Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

A year in a life of…

Pre par dana smo videli još jedan, ko zna koji po redu, tekst o Sgt.Pepperu. Pomalo iziritiran setih se jednog drugog albuma, albuma koji nije izmenio praktično ništa u popularnoj muzici, niti je imao ikakav uticaj na ono sto se zove zapadna civilizacija, ali je meni lično ‘objasnio neke stvari’, pa je stoga za mene bitniji od Sgt.Peppera. Radi se ovde o ‘drugom konceptualnom albumu’, o zaboravljenom, i od tvoraca napuštenom čedu The Rolling Stonesa, o njihovom šestom LP-ju Their Satanic Majesties Request (Decca, 1967).

To je album koji je izašao veoma po brzo po uspehu već pomenutog albuma Beatlesa, u sred psihodeličnog talasa koji je zahvatio planetu, i koji je dočekan od strane publike i kritike kao njihov Sgt.Pepper. Naravno da svi oni nisu dobili novog Sgt.Peppera i naravno da su ostali razočarani. Iako je album, već po inerciji, lako i brzo dostigao zlatni tiraž, ipak se zadržao u vrhu top lista veoma kratko i potom brzo pao u zaborav.

Osim činjenice da su Lennon i McCartney gostovali na jednoj od pesama (“Sing this all together”) i da je omot veoma sličan Sgt.Pepperu (čak se i na tom omotu pojavljuju sva četvorica Beatlesa), ovaj album nema zapravo nikakve veze sa Sgt.Pepperom, toliko da se u usporedbi ova dva albuma, čini mi se, najbolje može videti razlika izmedju ove dve velike grupe.

No, hajde malo o okolnostima koje su prethodile albumu. Prvo, i Stonesi su kao i Beatlesi bili već do kraja 1966. umorni od histerije koja ih je pratila, kao i od stalnih putovanja i koncerata, te su odlučili da konačno sednu u studio i naprave jedan album polako i na miru. Zatim, ta 1967. je bila, kako kaže Bill Wyman “godina problema sa drogom”, i Jagger, Richards i Jones su imali nebrojena pojavljivanja pred sudom, najčešće zbog optužbi u vezi sa narkoticima. Na kraju, Jagger sam kaže da su u to vreme bili veoma nezadovoljni tadašnjim producentom, Andrewom Oldhamom, koji zapravo nista nije ni producirao, pa su odlučili da prvi i jedini put sami produciraju ploču. Sve te stvari čine jedan nesrećan splet okolnosti koji je ovu ploču nezasluženo doveo do toga da ona bude ‘crna tačka’ njihove diskografije. U tom smislu, rekao bih da je ovo najpotcenjenija ploča u istoriji popularne muzike. I još bih dodao da je tu dospela zbog pogrešne percepcije javnosti. Jer, ovo nije nikakav njihov Sgt.Pepper, niti je ovo neki standardni psihodelični album iz 60-ih. Ovo je pravi, klasični The Rolling Stones album, samo se to ne vidi na prvi pogled.

Dakle, bio je to prvi i jedini izlet Rolling Stonesa u psihodeliju, upriličen sasvim namerno, pod uticajem upliva psihodelije u sve i svašta, svakako i pod uticajem Beatlesa. Snimanje je trajalo prilično dugo, pre svega zbog nemogućnosti da se svi članovi benda pojave u londonskom Olimpik studiju u isto vreme, a i kad bi se pojavili to bi obično bilo u pratnji ne manje od 6-7 raznoraznih likova iz londonskog mondenskog kruga, pa nije ni čudno što je snimanje trajalo dugo i što je bilo prilično haotično. Kada se tome doda i masivna upotreba halucinogenih sredstava i nepostojanje pravog producenta koji bi presekao svu tu zajebanciju, nije ni čudo što je album ispao tako loše isproduciran i nekohrenetan. Ali…

Ali, ko je ikad slušao Stonese zna da produkcija tu nikad nije bila perfektna, kao i da oni nisu, u pravom smislu reči, studijski bend, i naučio je da sluša mimo tih objektivnih problema. Što se tiče koncepta, za razliku od Beatlesa, ovde su Stonesi gledali “van” sebe i to napred, u budućnost. I to vrlo, vrlo daleku budućnost. Paradoksalno, album otvara “Sing this all together”, jedna plemenska singalong himna iz vremena kada smo crtali po pećinama, a zatvara punokrvna spejs-rokenrolština pod nazivom “2.000 light years from home”. No, to nije zaista poslednja stvar na albumu. Dok Beatlesi svoj Sgt.Pepper završavaju najozbiljnijom pesmom na albumu, Stonesi nakon predjenog puta od pećine do kosmičkih letova album zvršavaju jednim vodviljski šaljivim komadom, kojim kao da poručuju da sve ovo sto smo prethodno čuli nisu mislili ozbiljno i da će već za koji mesec da slete na zemlju i podare nam najveću r’n’r’ stvar svih vremena – Jumpin’ Jack Flash.

Pored već pomenute “Sing this all together”, imamo i reprizu iste te pesme, koja je zapravo nekontrolisani i neartikulisani osmominutni džem ko zna koliko slučajno okupljenih ljudi u studiju. To je ujedno i najslabiji momenat na ploči, dok je sama ideja za reprizu očigledno preuzeta od slavnog prethodnika. Posle uvodne himne, slede tri dragulja, klasična Richardsova “Citadel”, zatim, kao iznenadjenje, Wymanova “In antoher land”, koju je basista sam otpevao, i dalekovidna, akustična “2000 Man”. “Citadel” je pravi garažni Rolling Stones hit, sa reskom Keithovom gitarom, kasnije obradjena od mnogih pank-rok bendova; “In another land” je pesma o čoveku koji se budi iz sna samo da bi shvatio da se nalazi u novom snu, i tako nekoliko puta. Pravi psihodelični motiv, začinjen zvucima melotrona, koji eksplodira u refrenu prepoznatljivim gitarskim zvukom. Na samom kraju je snimljeno i tridesetak sekundi Bilovog hrkanja! “2000 Man” je sjajna akustična kompozicija, koja takođe ima gitarsku kulminaciju u refrenu, a u kojoj Jagger peva stihove u kojim se mnogi danas mogu prepoznati:

Well my wife still respects me
I really misused her
I am having an affair
With the random computer

Don’t you know I’m a 2,000 man
And my kids, they just don’t understand me at all

Nakon ove tri stvari dolazi već pomenuta repriza koja zatvara prvu stranu albuma. Drugu stranu otvara verovatno najpoznatija pesma “She’s a rainbow”. U pitanju je jedan šaljivi, razdragani klavirski psihodelični komad, koji je takođe začinjen melotronom u izvedbi Jonesa, prepoznatljiv po euforičnim pozadinskim vokalima. Na neki način to je i centralna tačka ploče, jer posle nje dolazi mračna “The Lantern”, koja se bavi temom smrti, a zatim i “Gomper”, kao povetarac lagana “vilinska pesma”. Album se, uslovno rečeno, zatvara psihodeličnim putovanjem “2.000 Light years from home”, pesmom koja je nabijena snažnim taktovima ritam-sekcije, sa podcrtanim osećajem samoće i neizvesnosti u onome što nas čeka “negde gore”. Kao i nekoliko ranijih stvari, tako je i ovu obeležio Brian Jones epizodom na melotronu. Po meni, ova stvar je najbolji momenat na ploči, koja i danas zvuči sveže i originalno. Kao što rekoh, za kraj posle kraja, ostavili su “On with the show”, koja kao da baca u vodu sve prethodno odsvirano, i najavljuje nastavak show-a, tj. kao da govori da je ovo bio samo kratki izlet u psihodeliju, da to nije ono čime oni hoće dalje da se bave, dakle, da ne brinemo…

Neki od nas nisu ni brinuli, jer, iako je evidentno da je ova ploča umočena u tada aktuelnu psihodeličnu smesu, ipak se ne može sakriti prava bluz-rok narav ove petorke, koja izbija u gotovo svakoj od deset pesama, samo dokazujući da oni mogu uspešno da odsviraju bukvalno sve što postoji, a da uvek ostanu verni sebi, neukroćeni, arogantni dripci koji samo ne žele ono što je Richards otpevao u pesmi “Happy”:

Never wanna be like papa
working for the boss every night and day…

I tako, nisu ovo Stonesi koji patetično pokušavaju da nadigraju Beatlese u njihovoj igri, nije ovo nikakva psihodelija, to je klasičan Rolling Stones album, samo je milje u kome se priča odigrava malo drugačiji nego obično. Može se ovde svašta naći, neki od najboljih Keithovih rifova, puno egzotičnih instrumenata u izvedbi Briana Jonesa, ima tu čak i simfonijskih orkestracija (u vrlo umerenim količinama), mogu se čuti i neki prastari afrički ritmovi, a bogami i poneki od onih koji će doći tek mnogo godina kasnije. Za jednu tešku i zvucima krcatu ploču Their Satanic… se veoma lako sluša i to je ono što joj daje poseban plus. To što se ne nalazi visoko plasiran na listi njihovih albuma ne znači ništa (mada su mnogi kritičari tek kasnije progledali), više govori činjenica da se bez bar dve pesme sa ovog albuma (She’s a rainbow i 2.000 light years from home) ne može zamisliti ni jedan dobar “Best of” Rolling Stonesa, kao i jaka “podzemna struja” poštovalaca i obožavatelja ovog albuma. To su oni koji ne gutaju šta im se servira, već kopaju i sami nalaze skrivena blaga muzičkog sveta.

Elem, činjenica je da su i sami članovi benda prilično kritički nastrojeni prema ovom albumu, i to pre svega zbog haosa koji je vladao na snimanju, kao i zbog loše produkcije. Ipak, kako godine prolaze i sami u mnogim intervjuima priznaju da zapravo to i nije tako loša ploča. Znam mnoge koje će ići dalje od toga, koji će reći da je to jedan od tri najbolja njihova albuma, a ima ih i koji kažu da je ta ploča “majka” prog-rocka, i da se s tim u vezi treba porediti sa ranim albumima Pink Floyda, mnogo pre nego sa Sgt.Pepperom. Ja kažem da je ovo jedna od najboljih ploča Rolling Stonesa i da se samo formalno može porediti sa pločom Beatlesa, a kad bih morao to da uradim, rekao bih da je za celu dužinu jača.

Ako se neko pita kako su Stonesi za samo godinu dana od pitkog pop-roka sa “Between the buttons” stigli do žestokog blues-rocka na “Beggars banquet”, ova ploča je savršen odgovor.

Za P.U.L.S.E. subjektivno vaš, Simić Mihajlo

14 komentara na tekst A year in a life of…

  1. Boban Savković

    23/08/2010 at 22:38

    Izgleda da na P.U.L.S.U imamo trougao The Rolling Stones, Dylan i The Beatles.
    Bojane, Highway 61 Revisited ili Blonde on Blonde?

  2. Moca

    23/08/2010 at 22:42

    bobane, ako hoćeš sve tri te tačke na jednom mestu, slušaj Brian Jonestown Massacre. to je neverovatan spoj bitlsa, stonsa i dilana, a opet highly original.

    jeste, dali su sebi ime po jonesu i imaju album koji se zove their satanic majesties second request, ali ne provlađuje stones strana, svi su podjednako zastupljeni. totalna preporuka.

  3. Boban Savković

    23/08/2010 at 22:55

    Ok.
    btw..ono je bio tek? 🙂 drugi članak o Sgt……više o završnoj pesmi

  4. Moca

    23/08/2010 at 23:15

    ok, možda i jeste, nisam brojao, meni se činilo kao da je bar deseti, toliko se često pojavi nešto gde se pominje sgt.pepper.

    nije to neka bog zna kakva kritika, samo bih voleo malo da prošaramo, mnogo ima beatlesa. no, to je nama da ispravimo. i ispravićemo, saće bojan da oplete po dilanu, ja sam ponovo došao do slobodnog vremena pa ću možda malo i BJM-u koju rečenicu, stvarno su retko dobar a skoro potpuno nepoznat bend.

  5. Snezana Moracic

    24/08/2010 at 16:31

    nazalost, BJM sam propustila, bili su u pocetkom juna u Torontu, a ja sam stigla tek avgusta.
    meni su malo psychodelicious, ali su im naslovi pesama fenomenalni!

  6. Bojan

    24/08/2010 at 22:23

    @ Boban i Moca

    Nemam pojma, meni bas super da citam ping-pong Stounsa i Bitlsa :D, never grows old. Oba teksta super, a o Dilanu sam vec nesto mislio, tojest Boban je jos davno dao predlog da raspalimo na temu, i za sada ste vredniji od mene. Tojest, nesto sam skapirao da bih ugnjavio s Dilanom jer ga svako malo pomenemo u komentarima a i napisah vec dva teksta (i onaj direktan o njemu a i ovo o Sintiji je negde iz te price).

    Ali bas super ako krenemo u albume, cim uhvatim vremena, raspalicu neku dugu i dosadnu analizu sa sve alternacijama i bootlegs :D. Bobane, uz Highway 61 i BoB, mozda Bringing It All Back Home od ranijih, ili cak Another Side of Bob Dylan i Freewheelin’… Svaki pije vodu, tojest mislim da o svakom Zimijevom ima da se kaze. Trudicu se da pokrijem mozda i neko od ovih povratnickih GENIJALNIH ostvarenja koja su kod nas nekako ostala u senci (Love and Theft slusam bukvalno svaki dan vec godinama, uz posao i okolo, a ovaj Modern Times sam od prosle godine cekao da se primi, i evo poslednjih nekoliko meseci mi je bas nezaobilazan).

    Nego, obojici bih preporucio, u tom aspektu sto Moca ppominje, the Beatles meet The Stones… ne znam jel’ slusate Before the Flood, zivi koncertni album Dilana i grupe The Band (pola njegovih stvari pola njihovih). Iz sedamdeset cetvrte. The Band mi je uvek bio posebno drag medju tim 1960s, jer ima taman dovoljno i tadasnje inovacije i roots seljane i nekako mi je, ne znam, izmesten iz stereotipne price sezdesetih a opet mozda i najjaci americki bend tog vremena.

    Generalno Dilanovi zivi koncertni nisu ista narocito (osim butlegova koje mi Bobket hardlajneri jedino slusamo) ali ovaj je fantastican (Moco, fala za tip za BJM… jesi slusao mozda Low Anthem, oni su noviji malo)

  7. Moca

    25/08/2010 at 19:43

    @ sneki

    kad ti naleti BJM ne propuštaj, muzičko-scenski spektakl, sa sve tučom između članova benda, usred pesme.

    @ bojan

    nisam slušao Low Anthem, probaću pa da vidimo.

    edit: zaboravih jedan evropski pozdrav za bobana, pun sjajnih, belih zvezdica. isto važi i za ajanta.

    a bojanu maramicu da briše suze. :)))

  8. Bojan

    25/08/2010 at 21:00

    Sretnem malopre komsiju, ortakovog caleta (partizanovac al’ dobar covek :)). Pita me:

    – Koja je razlika izmedju Crvene Zvezde u Evropi i babe u svatovima?

    – ?

    – Baba u svatovima odigra bar dva kola, Zvezda u Evropi jedno.

    Fakat, dobar.

    Tacno sam znao da od danas krecu humor i razonoda :D. Mislim, navijao sam juce za vas (formalno, red je), cestitke. Pa ako se tamo zadrzite jos krug-dva, vi slobodno pitajte oko tih velikih stadiona, medjunarodnih utakmica i toga. Nasi smo, pa cemo vam objasniti kako se tamo ulazi, igra na pravom terenu i to. Mozda i da malo trenirate na Marakani, ono, pravi stadion i visinske pripreme 😉

  9. Boban Savković

    25/08/2010 at 23:21

    Bojane, vi i dalje postojite?! makar i formalno 😉
    Moco, tri istovetno promašena penala…e to nikad do sada nisam video.

  10. Snezana Moracic

    26/08/2010 at 07:08

    ja samo da prijavim jednu obicnu sredu koja se pretvorila u izvanredan dogadjaj:
    predgrupa CrosbyStills&Nash bez Younga/ koji ima svoju solo turu/ .
    sat i 30 minuta!
    stills je opet pokazao da je jedan od najboljih gitarista ever!

    a onda koncert majstor, teatralni ‘gato’ kako ga spanci na floridi zovu, darling floride, Tom Petty &the Heartbreakers sa izvanrednim light show-om grunuo… novi album Mojo…i ‘That’s good enough’ for me, za sredu i pocetak cetvrtka, 2 for 1, jes da su karte bile skupe sa pivom, parkingom i lakom vecerom ali…vredelo je svaki penny.
    http://www.youtube.com/watch?v=zHS8Ns-8bW0

  11. Bojan

    31/08/2010 at 13:01

    Tek sad vidim. Bobane, znas kako, neko se takmici, a neko se vec takmicio :). Zvezdi ta evropska takmicenja dodju kao zivim Bitlsima ili Dilanu mesta na top-listama. Been there, 50 years ago :D, neka sad Britni i Agilere :).

    Mislim, tesim se, eto nas sledece godine tamo :), taman okruglo posle dvadeset godina

    Sneki, odlicno! Jel’ sviraju i Byrds-repertoar? Isto Peti, jel’ raspali neke oldies i Travelin’ Wilburys?

  12. Snezana Moracic

    31/08/2010 at 13:40

    jesu nesto, ali zamisli out of the blue otpevase Ruby Tuesday? nisam ukapirala zasto? kapiram kada otpevaju Imagine recimo, to mu dodje kao himna na svim koncertima da se publika leluja i drzi za ruke & all that jazz, ali RT? i to CS&N?

    ali je zato Tom Petty, takodje iznenada, iznenadio sa savrsenim ‘rendetion’ Green Manalishi , ne da volim FM nego ih volim bas.

  13. Moca

    31/08/2010 at 14:16

    “ali zamisli out of the blue otpevase Ruby Tuesday? nisam ukapirala zasto? ”

    – da odaju počast najvećima. podržavam.

    bojane, preslušao sam low anthem, ono malo što sam našao na grovesharku (jedan album, charlie darwin something) i nije mi se nešto svidelo, presporo mi je i previše folk.

  14. Bojan

    31/08/2010 at 15:27

    Pa nemam pojma, mozda je RT ponajvise krozbistilsendnesovska stvar Stounsa :). Ladno mogu da zamislim da to Byrds izvode tamo neke ’64 (mada je pesma dve godine mladja, znam, Moco :D, nego kapirate sta hocu da kazem).

    Nego, Low Anthem, pa to, folk. Ja sam ih hvatao na Youtube i ta neka ziva izvodjenja. Ustvari svi ti noviji bendovi (evo i ovi Arcade Fire sto vec postadose velike zvezde) hvataju na folk, sve cekam da se ponovo pojave seljaci sto razbijaju klavire i eto novog pocetka rokenrolu

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *