Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Alteracija svesti i dodatni slotovi inteligencije

Kako je čovek postajao stvor svesti, te krenuo da kleše sopstvenu inteligenciju u smeru kako je njemu odgovaralo, tako je počeo da se bavi i svetovima unutar njega samog. Onim svetovima koji su u sve većem broju bujali i iznutra nadirali, razvijali se, a javljali kao rezultat sve veće samospoznaje. Pošto je, ubrzo, plodno tle za svoje mentalne igre prvo uspeo da veže za paganizam, a kasnije i monoteizam, tako su i njegovi svetovi vremenom postajali sve masivniji i kompleksniji, zahtevajući sve više mentalnih kapaciteta, više inteligenecije, ne bi li se uspešno izborio s njima. Ljudski um uvek će težiti rastu, daljem razvoju, i usavršavanju. Sve dok je i pitanja na koje treba odgovore. Ali postoji problem. Kako premostiti barijere nasleđenog mentalnog hardvera? Kako doći do dodatnih slotova inteligencije neophodnih za izuzetne mentalne napore u bavljenju najvišim duhovnim pitanjima i spoznajama?

Jedan od načina svakako je fenomen direktnog uticaja na razvoj umnih sposobnosti i kapaciteta putem fizičkih alteracija. Načinom koji je bio prisutan u ljudskoj istoriji od davnih vremena. O tim pokušajima najbolje svedoči praksa poznata kao trepanacija, odnosno – fizičkim delovanjem na ljudsko telo (u ovom slučaju glavu) načiniti modifikaciju koja bi vodila ka podizanju mentalnih sposobnosti individue. Ili, pak, zarad poboljšanja zdravlja narušenog određenim zdravstvenim komplikacijama, te primenu trepanacije posmatramo iz dva ugla:

  • ritualnog, gde se pre svega teži pojačanim mentalnim kapacitetima zarad dostizanja i bavljenja izmenjenim stanjima svesti u cilju ličnog duhovnog napretka;
  • i zdravstvenog, odstranjivanjem dela kosti i otpuštanjem pritiska unutar lobanje radi ublažavanja tegoba poput jakih migrena, epilepsije, otoka moždane mase i drugih poremećaja. U stvari, možemo reći da trepanacija u neku ruku predstavlja prve korake ka kasnijim složenijim hirurškim zahvatima.

Trepan

Trepanacija (latinski: trepanatio) predstavlja hirurški zahvat otvaranja lobanje, što je jedna od najstarijih poznatih operacija i obavljana je još od prastarih vremena. Sama reč označava bušenje kosti i  uklanjanje okruglog segmenta kosti svoda lobanje. Trepanacijski otvor  danas je lako izvodljiv i za bolesnika praktično netraumatizujući zahvat, ukoliko ga obavlja stručno medicinsko osoblje u lokalnoj ili totalnoj anesteziji, te predstavlja postupak za smanjenje akutne antrakranijalne hipertenzije, a isto tako se kroz trepanacijski otvor vrši aspiracija intracerebralnog hematoma ili inkapsulisanog moždanog apscesa.

Otvaranje rupe u lobanji, i direktno izlaganje mozga količini kiseonika koja nadmašuje onu koju je dobijao disajnim putevima, rezultuje permanentnim uvećanjem volumena i kvaliteta krvi koji opskrbljuje mozak, te su crvena krva zrnca daleko bogatija dragocenim gasom. Takođe se veruje da moždana aktivnost deteta po svom intenzitetu daleko prevazilazi onu kod odrasle osobe, te se otvaranjem lobanje i obogaćivanjem mozga kiseonikom moždana aktivnost odrasle osobe vraća na nivo intenziteta novorođenčeta. Daleko nadmašujući onaj nivo na koji smo u kasnijoj dobi života naviknuti. Samim tim postiže se cilj o kome smo na samom početku teksta govorili – uvećanje mentalnih kapaciteta. Postoje naznake da se trepanacijom postiže efekat sličan konzumaciji psihoaktivnih supstanci poput LSD-a i stanja svesti koji se njima izaziva. Drastično utiče na sveukupnu lucidnost i pojačanu moždanu aktivnost. Iz opita nekih entuzijasta (ako ih tako možemo nazvati), koji su se odlučili na ovaj čin u poslednjih par decenija, ovime se postiže konstantan nivo povišene mentalne aktivnosti, što rezultuje stanju nalik konstantnoj opijenosti. Odnosno izaziva takozvanu pomerenu percepciju. Imamo i puno primera ljudi koji su izvršavali tzv. auto-trepanaciju u cilju dostizanja gore pomenutih benefita. Ili se, pak, dobrovoljno javljali da se nad njima eksperimentiše, želeći da budu svojevrsni pioniri ovog polja istraživanja.

Srednjovekovni čin trepanacije.

Srednjovekovni čin trepanacije.

Praksa bušenja rupe na lobanji bez ikakvog fizičkog uticaja na moždanu masu. Uglavnom nema posebnih pravila u određivanju dela glave nad kojim bi se zahvat radio, mada nije ni redak slučaj da se za trepanaciju uzima čeoni deo, odnosno površina ađna čakre (trećeg oka). Posebno ako bi se trepanacija izvodila na šamanu, ili na nekom od plemenskih starešina, kojima bi se na ovaj način još dodatno olakšao put do dostizanja mentalnih stanja potrebnih za obavljanje njihovih plemenskih dužnosti. Postoji zanimljiva priča na ovu temu, napisana od strane Lobsang Rampe u knjizi ”Treće oko”, o tibetanskom lami koji je imao samo sedam godina kada mu je prorečen monaški život. On napušta svoj dom da bi pristupio budističkom manastiru i monaškom redu gde od velikih učitelja i mistika uči tajne i drevne veštine, doživljavajući i najveću čast tibetanskog života, otvaranje trećeg oka na način gotovo istovetan trepanaciji.

Takođe i Inke mogu poslužiti kao dobar primer jer sem što su važili za vešte graditelje i ratnike, ovo pleme sa prostora Latinske Amerike duboko u svojoj kulturi imalo usađenu praksu ovog hirurškog zahvata. Bio je to veoma rasprostranjen čin u ovom plemenu. Pre pet stotina godina oni su bez upotrebe danas nezaobilaznih medicinskih instrumenata, antibiotika ili anestetika obavljali operaciju bušenja lobanje do mozga. Bukvalno se radilo o odstranjivanju manjeg dela lobanje, na živo. Moguće je da je postojalo poznavanje primene određenih opijuma koji bi donekle ublažili traumu, ali je gotovo nemoguće bilo postojanje anestetika, bar ne onakvih na koje smo u moderno doba navikli. To svedoči da su Inke još u tom periodu imali vrlo napredno znanje anatomije i tehnike kontrole krvarenja. S današnjeg stanovišta lobotomija je nešto najsličnije trepanaciji.

Plemenska trepanacija.

Na uzorku koji su naučnici sa Smitsonijan instituta (Smithsonian Institution National Museum of Natural History) ispitivali na prostoru Južne Amerike, došlo se do brojke od skoro 70% uspešnosti operacija iz perioda Inka. Odnosno, zarastanja rana bez većih zdravstvenih komplikacija. Ipak, ono što posebno zbunjuje istraživače jeste to što su pronašli više ostataka lobanja na kojima postoje jasni dokazi da je u određenim slučajevima dolazilo čak i do čak sedam zahvata u većim vremenskim intervalima, od kojih bi se čak šest rana u dobroj meri uspešno zacelilo, što onda isključuje puki čin lečenja zdravstvenih tegoba već daje naznake primene i u druge svrhe, ritualne prirode. Posebno kad se ima u vidu da je trepanacija izvrašavana i nad saplemenicima koji su pripadali višem staležu društva.

Na čuvenoj slici Hijeronim Boša, Cutting the Stone iz 1494. godine, prikazan je čin trepanacije u duhu alhemijskog procesa.

Na čuvenoj slici Hijeronim Boša, Cutting the Stone iz 1494. godine, prikazan je čin trepanacije u duhu alhemijskog procesa.

U ritualnim radnjama uglavnom se nudi određena žrtva na putu ka ostvarenju zacrtanog cilja, a žrtva koja dolazi iz kosti glave nosila bi posebnu težinu i značaj u želji za ispunjenjem nauma. Delovi odstranjene kosti kasnije mogu biti korišćeni kao vrsta amajlije. Glava je centar naše svesti, naše ličnosti, te s toga magijski gledano predstavlja deo tela čiji fragmenti imaju poseban i značaj u ritualnom činu i posvećenju. Ujedno se i šamanske terapije za otpuštanje pritiska iz lobanje temelje na legendama o otpuštanju demona iz tela (glave), onih koji i dovode do duševnih i fizičkih komplikacija. Na ovaj način trepanaciju možemo nazvati psihohirirgijom, jer se njome utiče kako na duh tako i telo čoveka.

Slični slučajevi, ali u manjem broju sudeći prema pronađenim ostacima iz tog perioda, beleženi su i kod starih Egipćana, što ubedljivo dokazuju da su na lobanjama pravljeni veštački otvori. Tragovi ove operacije otkriveni su na praistorijskim lobanjama na lokalitetima u Evropi i Severnoj Americi. Tokom srednjeg veka ovaj metod opisuje Galen, pod nazivom purgatio capitis. Najstariji očuvani primerci probušenih lobanja datiraju iz perioda od pre šest i po hiljada godina na području Francuske. Verovatno nikada nećemo doći do definitivnog objašnjenja šta je primitivnog čoveka nagnalo na ovaj čin, i otkriće trepanacije, te ćemo se uvek kretati u domenu spekulacija. Posebno jer je u prošlosti magijsko bilo usko upleteno u svakodnevno, a danas je vrlo teško razlučiti ta dva i doći do definitivnih zaključaka nad ostacima iz prošlosti ljudske civilizacije.

Čini se da čovekova želja za uzdizanjem s materije, i istraživanja sebe samog, zna da prevaziđe nebrojene prepreke na putu rasta i razvoja, bile one fizičke ili mentalne prirode. Čak i onda kada svojim delovanjem može ozbiljno da ugrozi sopstveno zdravlje. Ipak, hrabrost koja na kraju donese nagradu neustrašivom istraživaču ume da kao gumicom obriše sve prethodno doživljene nedaće, a sve na putu do uzdizanja ka vrhovima ljudskog intelekta.

Za P.U.L.S.E Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *