Ulogujte se / Kreirajte profil

Aline i Amy

Aline Smithson 

 

Whistlers Mother

Čudna je inspiracija, pojavi se iznenada kada joj se najmanje nadamo. Ova serija fotografija Aline Smithson nastala je kao splet srećnih okolnosti još od samog početka. Aline je na buvljaku is hrpe nabacanih starih fotograija izvukla reprodukciju “Whistlers Mother”, oduševljena jednostavnom ali briljantnom kompozicijom Whistlerovog dela rešila je da krene na jedno umetničko putovanje. Iste te nedelje pronašla je kaput i šešir sa leopardovom šarom, u antikvarnici stolicu vrlo sličnu sa Whistlerove reprodukcije i tako se, za samo nekoliko dana, inspiracija  pretvorila u ideju, ideja u projekat.
Uz tradicionalnu fotografsku tehniku, Aline je svaku fotografiju tretirala kao slikarsko platno, dodavala je četkicom boje i naglašavala obrise.
“Pin-up devojka” je bila njena 85. godisnja majka koja je pozirala na 20 kompozicija, ali nažalost, nije doživela da vidi završenu seriju.

Na fotografijama prepoznajemo dirljivu vezu, punu poverenja i  bezgraničnu ljubav izmedju majke i ćerke.

Zahvalna sam joj na smislu za humor i  strpljenju i vremenu koje nam je ova serija fotografija pružila da budemo zajedno,” kaže Aline.

“U svet fotografije sam ušla na zadnja vrata. Moj otac i ujak su bili fotografi i moja opredeljenje za buduću karijeru se nekako kretalo oko njih, ali više kao ideja, sve dok nisam pronašla ujakov dupli objektiv Rolleiflex i konačno shvatila da je to čemu ja stremim.

Posmatranje  sveta kroz moju fotografsku viziju postala je moja opsesija.
Posle diplomiranja  na katedri za  Kreativnu Umetnost na UC u Santa Barbari, preselila sam se u New York City i izdržavala se kao slikar, a  kasnije prešla u svet mode. Nekoliko godina sam radila kao urednik za modni časopis Vogue Patterns Magazine u New Yorku, a kasnije sam prešla u Los Angeles da radim kao slobodni umetnik, foto stajlist. Kao urednik modnog časopisa imala sam privilegiju da radim sa izuzetno poznatim modnim fotografima : Horstom, Mariom Testinom, Patrickom Demarchelierijem, Arthurom Elgortom i Bertom Sternom.

Posle toliko godina prisustvovanja snimanju velikana u studijima otkrila sam da mi je mesto iza kamere a ne do kamere i tako našla konačno svoju strast i radost. Trenuci koji prolete u životu, skoro neprimećeno, otkrivaju se i beleže zauvek na mojim fotografijama. Moja namera je da istražujem život oko sebe – preko portreta i mesta koja bi zabeležila moja sećanja i moju imaginaciju.

Slikam da bih i sebi i posmatračima pruzila priliku da se duže zadrže na mojim slikama. Pokušavam da pronadjem trenutke koji su vrlo prepoznatljivi, a opet neočekivani. Neobične kombinacije koje srećemo u životu su vredne istrazžvanja, bilo da su smešne, tužne, ili samo trenutne. Veliki uticaj na mene je ostavio japanski koncep gde se ceni pojedinačno svaka stvar. Pokušavam da izolujem suštinu stvari i trazim kompleksnost u običnim detaljima i ispričam priču u kojoj se stvarnost isprepliće sa sećanjem. Teško odrastanje, starenje, odnosi, familija, kao i trenuci introspekcije i kontemplacije su predmet mog interesovanja. Želim da stvorim slike koje će izazvati univerzalno sećanje.

Radim sa četiri kamere : duplim objektivima Rolleiflexa i Hasselbladom, plastičnim fotoaparatima Diana i Holga. Prva dva mi ozbezbedjuju jasnoću i kvalitet, a druga dva mi daju jednostavnost i spontanost, sve četiri karakteristike kombinujem u svojim radovima.”

Amy Arbus

Šta se dešava kada glumac napusti svoju ulogu pošto se zavesa spusti, pogase se svetla i udje s one strane  “četvrtog zida” ?

Tri godine  je Amy Arbus tražila odgovor na ovo pitanje koji  je zabeležila  u seriji dramatičnih portreta poznatih glumaca sa Broadway-a i off Broadway-a u najnovijoj knjizi, “The Fourth Wall”.
“Četvrti zid” istražuje onaj “bizarni prekid” izmedju realnosti i fikcije koji se dešava kod glumca, kada je još u karakteru, a tek vraćen u realni svet. Fotografisala ih je  izmedju pauze, odmah posle predstave, još u kostimima.

John Malkovitch u Lost Land

The Fourth Wall“, predstavlja galeriju poznatih savremenih glumaca : Alan Cumming iz “Cabaret,” John Malkovich u “Lost Land,” Liev Schreiber u “Talk Radio,” Ed Harris u “Wrecks”…i beleži onaj surealisticki trenutak kada se karakter iz predstave još uvek u telu glumca polako vraća u realnost i taj trenutak neodredjenog identiteta Amy pokusava da zabeleži.

Alan Cumming  u Cabaret


U njenoj prethodnoj knjizi, koja je postigla veliki uspeh, “On the Street,” slikala je ljude koji pažljivo  garderobom pokušavaju da sačuvaju svoj identitet i svoju ličnost, u “The Fourth Wall” glumci se kostimimima pretvaraju i prenose u druge licnosti.

Ed Harris u Wreck


“Uvek mi se dopadala ideja o izmišljenom mestu gde se fikcija i realnost sukobljavaju,” kaže Arbus u skorašnjem intervjuu za AFP.
Naslov knjige, “Cetvrti zid”, objasnila je da  dolazi od termina za izmišljen zid izmedju bine i “sklonjenog četvrtog zida” ispred publike koja kroz taj nevidljiv zid prati predstavu i deo je tog fiktivnog sveta.

Liev Schreiber u  Talk Radio


“Na mojim fotografijama igram se sa idejom da fiktivni karakter i stvarnu ličnost ukomponujem, da se prožimaju,” kaže Arbus.”Kod većine pokušavam da izbrišem granicu izmedju da li je glumac karakter koji glumi ili je to on iz stvarnog zivota.”

Christine Ebersol u Grey Gardens


” Interesuju me više karakteri koje glumci glume nego oni lično,” Arbus kaže.” Koncentracija koju imaju za svoje uloge omogučava im da se osečaju komotno pred fotoaparatom iako možda u tom trenutku ne izgledaju u najboljem izdanju.”

Amanda Troop u Guys and Dolls

 

Sweeney Todd

 

Kevin Caboon, Chitty Chitty Bang Bang

 

Patrick Page , How The Grinch Stole Chrismas

Mark Harelick i Jessica Hecht,  The House in Town

Kelli o Hara i Victoria Clark, Light in the Piazza

 

Elizabeth Stanley i Raul Esparza , Company

Arbus je rekla da njeno zanimanje za pozorište duguje svom odrastanju, prvenstveno njenom ocu, glumcu, Allanu Arbusu i majci, fotografkinji svetskog glasa, Diani Arbus. Takodje veliki uticaj je imao čuveni fotograf Richard Avedon sa kojim je prvi put radila 1992., kao i filmske legende Alfred Hitchcock i Charlie Chaplin.
Posao fotografa za Village Voice casopis 1980.tih joj je otvorio pristup fascinantnom svetu sa ulica New Yorka.
” Dozvolio mi je  da prebrodim stidljivost sa ljudima i pružio mi mogućnost za nova prijateljstva sa ljudima koje  inače ne bih imala prilike da upoznam i vidim kako žive.”

Pronaći svoje mesto medju poznatim i cenjenim fotografima, u stalnoj senci svoje poznate majke, koja je izvršila samoubistvo 1971, nije bio baš lak početak.

“Nikada nisam razmišljala da postanem fotograf, a postala sam kasnije posle smrti majke. Nije to bila neka moja zelja da nastavim tradiciju i pratim njene korake, nije to bio zaista razlog, jednostavno sam osećala da sam dobra u tome.” rekla je Amy.” Naravno, ljudi ce reći, ” nisi dobra kao tvoja majka” i mislim da je to prilično nefer.”
“Jedno je sigurno, niko nije tako dobar kao moja majka.” U 53. godini konačno je našla svoje mesto. “Ovaj posao je konačno moj. Čini mi se da mi je trebalo dugo vremena da se izborim za svoj glas.  Ako mi neko kaže, vaš rad podseća na rad vaše majke, naravno, ja sam vrlo polaskana.  A ko ne bi?” rekla je sa malo tuge u glasu.
“Volela bih da je mogla da vidi ove moje fotografije. I volela bih da znam šta misli o njima.”

za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

 

 

tag ——-> http://pulse.rs/stop-making-sense/

Jedan komentar na tekst Aline i Amy

  1. slavcek wolf

    13/02/2014 at 00:33

    Markantna ličnost fotografkinje može da da ovakvu seriju životnih fotografija.
    Trenutak “između” “uhvaćen” slici pokazuje izvanrednu budnost, napetost i jedno “drugo” stanje glumaca…
    Odličan prilog,
    hvala Vam.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *