Ulogujte se / Kreirajte profil

Marsel Prust – „Nikad završeno traganje“

Na jednom poznatom mestu Traganja pripovedač Marsel, razmišljajući o razlozima zbog kojih se sada manje divi svom omiljenom piscu iz mladosti – Bergotu, kaže da umetnik, ukoliko želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca, mora svet koji prikazuje učiniti teško prepoznatljivim. Dela u kojima se „sve lako vidi“ nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u jedan drukčiji doživljaj stvarnosti. Pošto je novina Bergotovih knjiga, posle brojnih čitanja, za Marsela prestala da bude novina, njemu su sada sve rečenice tog pisca „isto tako jasne pred očima kao i… sopstvene misli, kao nameštaj u… sobi i kola na ulici“. „Prozračnost“ dela nije vrlina, već dokaz o njegovoj neautentičnosti. Transponujući svoje originalno, samo njima svojstveno viđenje sveta u svoja dela, veliki umetnici dobro poznatu stvarnost prikazuju u potpuno novom svetlu – onako kako nismo navikli da je vidimo. Menjajući „odnose među stvarima“, oni doduše otežavaju percepciju predočenog sveta, ali za uzvrat stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu „novu lepotu“. Prust piše:

„Bilo je tako i jedno vreme kad su se stvari lepo prepoznavale ako ih je naslikao Fromanten, a nisu se već više prepoznavale ako ih je naslikao Renoar. Ljudi od ukusa kažu nam danas da je Renoar veliki slikar XVIII veka. Ali kad to kažu, zaboravljaju Vreme, i to da ga je trebalo mnogo, čak i u samom XIX veku, pa da Renoar bude pozdravljen kao veliki umetnik. Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drugačiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan… Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac.“*

Prustovo delo je samo po sebi izrazit primer takve revolucije u umetnosti proze, „geološke katastrofe“, koja je bitno izmenila ne samo postojeće predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra, već i otvorila put u nove, dotad nenaslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta uopšte. Naročito su čitaoci i kritičari između dva rata insistirali na novom, vizionarskom kvalitetu Prustove proze. Njihov doživljaj je možda najbolje opisao Martin Tarnel u svojoj knjizi Roman u Francuskoj: „Za nas koji smo odrasli između dva rata Prustovo delo je bilo poput otkrića, nezaboravno iskustvo koje je izmenilo našu osećajnost. Ono nas je uvelo u jedan svet čije postojanje gotovo da nismo ni naslućivali, podarilo nam nov uvid u dubinu i složenost ljudske duše i ponudilo nam jedno shvatanje čoveka koje je u prvi mah izgledalo potpuno drukčije od onog koje nalazimo kod klasičnih romanopisaca. Može nam se učiniti da je taj svet drukčiji od našeg, ali identifikujući se s njim, što moramo činiti kad čitamo Prusta, oslobađamo se stereotipnih načina posmatranja i doživljavanja.“ Danas je ovakva ocena gotovo opšte mesto „prustologije“, ali je, baš kao i u Renoarovom slučaju, trebalo da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika.

tumblr_m1lin96DMr1qd9a66o1_500

Na samom početku, kad je Prust 1912. godine ponudio za objavljivanje prvi deo svog trotomnog rukopisa (U Svanovom kraju, Oko Germantovih i Nađeno vreme) pariskom izdavaču Faskelu, reakcije su bile zbunjenost i nerazumevanje. Pesnik Žak Madlen, Faskelov prijatelj i kritičar, i čovek koji je napisao prvu kritiku Prustovog dela, kaže:

„Pošto smo pročitali sedam stotina i dvanaest strana ovog rukopisa (najmanje 712, jer su mnoge stranice numerisane dva, tri, četiri ili pet puta istim brojem)… nemamo nikakvu, baš nikakvu predstavu o čemu se zapravo tu radi. Šta se tu zbiva? Šta sve to znači? Kuda sve to vodi? Nemoguće je bilo šta predvideti! Nemoguće je bilo šta reći!“

I u nastavku Madlenove recenzije, koja je verovatno bila glavni razlog što Faskel nije prihvatio Prustov rukopis, najčešći interpunkcijski znaci su uskličnici i upitnici. Priznavši da su neki delovi rukopisa zanimljivi, „pa čak i odlični“, Madlen celinu dela ocenjuje kao potpuno nečitljivu: tekstu nedostaje dosledno razvijen zaplet, priča se grana u više tokova – vođena potpuno slučajnim asocijacijama pripovedača, pojedini likovi uvode se nemotivisano i isto tako iščezavaju. Čitalac ne zna koliko vremena protiče između pojedinih segmenata priče, pa čak ni koliko je zapravo star glavni junak – neimenovani „mali dečak“. Madlenu nije mnogo pomoglo ni pismo kojim je Prust, u želji da razjasni neka mesta u svom romanu, propratio rukopis, ukazavši u njemu na neke moguće puteve razumevanja i veze prve knjige sa narednim tomovima (doduše, ni sama ta „razjašnjenja“ – priznanje da se na prvih sedam stotina strana ništa ne dešava i da se junaci koji će u kasnijim knjigama igrati važne uloge ovde pojavljuju samo pod maskama svojih suprotnosti – nisu, barem iz ondašnje perspektive, bila ništa manje enigmatična i hermetična od samog romana). Tako je Madlenu preostalo samo da „u korak prati pisca“, i da, kako sam kaže, „poput slepca, pipajući traži“ oslonce u Prustovom neprozirnom tekstu. „Lečenje“ Prustovom prozom još uvek nije imalo nikakvog rezultata.

Iste godine Prustov rukopis odbija i N.R.F (tamo je Andre Žid bio urednik, ali nije izvesno da li je on taj rukopis uopšte čitao); naredne, 1913, još jedan ugledni pariski izdavač, Olendorf, sa obrazloženjem sličnim Madlenovom – tekst je rasplinut i predugačak – odbija roman, tako da je Prust na kraju bio primoran da sa Graseom sklopi ugovor po kojem će Svan (prvi tom) biti objavljen, ali o autorovom trošku. Osim retkih izuzetaka (na primer, Žaka Rivijera), prvi kritičari Svana listom podsećaju na Madlena: ne uspevajući da u Prustovom romanu razaberu bilo kakvu ideju, plan ili nagoveštaj celine, oni tvrde da je Svan „zbirka uspomena čiji su delovi slučajno povezani, prostom asocijacijom ideja“, a Prusta nazivaju dokoličarem i amaterom. Žak Bersani kaže da je u istoriji kritike teško naći sličan primer da je jedno delo, kojem je sudbina namenila svetsku slavu, bilo u prvim reakcijama kritike tako loše protumačeno i potpuno pogrešno ocenjeno. I to ne zbog nenaklonosti ili predrasuda (kao u Bodlerovom slučaju), već iz čistog i običnog nerazumevanja. I ne samo da su Prustovi prvi kritičari bili slepi za novu viziju koju im je nudila ova proza, već su bili i gluvi za objašnjenja koja su dolazila od samog pisca.

Suočen sa prvim reakcijama, Prust je uložio veliki napor da razjasni nesporazum – da dokaže da je pravi put za čitanje njegovog romana upravo suprotan od onog kojim su čitaoci pošli. Uporno je pisao prijateljima, ljudima od pera, onima u koje je imao intelektualno poverenje (Luju de Roberu, Leonu Pjer-Kenu, Gastonu Kalmetu, Roberu Drajfusu…), ponavljajući uvek istu stvar: istina je upravo na suprotnoj strani. Nije reč o labavom sklopu nasumičnih asocijacija, već o strogoj, gotovo „dogmatičnoj“ kompoziciji, nije u pitanju „mikroskopsko“ istraživanje detalja, već „teleskopsko“ sagledavanje „zakona“, knjiga nije „rasplinuta“, već je, naprotiv, sve u njoj „sabijeno“ i „krajnje sažeto“. I kasnijih godina, čak i pošto je za Devojke u cvatu dobio Gonkurovu nagradu, Prust nastavlja da objašnjava i brani svoje delo. Tako se u čuvenom eseju o Floberovom stilu (1920), u kojem primenjuje jedan nov, stilistički vid kritičke analize (kasnije će se na njega ugledati Špicer u svom tekstu o Prustovom stilu), ponovo osvrće na pogrešna tumačenja svog romana. Svan nije nikakva „zbirka uspomena“ kako to misle kritičari koji pripovedačeve „uspomene“ pripisuju samom piscu: pripovedač koji u romanu kaže „ja“ nisam uvek ja, kaže Prust i tako dovodi u pitanje legitimnost biografskih tumačenja koja su, i onda a i kasnije, u literaturi o Prustu bila među najbrojnijima. Najzad, već ozbiljno bolestan i saživljen s mišlju o skoroj smrti („postao sam upola mrtav čovek“), a umoran od uzaludnog ponavljanja istog, Prust na poslednjim stranicama Nađenog vremena rezignirano piše:

„… misao na moju građevinu nije me ni za trenutak ostavljala. Nisam znao hoće li to biti crkva u kojoj će vernici umeti malo-pomalo da saznaju istine i da otkriju sklad, krupni raspored celine, ili će to, kao kakav druidski spomenik na vrhu nekog ostrva, biti nešto što će zauvek ostati neposećeno… Uskoro sam mogao da pokažem nekoliko skica. Niko nije u njima ništa razumeo. Čak i oni koji su bili naklonjeni mom viđenju istina koje sam zatim hteo da urežem u hram, čestitali su mi što sam ih otkrio ’mikroskopom’, dok sam se ja, naprotiv, služio teleskopom da bih opazio stvari, vrlo sitne odista, ali sitne zato što su se nalazile na velikoj daljini, a od kojih je svaka bila jedan celi svet“ (XII, 389).

Nerazumevanje Prustovih prvih čitalaca moglo bi se donekle objasniti jednim na izgled trivijalnim razlogom, koji možda nije bio presudan, ali je sigurno bitno doprineo „slepilu“ kritičara: činjenicom da Prustu nije pošlo za rukom da ostvari svoj prvobitni plan da roman, koji je do 1913. godine već bio završio, objavi odjednom, u jednom tomu. To najpre nije bilo moguće zbog obima teksta, a već naredne godine izbio je rat, Grase je obustavio poslove, i Prust je bio prinuđen da odloži izdavanje druga dva dela romana (Germantovih i Nađenog vremena). Čitaoci su se tako našli u nezavidnom položaju – trebalo je da na osnovu samo jednog, uvodnog dela romana (Svana) naslute njegovu „skrivenu“ kompoziciju koja se potpuno otkriva tek u trećem, završnom delu. Da je to bio „proziran“ tekst u kojem se „stvari lako prepoznaju“, to možda i ne bi bio nemoguć zadatak, ali šta činiti sa romanom u kojem se ništa ne zbiva, u kojem se ne kaže čak ni ime glavnog junaka? A to je upravo ono što su čitaoci vaspitani na klasičnoj tradiciji od romana očekivali. Sticaj okolnosti i originalnost stila bile su glavne prepreke otkrivanju sklada i „novih odnosa među stvarima“ u Prustovoj prozi.

marcel-proust

S druge strane, sticaj okolnosti odredio je sudbinu Prustovog romana na još jedan, presudniji način. Poznavaoci Prustovog dela se slažu da bi Prust svoj roman objavio u prvobitnom, trotomnom obliku da nije izbio rat. Ali dok nije mogao da objavljuje, Prust je dopisivao, dodavao nove stranice, epizode, na kraju čitave tomove. Njegov roman je, kako kaže Ženet, „rastao iznutra“: između Svana i Germantovih umetnuo je Devojke u cvatu, a između Germantovih i Nađenog vremena – Sodomu i Gomoru, Zatočenicu i Nestalu Albertinu. Rukopis Traganja iz 1922. godine bio je više nego dvostruko duži od onog koji je Prust 1913. ponudio na čitanje Faskelu, a nema nikakve sumnje da bi bio još duži da pisac te godine nije umro ne uspevši da dovrši svoj roman. U stvari, možda i nije sasvim precizno reći da Prust nije uspeo da „dovrši“ Traganje, jer ta reč kao da podrazumeva izvesnu linearnost u stvaranju – podrazumeva da pisac polazi od neke zamisli, razrađuje je, komponuje delove svog teksta u koherentnu celinu i najzad stavlja tačku na čitav posao. Slučaj Traganja specifičan je i po tome što je njegov autor preduzeo jedan u književnosti sasvim neuobičajen poduhvat: pošto je roman, i u zamisli i u realizaciji, jednom već bio spreman za štampu (imao je i početak i kraj, manje-više zaokružene likove, dosledno izvedenu „dogmatsku“ kompoziciju), Prust je razgradio svoju „građevinu“ – nije je, dakle, porušio ili napustio, zato što je recimo u jednom trenutku izgubio zanimanje za nju, već ju je rastavio i, dodajući novu građu, počeo da je ponovo sastavlja. Stoga, kada se razmišlja o načinu na koji je Traganje nastajalo, nije toliko fascinantna sama količina naknadno napisanih stranica, koliko činjenica da je u samom „materijalu“ od kojeg je roman napravljen očigledno postojao potencijal za možda beskrajno širenje. Kako su kritičari već primetili, „nedovršenost“ Prustovog romana sastoji se u suštinskoj „neiscrpnosti“ njegove građe: unutar prvobitno postavljenih granica, dimenzije pojedinih likova i samog pripovedača postepeno se uvećavaju zauzimajući u prostoru Prustovog teksta

„jedno mesto bezmerno produženo – pošto dotiču istovremeno, kao gorostasi zaronjeni u godine, razdoblja tako udaljena, između kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu“ (XII,397).

Zašto je Prust počeo da dopisuje Traganje, šta ga je to podstaklo da iznova stvara tekst koji je jednom već bio završio i da, najzad, isključivo tom poslu posveti ostatak svog života? O tome možemo suditi samo na osnovu romana koji je danas pred nama. Ukoliko ne želimo da ponovimo grešku prvih čitalaca Traganja i Prusta optužimo za dokoličarenje, moramo pretpostaviti da gomilanje novih stranica nije bila posledica pukog eksperimentisanja, već neophodan izraz jednog specifično „prustovskog“ senzibiliteta. Uostalom, tome u prilog ide i Prustovo shvatanje stila koji po njemu nije stvar tehnike ili forme, već izraz „jednog novog viđenja sveta“. Originalnost stila ne proističe iz namernog, spoljašnjeg poigravanja s formom, već iz „zamisli“, „dubinske“ ideje koja je, kod svakog originalnog stvaraoca, uvek posebna i jedinstvena. „Stil je apsolutni način da se stvari vide“, citira Prust poznatu Floberovu rečenicu.

U Traganju iz 1922. godine Prust je sačuvao prvobitni plan celine romana: prvi deo – „mitska zemlja“ detinjstva, drugi deo – junak troši vreme i život u efemernim društvenim zadovoljstvima, treći deo – spasenje pomoću umetnosti. U osnovnim crtama priča je, dakle, ostala ista, a isti je i način na koji se sudbine likova, i samog pripovedača, razrešavaju u poslednjoj knjizi: oni se preobraćuju u sopstvene suprotnosti. Novina se sastoji u tome što je Prustov pripovedač izgleda došao do saznanja da je ljudska psiha, u koju on neprestano nastoji da pronikne, daleko dublja i složenija nego što mu se to u prvi mah učinilo. Tada se u njemu javlja težnja da istraži samu suštinu „bića“ koje posmatra. Prustu se ljudi ukazuju kao „umnožene“ ličnosti, kao „božanstva sa bezbroj lica“; on veruje da ljudi nikad nisu onakvi kakvi nam se otkrivaju u jednom pogledu, u jednom trenutku svog postojanja, već da svakog od nas „sačinjava mnoštvo ličnosti“, među kojima su često najznačajnije upravo one koje su najmanje vidljive. Jedini način da se upoznaju sva ta lica, da se sagleda celina tuđeg, pa i sopstvenog „ja“, jeste da se ono „rasvetli do potpunih dubina“, da se razotkriju svi slojevi od kojih je sastavljeno. Možda je to zadatak koji je Prust sebi postavio kad je počeo da dopisuje Traganje. Ali ispostavilo se da se on ne može dovršiti.

„Mogao sam, doduše“, piše Prust, „uzeti Albertinu na krilo, držati joj glavu među rukama, mogao sam je milovati, prelaziti dugo rukama po njoj, ali kao da u rukama prevrćem kamen koji u sebi sadrži soli okeana iz nezapamćenih davnina ili zrak neke zvezde, osećao sam da dotičem samo zatvorenu čauru jednog bića koje iznutra prelazi u beskraj“ (X, 223).

Mnogostrukost ljudske ličnosti je neiscrpna i neuhvatljiva u svakodnevnom životu. Zato je Marselov poduhvat unapred osuđen na neuspeh, što i on sam uviđa. Pripovedaču ostaje samo da traga i gomila utiske, a piscu da piše, gomilajući stranice, epizode i tomove. Ma koliko tragao za onim što predstavlja samu suštinu nekog bića, ma koliko istraživao svoje uspomene, utiske iz prošlosti, pripovedač ne uspeva da „zaokruži“ celinu i stavi tačku na svoje istraživanje. Kad god mu se učini da je dosegao ono za čim traga, „raspored slojeva“ se izokrene, pokaže se jedno novo lice, i on je prinuđen da traži dalje. U tom traganju bez kraja ispoljava se jedno novo shvatanje čoveka po kojem se Prust, kako kaže Tarnel, razlikuje od klasičnih romanopisaca. Novo viđenje čoveka (koji „iznutra prelazi u beskraj“) uslovilo je i novi izraz na planu romaneskne forme: zaokruženost spoljašnje kompozicije i nedovršenost unutrašnjeg plana, izvesnu razrešenost/nerazrešenost, kako bi rekao Špicer. Špicerovo zapažanje o specifičnoj strukturi Prustove rečenice može se, po analogiji, primeniti i na opštijem planu – na planu Traganja kao celine. Prustova rečenica, kaže Špicer, ima preglednu, transparentnu osnovnu strukturu (ili „kičmu“), ali se istovremeno delovi te rečenice „raslojavaju“ u parenteze, granaju se u sporedne tokove i, čini se, beskrajno umnožavaju. Te rečenice istovremeno izražavaju dva suprotstavljena „duševna stava“: „spokojstvo mudraca koji svet gleda s visine“ i „nervozu tragača koji pipajući traži realnost i vidik“. Dakle, s jedne strane, „dogmatičnost“ kompozicije, celovitost „krupnog plana“, a sa druge „nervozno“ traganje za suštinom koja neprestano izmiče.

Marcel-Proust (1)

Ako se složimo sa Špicerom, „nedovršenost“ Traganja nije toliko posledica činjenice da je pisac umro pre nego što je uspeo da završi svoje delo, koliko je rezultat jednog posebnog doživljaja sveta. Možda je to onaj originalni kvalitet Prustove umetnosti koji čitaoci u prvi mah nisu umeli da vide i prepoznaju.

*M. Prust, U traganju za izgubljenim vremenom, knj. VI, str. 21-22, Novi Sad – Beograd, prev. Živojin Živojnović. Svi navodi iz Prustovog romana dati su iz ovog prevoda. Dalje u tekstu brojevi u zagradi označavaju tom i stranicu u ovom izdanju.

Izvor: Adrijana Marčetić, „Nikad završeno traganje“, u: Marsel Prust, Pisma majci, prevela Vesna Injac, Beograd, 1997.

Ana Arp ; A.A.A

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *