Ulogujte se / Kreirajte profil

27. mart 1941

1941-03-26-0011

Pre šezdeset devet godina, nepuna dva dana posle pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, izvršen je puč: smenjena je vlada koja je u Beču potpisala pakt, maloletni prestolonaslednik Petar II Karađorđević, šest meseci pre svog osamnaestog rođendana, proglašen je punoletnim i tronizovan, sastavljena je nova vlada s generalom Dušanom Simovićem na čelu, potpredsednicima Vladkom Mačekom i Slobodanom Jovanovićem, a na ulice Beograda izašli su brojni građani da proslave ovaj događaj – isključivo kao antinacistički akt.

demonstracije

Tokom pola veka od završetka Drugog svetskog rata kod nas se u školama predavalo da su demonstracije tog 27. marta 1941. organizovane od strane Komunističke partije Jugoslavije. U tu čast, posle oslobođenja od nacističkog okupatora, Ulici kraljice Marije u Beogradu promenjen je naziv u Ulicu 27. marta (delu ulice nedavno je vraćeno prvobitno ime).

S druge strane, i danas su uticajne tvrdnje da je puč organizovan od strane britanske tajne službe i da su srpske kolovođe isplaćene grdnom svotom funti za izvršenje naloga. Pristalice ovakvog tumačenja uglavnom tvrde, i to da je sam puč katastrofalna istorijska greška koja je bila povod vojnom razaranju zemlje. U prilog tome, navode sadržaj potpisanog pakta, to da se Nemačka i Italija obavezuju da ne ugrožavaju teritorijalni i politički integritet zemlje, da prilikom vojnih operacija svoje trupe ne pokreću preko jugoslovenske teritorije i da od Jugoslavije ne zahtevaju vojnu pomoć.

Adolf_Hitler_and_Prince_Paul_of_Yugoslavia

U knjizi britanskog istoričara Stevana K. Pavlovića „Hitlerov novi antiporedak – Drugi svetski rat u Jugoslaviji“ (Clio, 2009), o prirodi martovskog puča i insinuacijama o upletenosti Britanije u njegovu organizaciju, kaže se i ovo: „Britanski poslanik u Beogradu je 24. marta dobio ovlašćenje da podrži svaki subverzivni čin protiv vlade, čak i uz rizik da to ubrza nemački napad. Britanski agenti su podstakli jednu grupu u (inače srpskoj) Zemljoradničkoj stranci (koja je bila u vladi, ali je imala prozapadno opredeljenje) i neke ličnosti iz patriotskih organizacija, ali su samo kucali na već otvorena vrata. Puč je bio posledica nagomilanog nezadovoljstva vladavinom kneza Pavla i njegovom politikom u celini, pre spontana reakcija nego pripremana zavera, i protiv slabe i neodlučne vlade izveli su ga oficiri koji su želeli da ’spasu čast’ ne samo Srbije već i Jugoslavije kako su je oni doživljavali.“

trojni pakt

Britanija, kao stožerna država antinacističke koalicije, kad je posredi jugoslovenski puč, samo je, dakle, kucala na već otvorena vrata – u njemu ona nije imala udela. Puč su, nesumnjivo, organizovali i izveli oficiri Kraljevine.

Pristup Trojnom paktu u srpskoj javnosti doživljen je veoma negativno. Srpska pravoslavna crkva bila je, takođe, protiv potpisivanja ovog pakta i javnosti je taj stav bio dobro poznat. Kad je, pak, u Beču potpisan pakt, puč je nastao kao spontana reakcija.

U prilog tvrdnji o spontanoj prirodi demonstracija ide i činjenica da one nisu bile jedino u Beogradu, nego „i u drugim srpskim gradovima, ali i van Srbije (naročito u Sarajevu, Skoplju i Ljubljani). Glavni organizatori uličnih demonstracija su, po svoj prilici, bili studenti i srednjoškolci“, piše Stevan K. Pavlović.

27.mart1941uRumi_2

Iako nisu učestvovali u organizaciji demonstracija, komunisti im ubrzo daju i svoj ton, unoseći svoje pokliče i parole. Udžbenike istorije će decenijama potom, kad je na redu lekcija o 27. martu, ilustrovati isključivo fotografije s parolama „Bolje grob, nego rob“, „Bolje rat, nego pakt“, „Živeo Sovjetski Savez“. Jedna od najčešćih parola na ovim demonstracijama „Živeo kralj“, iščeznuće kao da nije ni postojala. Kuriozitet je i i to da čuvenu parolu „Bolje rat, nego pakt“ nije mogla tada ispisati ruka jednog komuniste, jer su u to vreme komunisti listom podržavali jedan drugi pakt, Pakt o nenapadanju, potpisan između Nemačke i SSSR-a.

27_mart_1941_beograd_2

Najzad, demonstracije nisu sasvim u skladu s političkom voljom pučista. Naime, dok je osnovni razlog uličnog okupljanja građana demonstriranje protiv Trojnog pakta i nacizma, Simovićeva vlada ne odbacuje odredbe pakta. Strahujući od nemačke odmazde, već u prvim danima posle puča, nova vlada pokušava i da podigne borbenu gotovost vojske za odbranu i da dobije podršku Sovjetskog Saveza i, istovremeno, brže-bolje da uveri Hitlera kako je puč isključivo stvar unutrašnje jugoslovenske politike te da se neće reflektovati na spoljnu politiku koja i dalje nastavak politike kneza Pavla. Volja demonstranata izražena parolama „Bolje rat, nego pakt“, „Bolje grob, nego rob“, međutim, strogo je suprotna ovom diplomatskom pokušaju.

kp2

Nepunih deset dana posle demonstracija 27. marta usledila je krvožedna nacistička odmazda. Beograd je bombardovan, ali je u istoriji zasvagda ostala upisana slobodarska težnja i njegovih građana i građana Srbije. Smisao 27. marta upravo se nalazi u ovoj slobodarskoj težnji. Postoje, naime, kako u ličnom, tako i u životu društva, momenti kad se mora pružiti otpor po cenu egzistencije, kako se ne bi živelo na uštrb dostojanstva.

Ovakav stav izvrsno je u martu te strašne 1941. izrazio tadašnji poglavar SPC patrijarh Gavrilo, koga, nažalost, njegova crkva danas gotovo i da ne pominje. U razgovoru s knezom Pavlom, pre nego što je ovaj potpisao Trojni pakt, a pošto je odlučio da ga potpiše, patrijarh je rekao: „Moja je dužnost da vam otvoreno kažem da bi pristupanje naše države Trojnom paktu i njeno opredeljenje za Osovinu, uništilo životnu snagu i moral našeg naroda.“

Zlatko Paković

Politika online

[objavljeno: 27/03/2010]

Jedan komentar na tekst 27. mart 1941

  1. Bojan

    31/03/2010 at 13:36

    Apsolutno. Jedan od najcasnijih dana u nasoj istoriji, cija je diskreditacija toliko degutantna da je ne vredi ni komentarisati. Sto se strateskih nedoumica tice (kad iz zagovaraju kriticari), najglasnija je ona u zrtvama koje su potom usledile. A ko bi nam GARANTOVAO da se ISTO to ne bi dogodilo i da nismo oborili taj sramni sporazum? Brzina, recimo, ustaskog organizovanja vlasti i preuzimanja svih poluga u tzv. NDH svedoci o tome da je ta je ta stvar pripremana GODINAMA ranije a ne u tih desetak dana. I to pripremana van zemlje, jer nema podataka da su u toj instalaciji ucestvovali ni Macek, Subasic i ostali pripadnici hrvatske mejnstrim-politike (od kojih neki jesu, primerice Macek, oportunisticki pozvali hrvatski narod na priznanje Paveliceve vlasti, ali su vecinom otisli u emigraciju sa jugoslovenskom Vladom, dakle, nisu bili deo ustaske price). Kao sto i tacno precizirana linija nemacke, italijanske, bugarske, madjarske i albanske okupacije nase zemlje, svedoci o tome da je plan napravljen u Rimu i Berlinu sigurno godinama ranije.

    Britanski plan o otvaranju juznog fronta koji bi cinile Jugoslavija i Grcka bio je odlican, i bio bi ostvarljiv da je citava Jugoslavija delila srpsko gadjenje prema nacizmu. Ovako, nazalost, nije.

    Osim toga, price o placenim oficirima su budalastina, vecina tih ljudi je umrla u siromastvu (Nikola Kosic je umro pre neku godinu, covek je inace, premda inzenjer, u emigraciji u SAD bio terenski radnik, inace jedan od uglednih nasih iseljenika i covek koji je u Milvokiju osnovao srpski radio koji i danas postoji, kazu poznavaoci da je arhiva neverovatna).

    Nego, Pakovic je nepotrebno pakostan, jer stvari em precutkuje em relativizuje u inace dobrom tekstu. KO se to danas odrice patrijarha Gavrila? Verovatno, uz Pavla, najupamceniji srpski patrijarh novijeg vremena. Ako se neko rugao i relativizovao njegovo herojsko drzanje i cinjenicu da je bio najvisi duhovni crkveni poglavar Evrope u nacistickom ropstvu, to su radile i rade pojedine NVO (uz generalnu relativizaciju srpskih zrtava i otpora), koje Pakovic, naravno, ni u snu nece pomenuti ni Politika objaviti :wink:.

    I ovo svodjenje srpskog otpora na “gradjane Srbije” je sasvim neumesno, ako se zna da je tada gotovo polovina Srba zivela izvan granica danasnje Srbije (koja uostalom nije ni postojala tog 27 marta 1941 u danasnjim okvirima). NAPROTIV, i te demonstracije u Sarajevu su vodili – Srbi (koji ce se, pogotovo u Sarajevu ali i sirom Bosne, naći vec desetak dana kasnije kao zrtva stravicnog genocida, uz Jevreje koji su gotovo nestali kao zajednica tokom okupacije tih prostora. I genocid je bio najstrasniji upravo u tim zapadnim krajevima, gde je i buknuo narodni srpski ustanak (naravno, bilo je tu i projugoslovenskih muslimana i Hrvata ali rank-and-file i na nivou CITAVE zajednice, ustanak je bio srpski jer su jedino Srbi, uz Jevreje i Rome, bili vidjeni za nestanak). A i u Skoplju su demonstracije, logikom stvari, vodili ili tamosnji Srbi ili projugoslovenski Makedonci. Bugarasi su cekali nemacke i Borisove trupe kao “oslobodioce”.

    I sad Pakovic nista od toga nece da pomene jer je politicki nekorektno podesetiti se da su Srbi nekad ziveli i van granica smederevskog sandzaka, a ovamo prica o dostojanstvu i istorijskom pamcenju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *