmonijom i integrisanim drevnim svetom, ne može da se primeni u modernoj epohi koja je rodila roman, formu za individualno konstruisanje i konzumiranje. “Teorija romana” Đerđa Lukača, pisana dok je besneo I sv. rat, opisuje propast uglednih ličnosti modernog doba, u smislu transcendentalnog bezdomništva i uskraćenosti za dublja značenja.

Roman svoju formu razvija u svetu u kojem se unutrašnji životi pojedinaca, revolucija i razočaranje ovim stvarima sudaraju i mešaju. Do početka XX veka, roman se bio olinjao i apsorbovao sav haos i nered modernog sveta. Budući da je bio komunista, Lukač je savetovao da romanopisci treba da osmišljavaju racionalne i funkcionalne svetove, kao one koje su stvarali Volter Skot i Balzak. Ukratko, Lukač bi pre izabrao Tomasa Mana nego Franca Kafku. Drugi, pesnici-filozofi koji su konsultovali Hegela, Marksa i Ničea i stvorili kritičku teoriju, koristili su književne forme, politiku i filozofiju drugačije. Oni su se pozivali na preterivanja i emotivne naboje ekspresionizma, zaigranost dadaizma i bajki, enigmatične alegorije i oštre dosetke Nove stvarnosti. Jedan od njih je bio i Valter Benjamin, sa kojim ova lista i počinje.

  1. “Pripovedač”, Valter Benjamin

Benjamin je poznat po svojoj kompleksnoj marksističkoj i mesijanskoj filozofiji, u kojoj je povremeno koristio parabole, metafore i pesničke opise, kao u delu “O konceptu istorije”. Manje je poznato da se okušao i u književnim formama – napisao je mnoge radio drame, sonete, scenarije, žanrovsku prozu, novele, i mnogo drugih dela, uglavnom kratke forme. Koristio je kafkijanske parabole, skečeve u kojima je ironizovao  sopstvenu egzistenciju, nadrealističke i fantastične priče, mitološke priče za decu i psihološke priče. Sva ova dela su se bavila putovanjima, igrom, kockanjem, ljubavlju, sudbinom, književnom tradicijom, odnosima među generacijama, akcijom i pasivnošću, kao i njegovi filozofski spisi uostalom. Jednja od njegovih ranih priča nosi naslov “Šiler i Gete: laički pogled”. U pitanju je bizarna halucinacija u kojoj se nemačka književna istorija razbacuje oko piramide, a zatim je đavo dovodi na rub uništenja.

  1. “Izborni afiniteti”, Johan Volfgang Gete

Pomenuti Gete je ostavio za sobom neizmerno delo: bio je pesnik, državnik, dramaturg, romanopisac i pripovedač. Filozofske misli koje su prožimale njegovo književno stvaralaštvo motivisale su ga podjednako kao i njegovi prirodnjački i filozofski eksperimenti sa bojama i optikom, botanikom i evolucijom. Ovaj roman integriše u sebi njegova različita interesovanja za istraživanje telesne hemije i njene specifičnosti, odbojnosti, afiniteta i delovanja.

  1. “Škorpion i Feliks”, humoristički roman Karla Marksa

Godine 1837, Marks je kao devetnaestogodišnjak napisao ovaj roman. Pun apsurda i igre rečima, sa stilističkim elementima Tristrama Šendija. Takođe, on je i deo njegove rasprave sa nemačkom idealističkom filozofijom koja je bila u povoju, i tu se već uviđa jasan osećaj za materijalizam, kao i podeljenost društva u klase: “Obični smrtnik – to jest onaj koji nema nikakva prava ili primogeniture – sukobljava se sa olujama života, baca se u uznemireno more i skuplja perle Prometejeve pravde iz njegovih dubina, pred njegovim očima se unutrašnji oblik ideje pojavljuje u svoj svojoj slavi, i on stvara sa velikom hrabrošću, ali onaj koji raspolaže nasleđem prvorođenog pušta da samo kapi padaju na njega, zbog toga što se boji da će izvrnuti zglob, pa stoga sedi u ostavi.”

  1. “Tragovi”, Ernst Bloh

Bloh nije pisao prozu, ali neki od njegovih ranih filozofskih spisa, kao što je ova zbirka, kombinuju eseje, priče, bajke i anegdote, koji su prikladni oblici za obradu tema kao što je “prinošenje svetla” u opskurnost proživljenog trenutka. Ovde se filozofija javlja kao poezija.

  1. “Ginster”, Zigfrid Krakauer

Ovaj autobiografski roman, sa slapstick pasažima iz filmova, koje kao da je pravio Čaplin, ima gorko-ironičan odnos prema svetu otuđenog čoveka izgubljene generacije. Blago komičan, on opisuje savremenu fragmentaciju ljudskog tela i gubitak individualnosti u masovnom društvu. Dostupan je samo na nemačkom.

  1. “Doktor Faustus”, Tomas Man

Pod jakim suncem “nemačke Kalifornije”, Man i Teodor Adorno su zajedno radili na ovom obimnom romanu. Ova priča o varvarstvu i racionalnosti prikazuje kompozitora koji liči na Arnolda Šenberga. Stvaralaštvo izmišljenog, demonskog, sifilističnog kompozitora Adriana Leverkuna je opisano po ugledu na Adornovo delo “Filozofija nove muzike”. Adorno se i sam pojavljuje u delu kao đavo, u vidu “teoretičara i kritičara, koji i sam komponuje, onoliko koliko mu mišljenje dopušta”.

  1. “Blago indijanca Džoa”, Teodor Adorno

 

Adorno je ovaj libreto napisao početkom 30ih godina XX veka, inspirisan delom “Jak vetar na Jamajci” Ričarda Hjuza. Bavi se prijateljstvom dva dečaka u ruralnoj Americi u XIX veku, ali glavne teme su mu strah i krivica. Opisuje ubistvo, kuće sa duhovima, egzekucije, a koristi i Haklberi Fina i Toma Sojera kako bi ispitao mogućnosti “demitologizacije”, čime se rado bavio. Knjiga je dostupna samo na nemačkom.

  1. Skica za roman o Nevilu Čemberlenu, Maks Horkhajmer

Sociolog i teoretičar Frankfurtske škole Horkhajmer je takođe napisao “Uspon i pad”, poetičku studiju nemačkog društva i njegovih antirevolucionarnih institucija, u kojoj se koristio aforizmima i kratkim esejima. Još je zanimljivije ovaj neobični spis. On na satiričan način opisuje Čemberlenov dolazak u zagrobni život i susret sa Bogom. Bog je – nasuprot svim očekivanjima – žena koja, u skladu sa njegovim idejama, gaji simpatije prema socijalizmu i demokratiji.

  1. “Svi kraljevi konji”, Mišel Bernštajn

Bernštajnova je bila situacionista i stoga je bila na tragu filozofije Hegela i Marksa. Ovaj roman je navodno napisan samo zbog novca, a koristio je stil šund popularne književne forme posleratnih tinejdžerskih ljubića: “Mi smo svi junaci romana, zar ne primećuješ? Ti i ja komuniciramo suvoparnim, malim rečenicama. Čak postoji u vezi sa nama nešto što je nedovršeno. A romani su jednostavno takvi. Ne pružaju ti sve. To su pravila igre. A naši životi su predvidljivi poput romana, takođe.”

  1. “Dudli Zoo: slonova priča”, Alfred Zon-Retel

Zon-Retel je mnogo poznatiji po svojoj epistemologiji apstrakcije, nego po ovoj knjizi za decu, čija se radnja događa u grofoviji Zapadni Midlends. Ovo je priča o odbeglom slonu koji je smrskao svetlo crveni mini moris. Ova bajka je duhovita i uvrnuta priča o lošoj sreći. Objavljena je u Nemačkoj 1987, kada je Zon-Retel imao 88 godina, a u njoj se nalazila i fotografija Zon-Retela kako čita “Sunday Times”, kao i mnoštvo skica koje prikazuju kako bi to izgledalo kada bi slon seo na mini morisa.

Ester Lesli
(preveo: Danilo Lučić)

Glif

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *