Ulogujte se / Kreirajte profil

Altruistički moral

Verovatno najkontroverzniji od svih sukoba koje je čovek nakupio u sebi, vezanost za altruistički moral je svakako i jedan od najupečatljivijih, najzastupljenijih. Tako pogrešno oslikan, on je uzrok najvećeg konflikta u modernom čoveku, i čovek se kreće kroz stvarnost ne znajući zašto su mu osećanja u neskladu.

Najbolji pristup ovoj temi će biti analiza citata Ejn Rand, koja je pored “Objektivističke etike” i samog filozofskog sistema “Objektivizma”, poznata publici i po svojim čuvenim naslovima (“Veličanstveni izvor”, “Pobunjeni Atlas”) koji su u to vreme žestoko uzdrmali ustaljena razmišljanja i predočili nam kako je altruizam pogrešno protumačen kao globalni smisao života svakog pojedinca.

Konceptualna fotografija; Nicolas Bruno

Konceptualna fotografija; Nicolas Bruno

Možemo ga okarakterisati i kao jedno od mnogih neuspešnih bežanja čoveka od samoga sebe. Izgleda da, što više čovek proučava samog sebe, to on otkriva sve maštovitije primere. Maske su sve šarenije i šarenije, a samim tim i detaljnije. Zašto to sve? Čemu toliki trud? Zar je toliko teško suočiti se sa samim sobom?

“Šta stoji iza cinizma i osećanja krivice u kojoj većina ljudi obitava tokom svog života? Oni ne praktikuju i ne prihvataju altruistički moral, a osećaju se krivim zato što se ne usuđuju da ga odbace.”

U ovih par rečenica je ukratko objašnjen najveći i najskriveniji sukob u nama. Dobro je poznato da je “krivica” jedno od najmoćnijih oruđa veštih manipulatora, i na nju će se mnogi oslanjati ako je namirišu. Ta krivica nas pritiska, ne da nam mira… Mnogi će je i nametnuti: “Ti nisi bio tu kad mi je pomoć bila potrebna!”

A zatim sledi sopstveno preispitivanje koje čujemo samo mi: “Zašto ja nisam dobar čovek?” “Zašto ja želim loše nekome?” “Zašto mislim samo na sebe?”

A u stvari nije tako zar ne? Mi negde duboko ipak ispravno osećamo da naše vreme i naši resursi pripadaju nama i da mi to naše vreme treba da iskoristimo da pronađemo sebe. Zar ne? Zar to nije onaj nagon o kojima su mnogi filozofi pričali kao najbitniji čovekov? Zar je on u sukobu sa drugim toliko hvaljenim čovekovim nagonom da uvek pomogne bližnjem svom? Kako se to desilo? Kako smo došli do toga da nas nazivaju sebičnim ako posvećujemo vreme svom najvažnijem instinktu, instinktu koji se oslikava u rečima KO SAM JA? Treba imati na umu da smo u jednom od prošlih poglavlja objasnili začarani krug pomaganja i zaduživanja koji se tako očigledno poistovećuje sa običajima primitvnih plemena (tekst o primitivnom i modernom i njihovim zajedničkim osobinama).

Dakle šta je taj altruistički moral tačno?

“Mladić koji se odrekao svoje karijere da bi pomogao roditelje i zauvek ostao prodavac smatra se moralnijim od mladića koji je prošao kroz tešku borbu i ostvario svoje ambicije.”

Ili da pristupimo ovako.

“Moral će naterati čoveka da dela na sopstvenu štetu i da sebi nanese bol, ostaće prekriven sivim zaglupljujućim pokrovom nerazumljive dužnosti.”

ku-xlarge 2

Fotografije inspirisane snovima za vreme paralize sna

Čovek kaže sebi “Moram da pomognem iako ne želim, iako jedva da imam za sebe, ali moram! Društvo to očekuje od mene i ova krivica me pritiska.”

Imamo dva veoma moćna uslova za ovavko delanje. Krivica i šta će drugi misliti o nama. Kako interesantan lavirint koji je čovek sam sebi osmislio, i još ga označio svetim stavivši na njega jednu od zapovesti “Pomozi bližnjem svom!”

“Čovek može da se nada da će se drugi povremeno žrtvovati za njega, kao što se on teška srca žrtvuje za druge, ali zna da mu takav odnos neće doneti zadovoljstvo, već gorčinu.”

Rand navodi i poređenje, kaže da njihovo traganje za vrednostima nalikuje razmeni neželjenih poklona koje iz moralnih razloga ne smeju sebi da kupe. Da li nam ovo deluje nisko i pogrešno? Ako većina to prihvata da li to umanjuje njihovu niskost i pogrešnost?

A koji je sveukupni globalni smisao koji nam se nameće i koji tako vešto sputava naš put ka individualnosti?

“Sem kada mu pođe za rukom da učini neku žrtvu, čovek nema nikakvog moralnog značaja.”

Uvek sebe staviti na poslednje mesto. Ostavljati za drugog. Učiniti im. Ne naplatiti. Biće vremena. Setiće se oni mene kad tad. Uzvratiće mi uslugu… Ako očekujemo da nam se vrati onda ne dajemo bezuslovno, zar ne? Mnogi samo i delaju po tom pravilu, čak ga nikada nisu ni preispitali. Zašto bi? Pa to je sasvim normalno da se oko toga formira čitav život. Žrtvovanje za porodicu, za državu, za posao… Dobićemo neki orden, neki sat sa kojim možemo da se hvalimo, neko će se pobrinuti za nas pošto ostarimo i pošto nam oslabi telo. Hvalićemo se tim satom i sa tim ordenjem, hvalićemo se kako mi imamo dobrog i poslušnog sina koji prihvata odgovornost na sebe.

Hajde da slikovitije objasnimo ovaj smisao. Dakle imamo jedno veliko NIŠTA koje neminovno stoji pored svih dobročinstava koje smo ikada ostvarili protiv svoje volje i sada tako nisko čekamo da se zaokrene onaj točak sudbine i da nam se sve to vrati. Hajde da to sve saberemo pošto se na kraju sve na to svodi izgleda, mi smo stvorili materijalizam od duhovnosti. Zapamtite dobro ove brojke. Stavite u zagradu broj vaših dobrih dela od kojih očekujete neku nagradu.

(1+1+1+1+1+1 …) x 0 = … ?

19gedaxvl31x8png
Ko ste vi onda?

Moral nije takmičenje hirova. I nisu samo nasilnici sebični. Biti sebičan mora da se razdefiniše i da se ponovo definiše. Sa reči “sebičan” mora da se skine etiketa kojoj tu nije mesto.

Zašto je ovaj sukob najkontroverzniji? Da li, posle svega, smemo da pogledamo iza razrešenja? Da uskratimo i stavimo pod kontrolu instinkt koji svi karakterišemo kao primerno ljudski? Jer je toliko očigledno da se nešto otrglo kontroli u današnjoj kulturi… Da neko manipuliše sa našom usađenom željom da pomognemo onome ko pati… Da li je čovečanstvo spremno za taj korak, da kaže NE svom bližnjem koji je u nevolji, da mu kaže – sam si pogrešio, moraš da platiš porazom i da naučiš iz njega! Da li je spremno da kaže NE prosijaku i ukazivanju milostinje za bebe na plakatima? Povređenim mačićima i kučićima? Ne može se svet menjati na taj način čoveče, probudi se, ne troši resusre i vreme na to, troši ih da bi uvideo put do tačke gde se spaja tvoje iskustvo i znanje, u savršenu kreaciju iz koje će da uče svi! Postavi primer za sve!

Da li je čovek spreman za nemir koji stoji iza takve odluke? Jer on se neće tek tako prilagoditi novim pravilima… Čak i da prizna da njegov život nema drugog smisla, sem da se on nevoljno žrtvuje za drugoga, čak i da smogne snage za takav čin, da li on može da izađe iz začaranog kruga kojeg je sam opcrtao? Da li je lenj da izađe iz tog dubokog kanala koje je čovečanstvo iskopalo za njega? A čak i da izađe iz njega, ko će ga takvog izmenjenog prihvatiti?

Kakva bi to revolucija bila kada bi svi hodali budni i iznenađeni od istine? Nema borbe, nema strasti, nema žrtvenog gneva. Samo gola istina.
Da li je najčistija evolucija duha skidanje krune saosećanja?

Ova tema definitvno zaslužuje da bude spomenuta i zaslužuje svoje počasno mesto u svetu konflikta, samim tim mora se spomenuti kako njen začetak tako i pretpostavljeni ekstremni kraj. Ali zbog svoje specifične prirode ova tema ostaje da lebdi negde u kolektivnom nesvesnom, dodirnuće je možda samo fanatici u potrazi za svojom individualnošću. Veći udar promene čeka kritičnu masu, a društvo naklonjeno stabilizaciji teško da ga želi.

Osetićemo se ponovo pozvani na hrabrost jednoga, zar ne? Mnogo li više nego na lažnu rešenost većine.

ku-xlarge
A ta većina će ostati da sa osmehom pita “Kada ćeš da postaneš čovek, dete?”, i pod tim će podrazumevati da prodaš svoje telo i svoj smisao – žrtvovanju, za koji god smisao da je na prodaji. Čovečanstvo nije svesno da ono tim pitanjem od svoje dece traži da svoju svežu dušu prodaju kao što su je oni nekada prodali. Godine, vekovi, čitave kulture zasnovane na praznini. Ali još nije vreme za promene.

Ne još. Pošto ne prihvatamo sebe kao masku, prvo mora biti na redu istina koju smo potisnuli. Ali to je već druga priča…

 za P.U.L.S.E: Juror 8

2 komentara na tekst Altruistički moral

  1. slavcek wolf

    29/03/2014 at 17:41

    Ovaj tekst, esej, rasprava, nazovite kako hoćete, meni se doima prilično zbrkano, nabacano i tupo.

    Ann Rand je američka intelektualka, ona je za sebe, ovde se pokušava podupreti nešto uz neka njena mišljenja… nedovoljno…
    Prazno, konfuzno pisanije, i – eto…

    Neka se autor javi sa mogućim asocijacijama na moj doživljaj i procenu.
    Neka izvini i neka dopiše nešto zarad dijaloga koji može imati smisao da se i neko drugi javi…

  2. Juror 8

    29/03/2014 at 20:18

    Svestan sam dela Ejn Rand,”Vrlinu sebičnosti” je čak i dosta teško pronaći na srpskom. Ne znam koja dela ste vi čitali, na srpskom se lakše pronalazi i “Veličanstveni izvor”, a mislim i da je skoro izašao i “Pobunjeni Atlas”. Postoje i filmovi. Interesantni su primeri koje ona uzima da objasni na koliko načina se može sputati jedna individua. Jedan od upečatljivijih bio bi i generalzicaja pri kritikovanju bez uporedne logike. Kostur citata koji je korišćen je nešto sa čim autor ima slobodu da shvati kako on želi i da to iznese u nadi da će i drugi primetiti tu poentu, da će uvideti logiku i smisao. Možda i alarmantnost… A možda i neće. Tema je osetljiva i smatram da je naglašavanje ekstrema na ovaj način dobar pristup i da može da zaintrigira nekoga da istražuje dalje. Za sve one koji žele više od Rand mogu da pročitaju (za početak)ova tri navedena dela (oko 2000 str sve zajedno).

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *