Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Abbey Road – decenijama posle

Ne sećam se da sam postavljao tekstove o Beatles albumima ranije. Učestvovao u raspravama, to da, ali pričao o pojedinim albumima, mislim da nisam. Glavni razlog je to što sam ja jedan od “onih” – sa jedne strane Beatlesi a sa druge svi ostali, pa mi je teško. Mislim, ipak su oni fenomen, jedinstvena stvar, pre njih takvog nečeg nije moglo biti, a stvari u pop muzici (a i šire) se razvijaju tako da se ni izdaleka neće ponoviti. Na svim forumima se povodom Beatlesa obično razvije živahna diskusija, gde ih jedni kuju u zvezde (pomalo i preterujući) a drugi im (sasvim neopravdano) odriču svaki kvalitet. Kvalitet na stranu, o tome ću malo posle, nego svi oni koji smatraju da su Beatlesi neozbiljan bend, gube iz vida kako su u stvari kratko trajali. Zamislite jednu situaciju:

Zamislite da je rock zakasnio nekih 50 godina, da je polovina prve decenije ovog veka i da znamo za Elvisa, Čak Berija, Badi Holija, San Remo i onaj holandski radio. I da se onda ’07. godine pojave nekakvi čupavci iz Liverpula koji sa debijem zasedaju na prva mesta top lista (kojih istina nema tako mnogo) muzikom koja je sama sirova energija – od deljanja gitara i praštanja činela, pa do urlanja u mikrofone. Stvar se pred vašim očima širi kao požar – gde god da nastupe događa se kolektivno ludilo, pri tom štancuju hit za hitom, singlicu za singlicom, a krajem godine izlazi još jedan album. Pa onda 08. snimaju film, izdaju novi album, prave ršum u Americi, obaraju sve rekorde u prodaji karata (Elvis i Sinatra su u pitanju, znači nije da nije naivno) drže mesta broj 1, 2, 3, 4 i 5 na američkoj top listi (ima l’ ko takav?), i… Naravno, krajem godine izdaju još jedan album. Pa 09. snimaju još jedan film, izdaju opet novi album… Umorni ste od novih albuma? Ma albumi su sve bolji i bolji, na ovom zadnjem je uz gomilu hitova tu i jedan od najpoznatijih svetskih šlagera – Yesterday. Elem, krajem te godine opet ide novi album (šesti u svega tri godine) na kojem čak nema singla sa dvostrukom A stranom (Day tripper/We can work it out) koji odmah ide na mesto broj 1. Pri tom, ovaj album je vrlo ozbiljan, da ne kažem klasičan, album za sva vremena. A 2010. nam donosi opet novi album, i to onaj za koji je kazano “kad bi sva pop muzika nekako nestala, ovo je album na osnovu kojeg bi se mogla ponovo napisati”. I ja ovo potpisujem.

Pogledajte – prošlo je nepune četiri godine. Čupavci su od idiotskih tekstova i zabave za tinejdžerke postali priznati i cenjeni umetnici, glasnogovornici generacije. Iste godine Mayallovi bluesbreakersi sa Claptonom izdaju “onaj” album ali koji za Revolverom zaostaje svetlosne godine. Aftermath? Rudimentarni rhythm’n’blues (koji ja takodje volim, ali ipak…ipak). Ne znam šta je to izašlo te ’66 (u našoj igri 2000) da je prineti Beatlesima.

Da skratim, u naredne dve godine najpre imamo bend koji snima Pepera, ponovo pomera sve poznate granice i više i definitivno nema veze sa mladuncima koji u vozu sviruckaju i pevuckaju “I never realized what a kiss could be…” (klipani, jel da?), pa onda bend koji objavljuje “Beli” album i koji opet više nema veze sa jagodama, narednikom Peperom i sličnim fazonima.

A šta imamo 2013? Možda i najbolji album koji je bio i koji će biti, ali pre toga da završimo sa ovom igrarijom – uporedite današnje bendove sa Beatlesima. Koliko su npr. Oasis evoluirali tokom svoje mnogo duže karijere? Ili Gansi? Ili U2 (koji bolje da nisu)? Ili ko god hoćete… Zamislite, pojave se 1997, ne stignete ni da ih pošteno zamrzite ako vam se nije dopao prvi album a oni se već rasture 2013, napravivši čudo u međuvremenu. To se mora poštovati i imati u vidu kad diskutujemo veliku četvorku.

Ah, kako me umore ovi uvodi… Elem, album se zove Abbey Road zato sto su oni tu na slici gde prelaze pomenuti road. U stvari je trebalo da se zove Everest pa je bilo planirano da se slikaju podno Mont Everesta, ali je putovanje do tamo i cela logistika koja uz to ide napuštena kao preveliko opterećenje…. i ovako su se jedva skupili. Ubili su se gore opisanim tempom i bilo im je dosta beatles-ludnice i veselili su se što su u studiju svi zajedno poslednji put. Sešnovi su bili sušta suprotnost onima sa Let it Be. Ako slučajno neko ne zna, film Let it Be su sešnovi za nesuđeni album Get Back koji je napušten zbog neslaganja karaktera i međusobne netrpeljivosti. I onda su rešili da naprave dostojan oproštaj i mada niko nije ništa reko, “znalo se” da se snima zadnji album – tako bar pričaju danas.

Još malo o omotu – u to doba kolale su glasine da je Pol mrtav, da je to dvojnik, i šta ti ja znam. I zbilja, na omotu Lenon u belom (kao sveštenik neke uvrnute religije) predvodi procesiju u kojoj je Makartni bos, drži cigaretu u desnoj ruci, mada je inače levak, i jedini kreće desnom nogom (svi ostali imaju ritam leva… leva). Uvrnut smisao za humor, nema šta.

I tako, konačno stižemo i do malo muzike. Album otvara mid tempo bluz (sto bi kazali Amerikanci) koji bi se u malo slobodnijem prevodu mogao nazvati – Svršimo zajedno. Na prste jedne ruke mozete izbrojati efektnija otvaranja. Lennonov “shoot me” utopljen je u jednu fenomenalnu bas – liniju, a Ringo… Pa, sad, niko ga nikad ne pominje kad se nabrajaju najbolji bubnjari u rock muzici, niko nije kao za Čarli Votsa rekao da su “samo bubnjevi takvi da pesma moze da traje i pola sata” (Honky tonk women) ali molim vas, poslušajte ovo – da ne ulazim u hvalospeve (i šuplju pricu) jasno je da čovek svira bubnjeve u najboljem bendu svih vremena. Harison u fazonu, Makartni fenomenalan, Lenon u top formi, sjajna pesma, ali nikad takvog Ringa. I da ne zaboravim Bili Prestona, u tom trenutku neoficijelnog petog člana (poslušati singl Get Back/Don’t Let Me Down).

Something je nešto sasvim drugo, ali samo po raspoloženju. Svirka je (neverovatno ali istinito) još i bolja nego u Come Together. Makartni je neverovatno neopisiv – to što on i Ringo rade se definitivno ne uklapa u definiciju “ritam sekcije”. Oni svoje instrumente sviraju perfektno, što mogu mnogi, ali toliko maštovito, i sa toliko emocija kako mislim ne malo koji nego niko. Inače se radi o jednoj baladi za sva vremena, posvećenoj Harisonovoj supruzi, Pati Bojd. (kojoj je, da podsetimo, posvećena i Kleptonova Lejla). Pati je bez sumnje bila veoma talentovana za posvete… Uopšte, tekst, aranžman, sve, sve je svetlosnim godinama udaljeno od bitlmanije. Počujte samo – “You asking me will our love grow – I don’t know, I don’t know”, kako romantično, a opet neizvesno. Onda sledi solo!

E, onda ide mozda i jedini promašaj na ploči – Maksvelov srebrni čekić. Klasična makartnijevska detinjarija, na tragu Žute podmornice samo mnogo, mnogo slabija. Donekle je vadi uvrnut tekst (Maksvel je student medicine, pri tom psihopata i serijski ubica), ali nevolja sa ovom pesmom je to što vam svaki put kad slušate album sve više ide na živce. Jednostavno, posle dve briljantne pesme remeti tok albuma. Ja sam ga doduše toliko puta preslušao da sam oguglao. Hm, vadi je i činjenica da se po prvi put u (h)istoriji čuje zvuk Moog sintisajzera. Ako vam to nešto znači. Dobro da se ne lažemo, sintisajzere su koristili pre toga i Byrds i Monkees, ali više kao eksperiment, ovde ima nekog smisla.

Oh! darling nije ništa epohalno ali je sjajna pesma. Legenda kaže da su sevale varnice između Lenona i Makartnija prilikom snimanja iste. Naime, pesma je Makartnijeva, logično je bilo da je on otpeva, ali se Lenonu dopala i to toliko da je zamolio kolegu da je on peva uz obrazloženje da mu više leži. Kolega je ispao skot, nije mu dao, a da dokaže da i njemu leži dolazio je u studio zorom ranom a da prethodno ne bi ni progovorio ni zube oprao a kamoli nešto pojeo, ne bi li mu glas bio siroviji od sirovog. Rezultat jeste dobar ali i ja žalim sto je Lenon nije otpevao.

Octopus’s Garden je jedna od valjda dve pesme koliko je Ringo objavio u Beatlesima (Sve ostale davao mu je Makartni). Opet na tragu Yellow Submarine, ali mnogo (kvalitetom) bliža od nesretnog Maksvela.

I Want You (She’s So Heavy) je jedan neverovatan Beatle – blues, jedini pravi u njihovom opusu. Sešn zvani Yer blues sa Belog albuma ne računam, zanimljiv je utoliko što znate da to sviraju Bitlsi i ništa spektakularno tu nema. Ali ovde… ovde ima dve pesme koje čine celinu. Nista neobično za Lenona, Happiness is a warm gun sastavljen je od čak 5 različitih nedovršenih pesama. I opet, ne fascinira me ni Lenonova ni Harisonova gitara (ona mekša sa “džezi” filingom) koje su obe opet izvrsne i pokazuju koliko su obojica potcenjeni kao gitaristi, već Makartni. Tih dana on je poslednji put bio “samo” basista u bendu i gledao nekome (Lenonu) u leđa i tih dana je dokazivao da je bilo koja lista najboljih tri ili pet rock basista bez njega smešna. Inače, beli šum i nagli prekid pesme je sasvim nameran, nije iscurila traka. Lenon je sedeo u studiju, slušao kako pesma “curi” i u jednom trenutku odlučio – tu! I tu su je odsekli. Zanimljivo je da iako se šum pojačava, pikovi na v – metru se ne povećavaju. Zgodan štos! Slično se završava i “Obrati pažnju na poslednju stvar” na debiju Azre – Džoni uostalom nikad nije krio svoju fasciniranost Beatlesima. I još nešto – te pomalo neozbiljne međuigre vokala i gitare – ne čini li vam se da Lenon malo parodira Zeppeline? Nemam dokaza za ovo, a ne možemo ga ni pitati, ali stvar je nadasve sumnjiva.

Drugu stranu otvara vesela Harisonova pesma o dolasku sunca, proleća, ljubavi,… Dugo vremena moj favorit sa plavog albuma. Neposredno posle ovoga Harrison ulazi u studio zarad snimanja All Things Must Pass, i ko što vidite nalazi se na kreativnom vrhuncu.

Da se ne lažemo – Because me je oduvek nervirala. Da sad ne pričam priče o elegantnoj harmoniji vokala, pa još malo o sintisajzerima koji daju muzički okvir formi, nežnim melodijama ali…ali.

Ali možda i nije. Možda je to mali predah pred najduži medley za koji ja znam. Beatlesi su (uglavnom Lenon, Makartni u manjoj meri) uvek imali gomilu otpadaka, samo nerazrađenih fragmenata koje su nekad uspevali da uklope u pesmu (pomenuti Hapines sa Belog albuma je najbolji primer), a nekad ne. U jednom medliju nije bilo ni potrebe da se razrađuju i cela stvar je ispala fenomenalno (ko ne veruje nek posluša). Ipak, stvar koja otvara, You Never Give Me Your Money je itekako razrađena – kompleksniju od ovoga Makartni je napravio tek sa Band on the Run. Pesme su sjajno “lepljene” jedna za drugu, a ovaj fazon je kasnije doveden do savršenstva na jednom drugom remek delu – The Dark Side of the Moon. Da, i ovde i tamo je jedan od inženjera zvuka bio Alan Parson… Ne bih o svakoj pesmi pojedinačno, i ovako sam već otegao preko svake mere, mada za svaku ima po koja zanimljivost. Ono sto me fascinira je čist rock zvuk – ni rokabili, ni rokenrol, već jedan pravi rock. Beatlesi su samo povremeno uspevali da zvuče tako čvrsto, ovde je to slučaj na skoro pola albuma. Neka deljanja su maestralna, ne bi ih se postideli ni Klepton ni Pejdž, a moram izdvojiti onaj deo The End gde tutnje kao neki hard rock bend. Jedina mana te egzibicije je sto ne traje ni minut. I ostaće mi uvek žal što je nisu razvukli na bar pet ili šest.

I na samom kraju ima jedan zgodan štos – Na ploči uopste nije izlistana Her Majesty. Ima The end, i onda više od minuta tišine. Tu svako normalan skida iglu s ploče. E, a ako imate one Toske sto same vraćaju, onda se prvi put uplašite kad grune kraj od Mean Mr. Mustard, pa krene pesma. Her Majesty je inače u medliju trebala ići tu, pa ju je posle Makartni izbacio shvatajući da je Polythene Pam prirodan nastavak u svakom pogledu. Međutim, bila mu je srcu draga pa ju je prilikom zadnjeg miksovanja ubacio koristeći danas dobro poznatu tehniku “cut and paste”.

I tako… odužih … Ali ipak radi se o jednom od najboljih albuma ikad napravljenih, uzimajući u obzir snagu pesama, kvalitet svirke, ali posebno aranžmane i produkciju. Bilo je jos sjajnih, velikih ploča te 1969. godine, sa gomilom dobrih pesama, čak klasika, ali nijedna od njih nema tu konzistentnost, taj kvalitet tokom celog albuma. A produkcijski i koncepcijski sve padaju u vodu. To je istina, zar ne – evo, Let it bleed je albumčina, jedno od najboljih Stones izdanja, ali daleko je to od Abbey Roada.

Za one koji album imaju, nisam otkrio toplu vodu. Za one koji ga nemaju – voleli vi Beatlese ili ne, morate ih poštovati. Ovo je jedan od razloga.

Side one

1. “Come Together” – 4:20
* Lead vocals: Lennon
2. “Something” (George Harrison) – 3:03
* Lead vocals: Harrison
3. “Maxwell’s Silver Hammer” – 3:27
* Lead vocals: McCartney
4. “Oh! Darling” – 3:26
* Lead vocals: McCartney
5. “Octopus’s Garden” (Ringo Starr) – 2:51
* Lead vocals: Starr
6. “I Want You (She’s So Heavy)” – 7:47
* Lead vocals: Lennon

Side two

1. “Here Comes the Sun” (Harrison) – 3:05
* Lead vocals: Harrison
2. “Because” – 2:45
* Lead vocals: Lennon, McCartney, Harrison
3. “You Never Give Me Your Money” – 4:02
* Lead vocals: McCartney
4. “Sun King” – 2:26
* Lead vocals: Lennon
5. “Mean Mr. Mustard” – 1:06
* Lead vocals: Lennon
6. “Polythene Pam” – 1:12
* Lead vocals: Lennon
7. “She Came in Through the Bathroom Window” – 1:57
* Lead vocals: McCartney
8. “Golden Slumbers” – 1:31
* Lead vocals: McCartney
9. “Carry That Weight” – 1:36
* Lead vocals: Lennon, McCartney, Harrison, Starr
10. “The End” – 2:19
* Lead vocals: McCartney
11. “Her Majesty” – 0:23
* Lead vocals: McCartney

za P.U.L.S.E: Snowy White

Beatles engineer Geoff Emerick on Abbey Road

3 komentara na tekst Abbey Road – decenijama posle

  1. Snezana Moracic

    08/08/2009 at 20:53

    omot bez naslova, ni slovo…

    i naravno , znas one “cross the road jokes”…sa piletom, zebrom, prasetom i td…

    – Why did the Beatles cross the road?

    -Because it was there.

  2. Moca

    20/08/2009 at 02:18

    ko hoće da vidi šta se “as we speak” događa na tom crossingu nek ide ovde http://www.abbeyroad.co.uk/visit/

  3. Pera

    08/08/2013 at 14:02

    Nemam šta da dodam ili oduzmem, svako ko shvata epohalni značaj albuma Revolver je osoba vredna poštovanja.

    Samo mi je zabavno poređenje sa 90-im i 2000-im godinama. Skoro da se datumi podudaraju sa diskografijom Radiohead. Naravno, muzika je sasvim drugačija, ali ima tu sličnosti u razvoju benda, i to dosta – porediti grundge zvuk sa Pablo Honey i The Bends i preokret na OK Computer i potom Kid A. A i godine su nekako bliske. Prosto mi zabavno, to je sve.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *