Ulogujte se / Kreirajte profil

AlfaOmegAlfa ili sve što ste hteli da znate o Fineganovom bdenju, knjizi Džemsa Džojsa, koju nikad nećete pročitati – drugi deo

Ovde se ocrtava mitska istorija čovečanstva od pada do potopa. Ovaj prvi ciklus uspostavlja neumoljivu sudbinu ljudi i vremena: Irvikerovo stradanje podseća na Fineganovo stradanje koje podseća na Ozirisovo sztadanje, koje opet podseća na stradanje Prometejevo ili Isusovo, odnosno na stradanje svakog junaka koji pati kako bi se bolje rodio ponovo. Tako se i H.C.E. ponovo rađa. Dok se njegov duh pojavljuje s vremena na vreme na bojnim poljima i dok se pitamo nije li se reinkarnirao u novog Papu, njegova supruga ispira sećanje na klevete. Ona, dakle, ispravlja svedočenje koje se očekivalo od procesa o kojem je bilo reči već od početka knjige, ali koje je na tajanstven način bilo zagubljeno. Taj čuveni manifest – u čijem stvaranju je učestvovala udovica Kejt, koji je Šem sastavio a Šon pripisao sebi, i koji je prošao sve forme od početka pisanja, kroz sve interpretacije, da bi na kraju bio zakopan pod gomilom đubreta odakle će neka kokoška da iskopa njegove ostatke, baš taj “mnogoobrazni i poliedarski spis” čije stranice okreće vetar, kojeg filolog s mukom dešifruje. baš to izgubljeno pismo od kojeg će u isto vreme poteći dobrobiti, katastrofe i nesporazumi, a koje razdvajaju braću i civilizacije, ali čije posedovanje i pored svega deluje unosno – nesumnjivo predstavlja tajnu nauku, otkrovenje, pouku majke Prirode, poezije, reč naše zagonetke, drugim rečima Bdenje po sebi. Kao što su Kempbel i Robinson uočili, pitanja koje iznosi ovaj rukopis upravo su ona o kojima će Džojs raspravljati u svom delu: otac, majka, sin neprijatelj, kćerka, zavodnica, Istorija, grad, znanje, ili dvanaest spavača Irvikerovih mušterija, koje će noć proizvesti u dvanaest znakova zodijaka, u dvanaest apostola, u dvanaest Arturovih vitezova…

No, “potražimo plamen”. Ona koja je nadahnula ovaj pamflet. Ana Livija Plurabel (A.L.P.), i sama je označena inicijalima koji se svaki čas pojavljuju.. Ona otelotvoruje ženski princip univerzuma: vodu, plodnu zemlju, Evu, Izis, Psiho, Devicu Mariju, itd. Na scenu stupa već od samog uvoda, sa talasima reke Lifi, I najavljuje kraj dok se baca u ocean. Tok doba I mitova istrajava u svom, uvek iznova započetom, ciklusu od izvora ka moru, od oblaka ka izvoru. Upravo stoga taj pasus koji ju je proslavio – dijalog lavandi koje komentarišu njenu priču – ovde sačinjava “drugi zaplet” u elizabetanskom pozorištu ili lutajuće stene u Uliksu, mikrokosmos celine, njegov odraz, njegovu istinu. Fineganov (H.C.E.) pad I njegovo vaskrsnuće nalaze se u centru poeme čiji je prvi pokret rođenje talasa I njegovo zagađenje:

O, reci mi sve o Ani Liviji! Želim sve da znam o Ani Liviji! Dobro! Poznaješ li Anu Liviju? Naravno, svi znaju Anu Liviju. Reci mi sve, reci mi brzo. Ma to je da pukneš! Znaš kad je stari veseljak napravio lom I uradio ono što znaš. Da, znam, a posle, a posle? Peri mirno svoj veš I ne šljapkaj toliko. Zasuči rukave I oslobodi svoj štap. I ne udaraj me glavudžom,a! Ili kakva beše detelina koju je trostruka šapa kako kažu našla u Inferniks parku. To je jedan dripac!…

A alapače guču i  otkrivaju tajne. Trtljanje žena, žuborenje voda. Hiljade reka blista kroz njihove reči, i plete skrivene mreže njihovih preobražaja:

Kako ga ono zovu? Hju Kaput Erlifouler. Je li rođen nigde, gde su ga našli? Urgotland, Tvistvil na Kejtgejtu? Hami, Konkord na Merimejku. Jesu li pozvali sve svoje ili ih je kapetan vezao? Svojim pobedničkim krilima  prekrivam te pilence moje. A moj pogled kao u divlje guske napraviće od tebe mog gusana. Kulet i Lemont, kada je Božični čas plaše se i nadaju radosnom suženju. O pruži ruku i kožu onu drugu, Dom Dom Dombdomb I podigni svoju dragu…

james-joyce-photo-gisele-freund-500x665

H.C.E. i A.L.P. su se zajedno upustili u tok, i slede istu sudbinu ovde dole. Kao i reka, koja se, dok prolazi kroz grad, puni otpatcima, naš junak dobija “gangrenu poroka” i nesreće koja prolazi kroz grad. Prevaren, ismejan od strane svoje nevaljalice, Irviker “sa očima bakalara”, sveti se sobaricama uz blagoslov “”Koga, nju? Anu Liviju? Da, Anu Liviju. Tu i tamo je unajmila neke brbljive prostakuše kako bi ušla kod njega. Herr aarand poglavice, i golicala biskupa u “taptinose”. Šta kažeš? Nema ešale? Ali ova ovde je “limmat”. Kao što je činio El Negro dok se ogleda u ledu. O, reci mi sve, želim da čujem koliko se podigla na svojoj lestvici od konopca. Jedan pogled na kukavicu, a potom zastava na zemlju. Glumi onu koja ne mari, podvodačica! Podvodač, ali kesxéçé kesxéça? Reci nam na prostom jeziku. I sirovo nazovi sirovim”

Počinjemo da predosećamo prirodu tog greha koji H.C.E okajava. Kako se voda pretvara u glib, tako se porodica pojavljuje u čitavom svom sramnom ponašanju, a kafanica se čini kao pravi bordel gde Ana vrbuje posetioce,

“kikoće se na pragu vrata da bi iskazala kako joj se pomeraju obline i sugestivnu privlačnost skrivenog donjeg rublja, kao i sve manire device pred muškarcem, vitlajući čegkrtaljku kao da maše zlatnim ekijem i da govori ” usluga staje tridesetšest franaka”. Isuse, da li je to moguče! A dobra je! Gledaju je sve kurve ovog sveta. Svom ulovu oba pola ova slatka maca naplaćuje dva srebrna pezosa petoparca, dva novčića po osobi, to je cena milovanja za vođenje ljubavi u žirondi kod okrutnih Pantalona”

A što se tiče otkrivanja da li su deca plod tog ” sporta utroje”, jedino će noć moći da odgovori na to. Kada je tama došla, lavande su se pretvorile u kamen i mali brest, i sada pričaju samo jezikom lišća, šume, njive koju će Ana Livija pronaći, pred zoru, kako bi utonula u beskraj.

357px-Joyce_man_ray

H.C.E., međutim nije uspeo da se kajanjem oslobodi svoga greha. Nakon što je prošlo nekoliko lakrdijaških odmaranja u kojima je postao Leteći Holanđanin o kojem su govorile pijanice ili neki ruski general u bici kod Sevastopolja, nesretnik kojeg su prezrele mušterije, zatvara radnju i sanja da tone u san. U tom novom snu se vrgolanke kojima on upućuje svoje vatrenosti, otkrivaju kao zamene njegove kćerke Izabele. “Incestuozni” Prijap rastrzan je između dve slike žena: mlade Plurabele, reke na izvoru, koja oživljava dok je šiparica pije, i stare Livije, pod teretom blata i greha, koja već korača ka svojoj smrti u okeanu. Ova situacija nas podseća na Tristana između dve Izolde, ili na dva kralja Marka koji gori bezumnim plamom. Dok ga uhode četiri starca, četiri sudije preobražene u četiri talasa na obalama Irske, Irviker u isto vreme igra dve uloge – ulogu zavodnika i ulogu rogonje. Tristan se bori sa svojom ženom, ali kralja Marka, kojeg ismevaju galebovi, bedno će pobediti suparnik, ali koji? Njegov rođeni sin Šon. Nesvakidašnja porodica!

Priča, kao novi ciklus, pripoveda letopis dva brata. Od pada, ovi blizanci nisu prestali da se nameću pod raznim identitetima, a kako noć odmiče tako oni sve više nadjačavaju autoritet svojih roditelja. U domaćinstvu ne prestaju da ih zovu Džeri i Kevin, njihove različitosti nisu oklevale da uvedu konfliktnu atmosferu. Evo Dolfa i Keva kako se muče oko školskih zadataka. Treba napomenuti da je program dosta obiman, jer podrazumeva sumu svih znanja čovećanstva, od kabalističke teologije do Vikoove filozofije. Dolf, intelektualac po prirodi, pomaže svom bratu da reši zadatak iz geometrije koji se dotiče tajne njihove majke, trougla A.L.P.; Kev, ljubomoran ubija ga jednim udarcem pesnice i epizoda se završava vizijom budućnosti. Evo ih još Glag i Čaf, kako se bore na vratima taverne kako bi zadivili male družbenice njihove sestre. Ukoreni, nastaviće svađu u krevetu, ali će ih učutati grom koji je Finigena bacio na kovčeg. Naprasiti Irviker zalupio je vrata:”

lukledoerderndunandurraskewdylooshoofermoyportrettooryzooysphalnabortansporthaokanakroidverjkapakkapuk!

očigledno da novo doba počinje isto kao i staro.

jamesjoyce1

Opoziciji muško -žensko sledi, međutim, opozicija dva tipa čoveka i kulture. Taj ćemo dualizam naći i u Uliksu u kojem on upravlja odnosima između Bluma i Moli, a naročito odnosima između Bluma i Stivena, Stivena i Maligana, i odnosima Dioskura: blizanaca Tomija i Džekija, sijamske braće Filipa Pijanog i Filipa Treznog, ili malih pivskih bogova Brassiniveagha i Brassinardilaauna. Šem, pisac, zaptavo je sam Džojs, buntovni umetnik koji poseduje mnoge tajne, zabranjen, početnik kojeg je masa odbacila i koji se sveti tako što piše ogromnu knjigu na nerazumljivom jeziku koja se zove Fineganovo bdenje. Šon, uhoda, je čovek politike, vojske, on je diktator, demagog, čovek reda i bogatstva, Don Žuan, vešt govornik koji mistifikuje svoj svet i zadobija naklonost publike. Svi obrti vremena videće suočavanja nepomirljivih protivnika koji pod imenima Mat i Džut, Bat i Taf, Džem i Džon, kao i pod simbolima The Mookse and the Gripes ili The Ondt and the Gacehoper, predstavljaju likove Kaina i Avelja, Hrista i Jude, Cezara i Bruta, Velingtona i Napoleona, itd.

James-Joyce-Ulysses-ms-Circe-80-500x620

Šemu i Šonu priliči svet višestrukosti: beskorisne studije, izborni govori, pokušaji zavođenja, procesi, zakletve, smešne ankete, tačnije svi poduhvati gde se braća svirepo suočavaju. Ali, isto kao što je Univerzum proistekao iz Jednog, mora da se vrati u jedno, kada vreme istekne, tako i ovi entiteti rođeni od jednog sna njihovog oca moraju da se resorbuju u njemu s prvom najavom zore. Šon i Jon, dva Fineganova lica, sastavljaju se iznova tako što se mešaju u “homogenijalnom” junaku, čiji ovlaš dotaknut san sa Anom Livijom stavlja pečat dijamantske svadbe. Malo – pomalo, duhovi se udaljavaju, život pobeđuje tamu, dok grad jutarnjim zvonom slavi podizanje sunca, a velika noćna vila nestaje u umirućem glasu reke:

“Odlazi. O gorki kraju!… I staro je i staro i tužno i staro tužno je i umorno se vraćam tebi, hrabri moj oče ludi i  hladni moj oče razjareni i ludi i hladni, sve dok se njegov stas tako visok koji vidim izbliza, njegovi krilometri i krilometre, njegovi…..i bacam ti se u naručje, jedini moj…Avelaval!…Tako je drag ovaj naš dan. Da…Ako sam ga gledala kako na meni pravi bela raširena krila kao da je dolazio iz Arhagelska, mislih si kako ću pasti mrtva na njegove noge, ponizno, prosto, samo da bih se umila…Pfff.Galeb. Galebovi. Pozivi iz daleka. Dolazi, daleko. Ovde je kraj. Nas sada. Veliki Finegan. Uzmi. Jedan poljupčić, mene, mene, seti se mene. Sve dok hiljadu puta ne…Ključevi od. Daj! Jedan put, jedini na kraju voljen duž”

moholy-500x386

Ta dugačka rečenica smrti, čija se poslednja reč nadovezuje na prvu reč knjige, zatvara i iznova otvara vladavinu vremena. Naši sukobi, naša verovanja, naše nade prostiru se tako između pada i buđenja koji sačinjavaju nedeljive aspekte samog čina. Finegan ne umire: iz svog vlastitog pokreta, kao da je vezan za duboku prirodu univerzuma, on se ponovo rađa tamo gde mora da umre. Znači li to da se njegova sudbina neumorno ponavlja? Da, ako se držimo tog suštinskog ciklusa. I ne, jer se svakim povratkom ovom beskonačnom delu prodire  dublje u njegove tajne, kao što svaka istorijska etapa uvećava svest istoričara. Bdenje se upravo tim uvek iznova započetim progresom, što je još jedan predmet za konstataciju, podudara sa svetom: i to sa fizičkim svetom od kojeg uzima svoju gustinu i gravitaciju, i sa ljudskim svetom odakle crpi zagonetke. Ova najambicioznija knjiga svih vremena sadrži u sebi gotovo nemoguće nastojanje da u snu prikaže planetu i čitavu njenu istoriju, da na silu ispredaje njene nejasnoće, koje u svakom prolasku kroz delo pomalo otkrivaju istinu koja je u isto vreme ohrabrujuća i beznadežna: u svakom času se ta priča (ponovo) rađa, (ponovo) umire i (ponovo) počinje.

Kao ni Uliks, ni Bdenje nije vezano za večno vraćanje stvari.Znamo da se plan knjige zasniva na Vikoovoj cikličnoj filozofiji i da strogo posmatra četiri faze koje dodeljuje svakom društvu: teokratiju, aristokratiju, monarhiju ili demokratiju, i anarhiju. Prvoj odgovara arhetipska epizoda Finegana, mitske borbe poput onih koje obeležavaju poreklo Irske, a koje se simbolički smatraju za zemaljski mikrokosmos. Druga je načeta Irvikerovim držanjem, njegovim precima, njegovim podvizima, njegovim pohodima, njegovim oružjem. Treća, sučeljava vlasnika krčme, kao monarha ili feudalca, sa njegovom buntovnom decom. Četvrta, kojoj vremenski odgovara zora, spaja sve kroz nekonherentnost slika i kroz protok reke, i na taj način zatvara sati ciklus i obećava sledeći. Viko je držao da ti periodi otpočinju i završavaju se kosmičkom katastrofom: grom je četiri puta odjeknuo u toj istorijskoj noći kako bi je (ponovo) izgradio. Ipak, ako Džojs trajanju suprostavlja commodius vicus of recirculation, on vodi računa o tome da svaki trenutak učini toliko nedokučivim da će trebati da prođu vekovi kako bi se on ponovio. Uostalom, Viko, nigde ne tvrdi da se doba u potpunosti ponavljaju, a sličnosti koje otkriva između takvih naroda ili epoha, ne impliciraju fatalni identitet. Nigde, osim u igri, Bdenje ne podržava ideju da svet uvek ostaje isti, pošto živeti znači svakog trenutka menjati istinu, a kraj će svojom generičkom moći odneti pobedu nad onim što je prolazno, pre nego se potčini nepromenljivim zakonima. Večiti povratak? Večiti početak!

finnegan1-500x715

Izašla iz štampe u februaru 1939, ali objavljena 4. maja ova knjiga gotovo da nije imala vremena da izazove divljenje ili skandal. Invazija nacista 1940. iznenadila je Džojsa u San-Žeran-le-Piju gde se, na nagovor Marije Džolas, sklonio sa svojom porodicom. Zbog pretnje da će biti uhapšen budući da je “britanski” subjekat, odbio je gostoprimstvo koje mu je ponudila neutralna Irska, i ponovo prihvatio gostoprimstvo švajcarske vlade. Poslednje mesece, provedene u Francuskoj, posvetio je, u društvu Pola Leona, reviziji knjige koju je počeo pred početak prethodnog rata, da bi je završio pred početak ovog rata. Godine 1940. bio je u Cirihu sa Norom i decom, iscrpljen, gotovo slep, na ivici snage. Za Božić, večerao je kod Karole Gidion-Velker. Je li sanjao novo delo? Možda sagu o moru ili pesmu sinteze koju su, za ovog hegelovca, prizivali dan iz Uliksa i noć iz Fineganovog bdenja. Kao što je imao običaj, 9. januara 1941. otišao je u dugu šetnju sa svojim unukom Stivenom, posmatrao je planine pod snegom, stare fasade Šipfea, vodu Limata, daleke sestre reke Lifi.

james_joyce

Uveče je dobio jake bolove u stomaku. Sutradan su lekari dijagnostikovali čir na dvanaestpalačnom crevu koji je pukao. Prenesen je u bolnicu Crvenog krsta, i nakon operacije, 12. ujutru, pao je u komu iz koje se budio u par kratkih navrata, da bi umro 13. januara u dva časa i petnaest minuta. Vest o preminulom izašla je narednog dana u NEuer Zurcher Zeitung. Malo je ljudi prisustvovalo sahrani 15. januara na građanskom groblju Fluntern, a na grobu najvećeg pisca ovoga veka nije bilo previše reči: dva govora na nemačkom održali su Maks Gajlinger iz Društva švajcarskih autora i Hajnrih Štrauman sa univerziteta, a treći, na engleskom, održao je lord Dervent iz poslanstva u Bernu.

Žan Pari – “Džojs”

IK “Kiša”, 2012.

Prethodni deo teksta 

prevod: Sonja Šešlija

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *