Ulogujte se / Kreirajte profil

“Adrijan Leverkin” i vrtoglavica slobode

Doktor Faustus, poslednji završeni roman Tomasa Mana, u izvesnom smislu predstavlja Ničeov život romansiran pod pozajmljenim imenom. Ali taj „život kompozitora Adrijana Leverkina, koji je ispričao jedan od njegovih prijatelja”, daleko od toga da rasvetljava filozofov lik: on čak zamagljuje njegove crte, i otuda nas primorava da ih jasno obeležimo. Moris Kolvil je mogao napisati: „Sa Doktorom Faustusom sama Ničeova osoba, živ čovek, čovek od krvi i mesa, nameće se romanopiscu, polarizuje priču, određuje opšte uređenje novog romana. Ovde se više ne radi o uticaju tema, već je Tomas Man transponovao sam Ničeov život u postojanje kompozitora Adrijana Leverkina.” Treba, ipak, reći da elementi izvučeni iz Ničeove biografije određuju crte lika iz romana samo na shematski način. Tomas Man je objavio esej gde veoma precizno navodi okolnosti pod kojim se Niče morao zaraziti. U Doktoru Faustusu, ova priča iz eseja preuzeta je ponekad od reči do reči. Opšte je prihvaćeno, i Tomas Man to priznaje, da Niče toj bolesti (sifilisu) duguje gubitak razuma: Adrijan Leverkin je i sam pogođen opštom paralizom, i za njega, kao i za Ničea, lagano napredovanje bolesti predstavlja lagano i neprestano mučenje; kao i kod Ničea, i gotovo u istim godinama, njegov razum je podlegao. Kao i Niče, i on je umro jednog 25. avgusta, posle dvanaest godina bezumnosti Ipak, Niče je umro 1900, a Leverkin 1940. godine. Izuzmemo li, konačno, srednjoškolske studije u „Kaisersaschern”, koledžu sličnom onom u Šulpforti, i započete, ali i ubrzo napuštene studije teologije, kao i bezuspešni pokušaj stupanja u brak, koji podseća na petljavine sa Lu Salome i Paulom Reom, učinilio mi se da se, sve u svemu, pojedinosti priče Tomasa Mana jasno udaljavaju od biografije pisca Vesele nauke. Da nije tih važnih činjenica, koje, međutim, imaju ograničen značaj, možda niko ne bi ni pomislio da upoređuje karaktere ova dva lika. Tim povodom, Moris Kolvil piše: „Mnogo bi se toga moglo reći o sličnostima i srodnostima duha koje se mogu uočiti između Ničea i njegove replike, Leverkina.

Nemamo dovoljno mesta da bismo nabrojali mnoštvo pojedinosti iz romana gde se u rečima likova potvrđuju čisto ničeovska načela. Bilo bi lako pokazati da đavo, koga Tomas Man uvodi kao ličnost, drage volje podržava tezu o volji za moć ili je parodira – i da, kao i kod Ničea, život opisan u Doktoru Faustusu ne zna za moral, ne brine se o moralnim postupcima.. da se dobro ovde isključivo naziva „cveće zla”. Ovo nimalo ne protivreči činjenici da se većina događaja u životu i karijeri, kao i temeljne intencije Ničea i Leverkina, razlikuju. Leverkinu ostaje stran osećaj istorijske misije, apsolutne moralne bede i apsolutne potvrde filozofije prevrednovanja svih vrednosti. A naročito, Niče je veoma daleko od ugovora s đavolom, koji, mada nevoljno, predstavlja Leverkinovu sudbinu.Složen lik koji otuda nastaje svakako u sebi sadrži nešto proizvoljno, i zaista neprijatno. Naročito, Paul Re iz romana, Rudolf Švertfeger, bio je, pre susreta s Mari Godo (drugom Lu Salome) Leverkinov homoseksualni ljubavnik. Ne znam da li se Tomas Man poziva na verodostojno predanje (a to je slučaj s posetama mladog Ničea jednoj Kelnskoj javnoj kući: Paul Landsberg, koji je bio profesor u Bonu, jednom mi je povodom toga pričao o predanju koje kruži ovim univerzitetom, a koje je veoma blisko priči Tomasa Mana); Ničeova homoseksualnost je, nesumnjivo, izmišljotina! Moguće je, međutim, da ta izmišljotina postoji samo u duhu čitalaca: Leverkinova homoseksualnost nema nikakve veze s Ničeom, a isto važi i za još hiljadu različitih crta: rođenje na imanju u Tiringiji, smrt na imanju u planinama Bavarske, muzičke teorije bliske Šenbergovim, ili smrt sinovca, veoma malog deteta… Ali uopšteno, pederastija je neprestano bila proklinjana; naročito u Ničeovom životu, ona veoma kasno uvodi nešto potuljeno, bedno, blisko temeljnoj crti koja stvarnog čoveka – koji je još bedniji – suprotstavlja liku iz romana: Leverkin je, međutim, istinski prokletnik, koga posećuje đavo, čije je on vlasništvo i za kojega je vezan ugovorom. Ambiciozna namera Tomasa Mana možda je bila da stvori lik onako kako to ponekad čini mitologija ili legenda, koja dodaje crte jednog junaka nekom drugom, prenosi ih sa stvarnog na legendarani lik.

Naslov romana upućuje na poslednje – i najdramatičnije – od svih Leverkinovih muzičkih dela: očigledna je namera da se ovaj potonji stavi kao nastavak Dr Fausta. Posle paralelizma koji je otkrio Moris Kolvil, Ženevjev Bjanki ukazuje na drugi, možda još tešnji… s najstarijom povešću o Faustovim pustolovinama, Volk buch iz 1587. godine. „Ne samo što je”, kaže nam ona, „poslednje muzičarevo delo neposredno nadahnuto poslednjim poglavljima Faustbucha, nego je i ceo Leverkinov život preslikan iz postojanja koje nudi legenda o ukletom čarobnjaku. Cele rečenice iz Faustbucha zaista se nalaze u romanu Tomasa Mana, i od samog početka saznajemo da je Leverkin, poput Fausta iz legende, „bio sin poštenih i pobožnih tirinških seljaka”; i druge pojedinosti se slažu, a naročito to što je kompozitor, koji s vremena na vreme pribegava arhaičnom jeziku bliskom onom iz Faustbucha, i koji na tom jeziku razgovara s đavolom, prožet magijom brojeva i u matematičkim odnosima muzike traži nešto drugo, a ne čulno uređenje zvukova…Očigledno je da je u pitanju sažaljenje, koje Tomas Man priznaje u eseju, i vezuje ga za divljenje, ali koje ga je bolno nagnalo na prezir, i navelo ga da pomeša Ničeov lik sa Faustovim, kako bi ga sveo na mit volje koja je žrtva svoje prekomernosti.„To je mešavina divljenja i sažaljenja. Ovo dvostruko osećanje nikada me nije napustilo.” To je poreklo Doktora Faustusa: Niče je preoblikovan, ali na kraju predstavlja samo mit, mit o porazu, o katastrofi duha: to su nemoć i očajanje bezbožne volje čije granice izuzetan čovek mora prevazići.

Veoma tačno i istančano, ne ustupajući pred pojednostavljenjima, Tomas Man je povezao Ničeovu bolest i njegov genije, kao što povezuje i Leverkinovu bolest i genije. „Radi se”, kaže, „o tome da se sazna ko je bolestan: jedan pošteni imbecil kod koga je bolest zbilja lišena bilo kakvog duhovnog ili kulturnog aspekta, ili jedan Niče, jedan Dostojevski.” Ali ovaj osećaj mere ni u čemu ne ublažava oštrinu konačnog suda. Niče je od Zaratustre hteo da napravi ‘čin’ pred kojim bi svi drugi ljudski činovi izgledali mali ili relativni, kada tvrdi da ni Gete, ni Šekspir, ni Dante ni na trenutak ne bi mogli disati na visinama ovog dela, i da duh dobrote svih velikih duša zajedno ne bi bio u stanju da proizvede ni jednu jedinu Zaratustrinu besedu”.Ovim pretenzijama Tomas Man, prividno s razlogom, suprotstavlja siromašne rezultate. „Zaratustra”, kaže on, „taj zloduh bez lica i bez tela, taj vođa povorke koji na svojoj beskarakternoj glavi nosi venac od ruža smeha, sa svojim ‘Očvrsnite!’ i svojim nogama plesača, nije ostvarenje, nego čista retorika, sumanuta igra reči, izmučen glas i sumnjivo proroštvo, senka nemoćne grandezza, često dirljiva i gotovo uvek bolna, avet koja posrće na ivici rugla…” Tomas Man je čak toliko ubeđen u besmisao ovih prekomernih napora, da piše: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen.” Niče je, konačno, samo genijalna inteligencija koju je bolest ogolila i njegovim bližnjima ponudila prizor koji je zanimljiv koliko i, na primer, požar na imanju usred noći. Niče više nije, nikada nije ni bio ništa drugo do dirljiv oblik besmislice: „Lik krhkog i divljenja dostojnog tragičara koji se diže sred bljeska oluje istorije.”

Povrh toga, Tomas Man je sklon da povezuje nesreće svog junaka s nesrećama Nemačke… U meri u kojoj predstavlja transfiguraciju Ničeovog života, Leverkinov život prenosi život onoga prvog u vreme ratova, to jest urušavanja Nemačke. Priča, koja se pripisuje jednom od muzičarevih prijatelja, navodno je napisana tokom drugog rata, i brige oko sadašnjeg trenutka, koje ga teško pritiskaju, mešaju se s događajima iz prošlosti. Uistinu, teško bi bilo poreći da su u Nemačkoj mnogi ljudi iz Ničeovog učenja uzeli ono što ih je dovelo do toga da se rado upuste u rat. Istorijski, posledica je zanemarljiva: povest Tomasa Mana opisuje sveopštu radost koja je doslovno eksplodirala kada je objavljen rat 1914. godine. Niče, očigledno, s tim nema nikakve veze. Ali jedan vidovit aspekt njegove filozofije, strogo uzevši, slaže se s hitlerizmom. Daleko od toga da Tomas Man na tome insistira. Čak je spreman da sa Ničea spere ljagu te optužbe koja je postala banalna. „Prilično sam sklon da ovde zamenim mesta uzroka i posledice”, kaže on, „i da pomislim kako nije Niče napravio fašizam, nego je fašizam napravio Ničea; da objasnim: suštinski stran politici i duhovno čedan, Niče je predosetio, u svojoj filozofiji moći, poput nekog veoma osetljivog aparata za snimanje i odašiljanje, domet imperijalizma, i najavio je Zapadu, poput magnetne igle koja poskakuje, dolazak epohe fašizma, u kojoj živimo i živećemo, uprkos pobedi odnetoj nad fašizmom, još dugo vremena.” Ali ako približavanje nacizma Ničeu ostaje površno (za nacizam, Ničeov doprinos ne samo da je nekoristan, ili da vodi na krivu stranu, nego mu i smeta), nije ništa manje lako i neizbežno povezati sudbinu Nemačke, njene preterane napore, i njegovo uzaludno očajavanje nad Ničeovom zlosrećnom nemoći i jezivom sudbinom: „lik krhkog tragičara” koji se uzdigao sred oluje istorije. Očigledna nedelotvornost (onaj ko Ničea uzme doslovno … izgubljen je), koja lišava posledica i filozofa, i njegovo učenje, omogućava nam da se držimo lika iz tragedije, pukog čulnog znaka čija zanimljivost je ograničena na estetiku. Uistinu, poništavanje koje sprovodi Tomas Man toliko je savršeno, da on uspeva da ućutka filozofa, da ga svede na tišinu, da ga ograniči na izražavanje kroz muziku, i samo predstavlja neku vrstu odustajanja, ako ne samog pisca, a ono Nemačke (a znamo da su neki Nemci zamerali ovom emigrantu što govori u njeno ime): Doktor Faustus je, ukratko, posmrtna freska jedne nacije, priča o istoriji u kojoj se sve urušava, žalosna tužbalica nad jednim svetom u koji je đavo uveo vladavinu zbrke i zablude: taj lament tražio je gnušanje, bolno gnušanje nad gubitkom mere, nad đavoljom, preteranom voljom, što je imalo svoju ulogu u svim oblastima.

Nemam nameru više da govorim o Nemačkoj i njenoj sudbini, ali ma koliko opravdana bila osuda gubljenja mere u toj zemlji, ne izgleda nužno u vezi s tim ustuknuti pred rasulom do kojeg su doveli Ničeov neuhvatljivi karakter i očajnička pokretljivost. Prebrzo je rečeno: „Ko Ničea uzme doslovno… izgubljen je.” Ubrzo naučimo da od njega ne očekujemo, poput Jaspersa, ništa drugo do početni šok, podstrek na kretanje misli. Ja, naprotiv, pretpostavljam da Ničeova filozofija ima jasno određen sadržaj. Nemam nameru da dovodim u pitanje zasnovanost negiranja koje izriče Tomas Man: „Ko Ničea uzme doslovno… izgubljen je”. (Zar i sam nisam o Ničeovoj misli zapisao: „onome ko se njome nadahnjuje otvara samo prazninu…”). Ali iz tolikog zbunjenog divljenja, naizgled utonulog u blato poricanja, proističe jedno suštinsko potvrđivanje, koje ću brižljivo obeležiti kao neko ko ga i sam preuzima. Iz eseja Tomasa Mana radije ću izvući temelj jedne reprezentacije za koju verujem da uređuje, ako se uhvati, kretanje po meri pokretljivosti koja najpre razočarava, ali je u njoj reč o silovitosti i suverenosti života.Vraćajući se na humor koji mu je omogućio da „na ivici rugla vidi Zaratustrinu „avet koja posrće”, pisac Čarobnog brega na izvestan način okleva: „Kad sam sebe čujem da ovako govorim, pomišljam na očajničku surovost s kojom je Niče govorio o bezmalo svemu što mu se činilo dostojno poštovanja: o Vagneru, o muzici uopšte, o moralu, o hrišćanstvu (htedoh da kažem: čak i o germanstvu) i čini mi se da je očigledno da, čak i u svojim najsilovitijim ispadima, protiv vrednosti koje on nikada nije prestao, duboko u sebi, da postavlja veoma visoko, nije imao osećaj da im je naudio, nego kao da je čak i u najgorim pogrdama video samo drugu vrstu počasti.” Nesumnjivo, Tomas Man nije odmerio domet ovih opaski (nije u njima video pozitivno značenje): nešto dalje, nailazimo na ovaj sporni zaključak: „Može se reći da je onošto je Ničea vezivalo za najdraži predmet njegove kritike bila strast: duboka strast bez određenog algebarskog znaka, negativ koji se neprestano smenjuje s pozitivom.” Ta smenjivanja, zaista, nisu zanemarljiva. Ona opisuju jedan odredljiv stav koji nije svojstven samo Ničeu, ali nije ni uobičajen, i sasvim je drugačiji od poraza duha.

Ako hoćemo da sudimo o Ničeovim postupcima, da saznamo da li su oni doživeli neuspeh ili nisu, nužno je najpre uzeti u obzir dva temeljna stava onih koji hoće da svom životu pridaju vrednost kao nečemu samom po sebi, nezavisno od svojih korisnih dela. Čak i u granicama hrišćanske religije, briga da se sačuva vrednost bića – blagodati – nezavisno od korisnih dela odigrala je prvorazrednu ulogu. Zanemariću, u svakom slučaju, opoziciju koju otelovljuju imena Avgustina i Jansena, Kalvina i možda, naročito, Lutera. Libertenstvo i satanizam još više se primiču Ničeovom poricanju. Ako ih prikažem u zaoštrenom obliku, zajedno s njihovim uspesima i neuspesima, biće mi lakše da pokažem šta znače Ničeovi uspesi i ograničenja u odnosu na one klasične mogućnosti. Na ovom mestu je od suštinske važnosti krenuti od potrebe za zabranama, čije poštovanje čoveku daje šansu da ima pun i uspešan život.

Treba ići dotle da se u vezi sa ovim kaže kako poštovanje zabrana koje se u suštini tiču seksualnosti i smrti čini temelj razlike između čoveka i životinje. Poštovanja koje sami sebi namećemo daju nam onaj kvalitet ljudskosti do kojeg držimo više od svega. Niko ne bi mogao da kaže, a da pritom ne preteruje, da bi bez tih zabrana bio ono što jeste, da bi imao ono eminentno dostojanstvo, kada ih u suštini ne bi poštovao (ko bi se, uostalom, mogao vratiti na životinjsko ponašanje?) Ali nasuprot tome, niko ne bi mogao imati suveren stav ako ne bi s vremena na vreme te zabrane ukinuo, ako ne bi postavio s onu stranu pravila koja obično poštuje – koja, na izvestan način, obožava – neki suveren trenutak bića u sebi. Najdrevniji ljudi – a time i oni najzaostaliji – nejasno su priznavali potrebu za ovakvim smenjivanjem. Tek u naše vreme racionalizam je bezrezervno prezreo stara pravila zato što su ona proizvoljna. Ali prezir prema iracionalnim zakonima dvosmislen je. Na prvom mestu, reč je o tome da se vrednost u potpunosti svedena razum, to jest na korist (ma koliko apsurdna bila činjenica da stvari uvek vrede samo radi nečega drugog,što je, opet, korisno nečemu drugom…); na drugom mestu, reč je i o tome da se svede na potpunu besmislicu smisao i najmanje zabrane: pa, zabrana je protivprirodna!… Ali Niče je zauzeo nov stav, čiji je smisao njemu svojstven, a to je upravo ono gde Man pokazuje neoprostivu slabost.

To smenjivanje obožavanja i nasilja, ta nostalgija za Bogom, zajedno sa žeđi za njegovim uništenjem, veoma su daleko od racionalističkog poricanja, ali se ipak ne približavaju satanizmu. Niče, strogo uzevši, ostaje u tradiciji tragičnog junaka, koga je kob osudila na to da prekrši najsvetija pravila; ali Niče je morao da se uhvati za zabranu nad zabranama, za Boga, ne samo za jedan zakon, nego za Zakon, potpuno svestan onoga što radi: on nije mogao, poput sataniste, da pristane na to da ništa ne opstane, on je, poput sataniste, znao da je zakon nužan, ali je morao da raskrinka njegovu navodnu suverenost. Ovako definisan stav jednako se suprotstavlja kako libertenstvu, tako i unapred pobeđenoj neposlušnosti. I ako iz ovoga mora dovoljno jasno proizaći smisao, treba podrobno uporediti one oblike koje on prevazilazi.

Ničeov poraz radikalno se, dakle, razlikuje od onog koji je Tomas Man uzeo za predmet svog romana, i koji je poredio s porazom Nemačke. Ako je pisac Doktora Faustusa zapisao: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen”,to ne treba shvatiti u uskom smislu. Istina je da ćemo u vezi s voljom kod Ničea naći savete koji su često protivrečni, koji zavode na pogrešan put, koji vode gubljenju mere. Ali niko ne može delati ako svom delanju ne postavi neki ograničen i racionalan cilj, ako ne služi. Izvan službe, sve što je čovek sebi postavio jeste Bog, i time se naš život održava u granicama zabrana, a on sam ostaje nedostižan cilj službe. Mrtav Bog ostaje sam Bog, i možda je u duhu teologije reći: „Prema čovekovim merilima, Bog je lud!” ili: „Bog je izgubljen!” Čovek, odista, ne može da živi bez pravila. Naime, biti „čovek” nije nimalo različito od „slediti pravila”. Eto zašto ne treba mnogo toga menjati u drugoj rečenici Tomasa Mana koju sam naveo: „Čak i u najžešćim ispadima protiv vrednosti koje on duboko u sebi nikada nije prestao da postavlja suviše visoko, nije imao osećaj da ih krši, ali još manje izgleda da je i u najgorim pogrdama video išta drugo do samo još jedan oblik odavanja počasti.” Ali ni ovu rečenicu ne bi trebalo uzeti u vulgarnom smislu kao ni onu prvu. Treba naprosto reći da je Niče onaj ko je pronašao prvobitnu preteću istinu: da čovek, koji ne ume da živi bez pravila, ne može dosegnuti punu snagu ukoliko pravila ne napusti, te otuda mora napustiti i život. Tako je on ispravio i uopštio stavove libertena i sataniste. I tako je lucidno pronašao mračnu misao religije (ili tačnije, suštine religije). Činjenica da se na taj način postavio izvan mogućeg manje je tužna i zacelo dostojnija privrženosti nego što je Tomas Man u to želeo da veruje. Jer Niče je doživeo vrhunsko iskustvo… Nije bio toliko naivan da poveruje niti u to da je život bez zabrana moguć, niti da se te zabrane ljudski mogu ukinuti a da im se čovek ne divi u strahu. Sloboda se lišava soli ako se ne poznaje njena cena. Sloboda traži strah, traži vrtoglavicu slobode.

Žorž Bataj

3 komentara na tekst “Adrijan Leverkin” i vrtoglavica slobode

  1. Snežana Moračić

    30/10/2010 at 13:13

    Bludni sin Žorž Bataj –sveta trojka De Sad, Bataj i Miler. Treba pročitati Priču o oku Ž.B.
    Fausta je vrlo tesko čitati, bez obzira koliko ste navikli na specifičan Manov stil. Ja sam pokušala, doduše na engleskom, i odustala. Ima jedna situacija koju Bataj nije spomenuo pišući opsesivno o Ničeu u ovom eseju. Šenberg, čuveni kompozitor koji je izumitelj dodekafonije-dvanaestotonske muzike, pročitavši Manovog Fausta pronašao je veliku sličnost izmedju glavnog junaka Leverkina i sebe i našao se uvredjen što Man nijednom nije spomenuo njegovo ime kao inspiraciju- Bataj spominje neobavezno u eseju Šenberga.
    Paranoični Šenberg je napisao pismo Manu i poslao mu članak koji je za Enciclopedia Americana napisao Hugo Triebsamen koji tvrdi da je Tomas Man kao pisac, koji je inače ustvari kompozitor, izmislio dodekafonijsku tehniku i da nije reagovao kada mu je skrenuta pažnja da je pravi izumitelj dvanaestotonske muzike ustvari Šenberg, što je potvrdjeno i Manovoj knjizi Faust. Naravno, i članak i enciklopedija i Triebsamen su izmišljotina uvredjenog Šenberga.
    Kada je dobio pismo od Šenberga 1948., Man ga je prokomentarisao sa : “That certainly is a curious document.” Tako da je Leverkin ustvari interesantna kombinacija i Šenberga i Ničea.

  2. Boban Savković

    30/10/2010 at 18:15

    Sve što u romanu (koji jeste pisan veoma teškim, arhaičnim jezikom u smislu veze Adrijana sa mitom o Faustusu), ima veze, ne samo, sa Šenbergom, nego, pomalo i sa Malerom, Stravinskim i Berliozom. Takođe, mnogo toga od “muzičkih teorija” u romanu je zasluga Teodora Adorna.

    Apropo Šenberga, barem u izdanju knjige koju upravo čitam je i napomena Tomasa Mana, na kraju romana koja glasi “Čini se da nije suvišno obavestiti čitaoca da je način komponovanja koji je prikazan u poglavlju XXII i koji se naziva dvanaestotonskom, ili serijalnom tehnikom, u stvari duhovno vlasništvo i teoretika Arnolda Šenberga i da sam ga ja, u određenoj idealnoj povezanosti, preneo na slobodno izmišljenu ličnost muzičara, tragičnog junaka mog romana. Uopšte su delovi knjige koji govore o teoriji muzike u mnogim pojedinostima obavezni Šenbergovom učenju o harmoniji”.

    Tako je lik Adrijana Leverkina koji u mnogome persinofikuje sudbinu Nemačke u XX veku, zasnovan na životu i sudbini Fridriha Ničea (mnoge “satanine” rečenice su, u biti, reči Ničea) zatim na pojedinostima iz Malerovog života dok je muzička teorija zasnovana na delima Šenberga, Berlioza i Stravinskog gde su preporuke Adorna, u samom procesu pisanja romana, bile presudne.

    Veliki je ovo roman. Teško da se danas može napisati ovako nešto.

  3. Lilit

    22/05/2013 at 12:40

    У Адријановом лику има елемената Фауста, Ничеа, Лутера, Шенберга, Дирера (одн. Христа) и самог Мана.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *