Ulogujte se / Kreirajte profil

„Amour” Mihaela Hanekea i problem eutanazije

Austrijski reditelj Mihael Haneke, poznat po tome da svojim filmovima obavezno šokira publiku i ostavi je duboko zamišljenu dugo nakon odjavne špice, veruje u to da je sasvim moguće da se čovek oseća srećno dok je istovremeno melanholičan. Melanholija je sentiment prisutan u svim njegovim ostvarenjima, pa se tako družimo sa njom i u filmu „Amour”. Hanekeovo ostvarenje iz 2012. godine nagrađeno je Zlatnom palmom na Kanskom festivalu i ujedno je poslednji film Žan-Luja Trentinjana koji se posvetio pozorišnim ulogama. Pored Trentinjana, glavnu ulogu tumači francuska glumica Emanuel Riva, publici poznata po ulozi u filmu „Hiroshima mon amour”.

01

Već u prvim scenama gledaoci su suočeni sa smrću i znaju šta da očekuju, ali ne i šta je tačno prethodilo toj neminovnosti i tu nastupa Hanekeovo umeće da nas zainteresuje. Priča prati stari bračni par, Žorža i Anu, profesore klavira u penziji, koji se, iako prilično vremešni, i dalje trude da uživaju u gradskom životu Pariza, posebno u onom kulturnom delu. Problemi nastaju kada zbog neuspele operacije začepljene karotidne arterije Ani ostane nepokretna desna strana tela. Osuđena na invalidska kolica, ona traži od Žorža da joj obeća da je neće ostaviti na milost i nemilost staračkog doma. Uprkos protivljenju njihove ćerke, Žorž postaje Anin glavni negovatelj. U jednom trenutku Ana kaže Žoržu da više ne želi da živi.  Kako vreme odmiče, tako se i Anino stanje pogoršava – gubi sposobnost govora i ostaje prikovana za krevet. Čitava radnja se odvija u njihovom stanu te tako ni mi, posmatrači, ne možemo da umaknemo. Putem dugih kadrova sa ukusom uređenog enterijera suočeni smo sa krhkošću i prolaznošću života. Na trenutke se osećamo kao voajeri koji narušavaju privatnost svakodnevice jednog para. Haneke nam razbija iluzije mirne i ugodne starosti i pokazuje nepredvidljivost života i sve njegove večite teskobe. Mi znamo da će Ana umreti, slika nje s početka filma kako leži na krevetu okružena cvećem konstantno je prisutna, ali i pored toga se iznenadimo kada dođe do kulminacije. Kako bi umirio Anu koja vrišti od bolova, Žorž joj pripoveda priču iz svog detinjstva da bi na kraju prislonio jastuk na njenu glavu i ugušio je istim. Ana pruža otpor i koprca se – iako željna smrti, ona nije spremna da se rastane od života.

02

Smrt, poput ljubavi, dolazi bez nagoveštaja. Smrt i ljubav se razlikuju samo u tri slova (franc. mort, smrt; amour, ljubav). U Hanekeovom slučaju, ljubav je iznad svih zakona. Ona je sila koja daje i uzima. Dolazimo i do problema eutanazije – da li ljubav opravdava čin oduzimanja života? Da li naslov Hanekeovog filma opravdava krajnji rezultat?

Film je zasnovan na slučaju iz Hanekeove porodice. Naime, njegova tetka je izvršila samoubistvo jer nije mogla da izdrži reumatske bolove. Reditelj je izjavio da tema filma „Amour“ nije starost, već pitanje kako olakšati našim bližnjima i kako se nositi sa patnjom onih koje volimo.

03

Najjednostavnije objašnjenje eutanazije bilo bi sledeće: ubistvo iz milosrđa ili samilosti koje omogućava laku i bezbolnu smrt neizlečivim bolesnicima. Jednostavna definicija koja za sobom povlači mnoga etička, moralna i pravna pitanja. Strogo zakonski gledano, u zemljama u kojima je eutanazija dozvoljena, lekari su izvršitelji te forme „milosrđa“. U mnogim zemljama postoje udruženja koja se bore za zakonitu eutanaziju, a Belgija je prva zemlja koja ju je dozvolila usvojivši zakon 2002. godine. U Srbiji i Bosni i Hercegovini eutanazija se izjednačava sa ubistvom. Za hrišćane, eutanazija je neprihvatljiva. Svako ugrožavanje ljudskog života je protivljenje Božjoj volji, a igranje Boga od strane čoveka je blasfemija.

04

Mihael Haneke svojim filmom pomera granice društvenih normi. Postavlja se pitanje da li bi prijem kod publike bio isti da je Ana bila na Žoržovom mestu. Još uvek živimo u svetu u kome se od žena očekuje da brinu o svojim muževima i da ne posustaju, ali zar ti isti hrišćani koji se zalažu za Tvorca i ljudski život ne kažu da smo pred Bogom svi jednaki? Žorž se nije slomio fizički. On je doživeo psihičke slomove i procepe jer je bio primoran da posmatra svoju inteligentnu ženu, umetnicu, kako svakog dana sve više kopni i gubi svoj sjaj i svoju ličnost i na kraju, možda i ono najvažnije, svoje dostojanstvo. Mi itekako možemo pronaći opravdanje za njega jer smo bili prisutni, svedočili smo svakom trenutku – od prvog Aninog napada do bolnih vapaja. Ne možemo, a da se ne zapitamo zašto nije izabrao neko drugo rešenje, jer alternativa uvek postoji. Možda je najveća greška izolacija, ali i to je bio jedan oblik uslišavanja Anine želje. Žorž je sve vreme zarobljen između tog obećanja, odanosti, ljubavi i ispravnosti.

05

Ljudi nemaju prava da oduzimaju život, ali polažu određeno pravo na svoje voljene u trenutku kada ovi više ne znaju za sebe. Eutanazija možda dovodi u pitanje čovekovu večnost, ali i svaka teška bolest je isto tako unižava. Haneke kroz slike smrti daje omaž životu. „Amour“ nam daje odgovore koji sa sobom povlače nova pitanja i upravo to konstantno preispitivanje i raznorazna tumačenja čine lepotu i magiju tog filma i podsećaju nas da je čovek smrtan, ali da je umetnost večna.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *