Ulogujte se / Kreirajte profil

Afrika ili tamo gde ulice nemaju imena

Glavni lik pomorac Marlou priča o svom putovanju rijekom Kongo u srce prašume, u središte još neistraženog kontinenta gdje vlada okrutni upavnik trgovačke postaje Kurc. Putovanje rekom Kongo ima višeznačnu simboliku: “to je putovanje u središte neistraženog kontinenta, u dno praistorije, putovanje do onog nepoznatog u dubini osobe koja svojim sposobnostima i postupcima izaziva i divljenje i užas.”

Jedan od romana koji su obeležili prošli vek, Srce tame Džozefa Konrada, poznatiji je po slobodnoj, ali izvanrednoj adaptaciji u Kopolinom filmu Apokalipsa danas….Uticaj sasvim specifičnih okolnosti života profesionalnog pomorca, u kojima je Konrad proveo dvadesetak godina, prisutan je u njegovom delu pre svega kroz jednostavnu, ali uzbudljivu i ubedljivu filozofiju pomorskog života. Takvo shvatanje života utemeljeno je na dvema značajnim iskustvenim premisama: prvoj, da je ljudski život krhak i nesiguran, te da može biti okončan u najneočekivanijem trenutku; i drugoj, po kojoj je čovek u tom životu uvek beznadno sam, bez obzira na prividnu snagu spona koje ga vežu s drugim ljudima. I jedno i drugo s bolnom neposrednošću oseća se u životima i stavovima Konradovih junaka: brod je mikrokosmos u kome samoća postaje bezmalo fizički opipljiva, a život zlokobna igra na sreću u kojoj je jedino gubitak izvestan.

Džozef Konrad je u godinama provedenim na moru sve to doživeo, osetio i shvatio nebrojeno mnogo puta; nikada, međutim, tako snažno kao na svom poslednjem velikom pomorskom putovanju: onom u “srce tame” belgijskog Konga. To će mu putovanje 1890. godine potpuno izmeniti život: najpre time što će bolest zarađena u prašumama afričke nedođije staviti tačku na njegovu karijeru aktivnog pomorca, a potom i time što će put u Kongo zanavek izmeniti i njegov unutrašnji svet – i to tako duboko, sudbonosno i nedokučivo da će na temeljima tog iskustva nastati Konradovo, iz perspektive početka XXI veka, nesumnjivo najznačajnije delo: kratki roman pod naslovom Srce tame.

Poput većine priča koje su promenile istoriju književnosti, i priča Srca tame gotovo je uvredljivo jednostavna. Dok nadomak Londona, na brodu ukotvljenom na Temzi čekaju plimu koja će im omogućiti da uplove u londonsku luku, Čarls Marlo – Konradov omiljeni junak i pripovedač, koji te dve uloge obavlja u nekoliko romana – četvorici prijatelja priča povest jednog svog ranijeg putovanja. Na tom putovanju, u službi belgijske trgovačke kompanije i sa zadatkom da zameni nastradalog kapetana rečnog parobroda, Marlo plovi drevnom rekom pravo u doskora netaknuto srce Afrike, užasnut gramzivošću “civilizovanih” otimača slonovače, i zainteresovan pričama o tajanstvenom Kurcu, jednom od njegovih prethodnika, koji je među domorocima postao neka vrsta božanstva. Susret sa teško obolelim Kurcom za Marloa je susret s otelovljenjem degradacije sveta iz kog obojica potiču, ali i susret koji donosi strašnu spoznaju dubine do koje može da se sunovrati uzvišena ljudska priroda. Jer, Kurc je neko ko je blagodareći svojim mnogostrukim natprosečnim sposobnostima, i u svom rodnom podneblju uživao veliki ugled i divljenje. Pretvoren u nakaznu masku izopačene uzvišenosti, Kurc umire ostavljajući kao testament i presudu nepopravljivom svetu svoje poslednje reči: “Užas! Užas!”

Proces “otvaranja” Afrike, kao poslednjeg velikog prostranstva primamljivog za kolonijalnu ekspanziju, još jednom je pokrenuo sva civilizacijsko-etička pitanja kojima su i u prethodnim vekovima bile opterećene kolonijalističke težnje i nastojanja. Sva ta pitanja u svojoj osnovi svode se na sukob civilizacije i primitivizma, problematičan zbog toga što bi trebalo da bude očit i jednoznačan, a nije; zbog toga što podela uloga nije uvek onakva kakvu bi kolonizatori želeli da nametnu. Nije, naime – još od Robinzona Krusoa – jasno ko je plemeniti prosvetitelj, a ko divljak, odnosno, nije li uvek reč o susretu plemenitog divljaka i civilizovanog varvarina; jasno je samo to da ne treba suditi po onome što se vidi na prvi pogled. Zbog toga, pitanje svih pitanja ostaje: da li baklja civilizacije u primitivni svet donosi svetlost prosvetljenja, ili požar koji će uništiti i poslednje ostatke praiskonski čiste ljudskosti? Primamljiv je, ali i opasno pojednostavljen, često istican zaključak da je Konradov odgovor na to pitanje sublimiran u reči “užas”, kojom Kurc na rastanku od života presuđuje i sebi i svetu koji mu je obezbedio uslove za tako spektakularni moralni sunovrat.

Zato je “užas” i zaključak koji govori ne samo o pogubnom delovanju opakog evropskog imperijalizma na dirljivo netaknutu Afriku, već i o sumnjivoj moralnoj prirodi svakog misionarstva. “Civilizacija” i “varvarstvo” – reči su koje kao da i samim svojim konotacijama daju civilizovanom zapadnom svetu dopuštenje, čak i zadatak da popravlja, oplemenjuje, i usrećuje onaj koji je prozvala “varvarskim”. Pri tome, niko nikada nije pitao “varvare” da li uopšte žele tu vrstu napretka, oplemenjenosti i sreće, pa tako još od postanka sveta traje tragičan nesporazum između prinudnih usrećitelja i prinudno usrećivanih. Na strani ovih prvih je moć, na stani drugih – iskonsko, prirodno pravo čovekovo da svoj život uređuje po vlastitoj volji i meri, pravo na slobodu. Najčešće se – kao u priči o Kurcu – taj sukob završava tako što slobodu gube i jedna i druga strana: domoroci iz džungle izgubili su je u trenutku kada je Kurc kročio nogom u taj svet, a Kurc onoga časa kada je, postavši njihov Bog, prestao da bude čovek.

Time dospevamo do završnog, verovatno najznačajnijeg aspekta značenja Kurcovog “užasa”: za Konrada je čovek – u svojoj najrudimentarnijoj ljudskosti, a mimo svih ideologija i kolektivnih ideala – jedina prava mera svakog “užasa”, i svake uzvišenosti. Tu Marlo, preneražen, sagledava koliko se Kurcov “užas” odnosi i na svet iz kog potiče, i na svet u koji je dospeo, i na njega – Kurca – samog, ali i na Marloa i, dakako, na “licemernog čitaoca”. Kurc je “jedan od nas”, i to je ono što će Marloa nagnati da pokuša da mu mrtvom vrati dostojanstvo zakopano duboko u mulj na obalama Konga.

Tmina u koju na kraju romana Srce tame uranja Čarls Marlo, tmina je mračnog doba koje je na pragu, ali i tama nove, još nepoznate umetnosti, kakvu to novo doba nalaže kao nužnost. Gaseći baklju civilizacijskog optimizma i naivne vere u napredak ljudskog roda, kojima se licemerni XIX vek tako razmetljivo dičio, Konrad u Srcu tame pali prve iskre one umetnosti čija će svetlost, prigušeno ali postojano, obasjavati epohu koja dolazi. Epohu kojoj će svetlost, kakva-takva, biti i te kako potrebna.

[youtube]3FsrPEUt2Dg[/youtube]

tekst: Zoran Paunović

fotografije “P.U.L.S.E”

Džozef Konrad – između uzvišenosti i niskosti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *