Ulogujte se / Kreirajte profil

Alisa u zemlji tanina

Bili smo, pa nismo, a sada opet poprilično jesmo – Zemlja Vina (priča o medaljama)

Stigli su rezultati sa AWC 2013 u Beču, najmasovnije vinske smotre u svetu. Osnovni red je da se nad hartiju koja sadrži popis medalja nadnese čestito ispolirana lupa, koja oku približava i ono što se na prvi pogled ne vidi. Dvanaest zlatnih i duplo više srebrnih je srpski saldo ovogodišnje smotre. Malo? Mnogo? Rekli bi smo – očekivano. Statistika je, iako formalno među mlađim granama matematike, poslovično neumoljiva. Ako je sama postavka da niko normalan neće poslati zapampureno sirće, onda je broj medalja, logično proporcionalan broju prispelih uzoraka. U čemu je tajna vinske bajke koju u poslednje vreme sa mekanom euforijom živimo?

P1060920

Pre svega, ovde se radi o povećanoj odvažnosti. Mi smo narod koji užasno voli da se takmiči, da bude rangiran, slavi svoje uspehe i veštom retorikom objašnjava eventualne neuspehe. Slanje vina na međunarodna rigidna ocenjivanja je skorašnja praksa. Bilo je ovde vina oduvek, ali su svetske smotre od strane naših proizvođača doživljavane kao nepotreban trošak. Srpski vinari su oduvek bili prepušteni sami sebi, na milost i nemilost taksi, propisa i široke lepeze troškova koji prate proizvodnju i plasman. Tu i tamo po neka subvencija od strane države, naravno samo za one koji su upoznati lično sa nekim ko odlučuje i tu se priča završava. Ostali, iš na šalter, pa ako vam se posreći… I nije se mnogo posrećivalo. Mahom se posrećivalo onima kojima je to i bilo najmanje potrebno. Tako da je termin „posrećivanje“ ovde suštinski smešan.

Kada se malo zagrizlo i kada su se vinari odvažili da o svom trošku, transportnim vratolomijama kojima se nužno pribegavalo, pošalju po koji uzorak, počela je i priča o medaljama. Put par boca do Londona je vrlo često trajao duže nego evakuacija potentnih pubertetlija sa Sicilije u Ameriku početkom veka. Svako ko je otvorio u životu više od pedeset boca jako dobro zna da transport, u kontekstu načina i trajanja, poprilično utiče na kvalitet sadržaja te iste boce. Ukoliko se otvori par dana po završetku puta, to vino još uvek nije, što bi se reklo – leglo. Jasno je da vam posle četiri sata truckanja u kolima, ceo sutrašnji dan deluja kao izmaglica svesti. Tako je i sa vinom. Ono je živa tvar.

DSC_8121

Neophodno je da nadležne institucije u ovoj zemlji daleko ozbiljnije shvate napor, finansijski i svaki drugi, koji ulažu vinarije da bi sebe, kao i nas, predstavljale na važnim svetskim smotrama. Nema tu velike razlike od uspeha nekog tenisera, kanuiste ili kik boksera, čiji uspeh, iako brutalno lični, vascelo otečestvo posmatra kao svoj. A gde ste bili kada se taj neko pripremao? Kada se cvili po firmama za ubogi dinar sponzorstva, svaki potencijalni takmičar biva prepušten sam sebi. Mora da se ponižava, da bi sutra bio slavljen. Mora li? U neuređenom rasulu koji samo cinici zovu „sistem“ izgleda da mora.

Kod svake varijante plana da se neko takmiči, čaša žuči dolazi kao neizbežni aperitiv. Čaša meda je samo dižestiv za one koji takmičenje prežive. To je priča naše nauke, našeg sporta i naravno, našeg vinarstva. Sredinom 2013-te godine su nam došli neverovatni rezultati sa smotre Decantera. Evo, pre par dana i sa AWC 2013 u Beču… Polako kreće lavina zasluženog uspeha, pošto se bukvalno za nastupajuću godinu očekuje daleko masovniji „napad“ na medalje. Potencijal za taj napad apsolutno postoji. Ono što bi svakom napadu jako dobro došlo, da ne koristimo termin – neophodno, je taktička priprema i strateški pristup. Postoji uspeh i bez toga, ali se do njega stiže daleko težim putem.

P1070450

Ne radi se ovde samo o takmičarskim manifestacijama. Mnoge zemlje imaju jasan interes da pomognu svoje proizvođače prilikom određenih smotri čisto sajamskog tipa. Nije to samo puko predstavljanje određene zemlje, regiona, vinarije… Više je nego očigledno da se na taj način pomaže izvoz i daje podsticajna injekcija turizmu. Francuska, Španija i Italija su vinske velesile na evropskom tlu. Ujedno je to i turistička magična trojka Evrope. Da li je to slučajno? Ne bi se reklo… Da bi se trčala ozbiljna trka, valjalo bi bar imati patike.

Veliki broj medalja sa vinskih manifestacija koje dovlače nazad u zemlju: Podrum Janko, Vinarija Aleksandrović, Vinarija Belo Brdo, Vinarija Matalj, Mali podrum Radovanović, Vinarija Zvonko Bogdan, Molovin, Temet, Sestre Aleksić, Vinarija Budimir, Jeremić i ostali, jasno ukazuje na izuzetan potencijal koji posedujemo. Medalje se dobijaju za lepo u očima, lepo na nepcima i, na kraju krajeva lepotu globalnog osećaja. Sve to tamo neko kvalifikovan boduje, bodovi se saberu i to je to. Za vinare koji grcaju u kreditima, kilave se, a mogli bi da postignu izuzetne uspehe, velika stavka je slanje uzoraka. Zavisno od takmičenja, mora se po uzorku uplaćivati od 100 dolara pa na više. Pa se tu nalepi transport i ostalo i tako dobijete svotu koja je nekima možda mala, ali je za neke poprilična. Svakako da je mala onoj instituciji kojoj plaćamo porez.

P1070859

Pomoć „malima“ na kraju krajeva ne bi bio nepotreban trošak. Nije to bačeno u bunar. Finansijska pomoć svima, a naročito onima kojima je neophodna za takmičenje, predstavlja ozbiljnu investiciju u čitavu lepezu delatnosti. Sve se to sa popriličnom kamatom vraća. Tako da se ovde ne radi o potrebi, nego o mudrom potezu. Visok koeficijent mudrosti se ogleda u činjenici da su apsolutno svi na dobitku. Vinari su do sada mnogo puta pokazali kvalitetom svojih proizvoda da na njih treba ozbiljno računati. A oni će na svoj način doprineti popravljanju imidža zemlje u kojoj rade i stvaraju. Uostalom, nije u redu da samo mi znamo koliko nam je lepo ovde. Valja biti galantan i to podeliti…

za P.U.L.S.E:  Nenad Andrić

Tekst je objavljen u časopisu “Turizam i ugostiteljstvo”

Vinovnik

Fan page Vinovnik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *