Ulogujte se / Kreirajte profil

Analitička filozofija u XX veku – Ejvrum Strol

Glava 1

SISTEM SOLERA

Istorija analitičke filozofije u dvadesetom veku obeležena je brzinom s kojom se najvažniji pokreti iznenada javljaju, cvetaju, gube zamah, postaju istrošeni i konačno iščezavaju. Kao primere možemo navesti idealizam u njegovoj apsolutističkoj i subjektivističkoj varijanti, teoriju čulnih datosti, logički atomizam, neutralni monizam i logički pozitivizam. Ovi pokojni „izmi” i njihovi živi srodnici, kao što su „redukcionizam”, „pragmatizam” i „naturalizam”, predstavljaju predmet ove studije i na odgovarajućim mestima biće objašnjeni čitaocu. Naravno, ovaj ritam rađanja, cvetanja i opadanja ima i izuzetaka. U ontologiji, različiti oblici materijalizma i dalje uživaju široku podršku, a naturalizovana epistemologija – koju je izložio V. V. O. Kvajn [W. V. O. Quine] a dalje razvili njegovi sledbenici – ne pokazuje znake posustajanja.

Doista, u dvadesetom veku je prestiž nauke, ako išta, a ono postao još veći. Scijentizam, učenje da jedino metodi prirodnih nauka vode znanju, danas se široko zastupa u epistemologiji, metafizici, filozofiji jezika i filozofiji duha. Moric Slik [Moritz Schlick], osnivač Bečkog kruga, je 1918. u Allgemeine Erkenntnislehre to učenje ovako izrazio: „Pošto nauka u principu može da kaže sve što se može reći ne preostaje više nijedno pitanje na koje se ne bi moglo odgovoriti.” U knjizi Neurophilosophy (1986) Patriše S. Cerčlend [Patricia S. Churchland] nalazimo kasniji izraz istog stanovišta:

„U idealizovanom krajnjem slučaju, dovršena nauka predstavlja istinit opis stvarnosti: nema ni neke druge Istine ni neke druge Stvanosti.”

Savremeni filozofi su na uticaj nauke reagovali na tri različita načina, od kojih dva predstavljaju oblike scijentizma. Radikalniji od ova dva tvrdi da ako filozofija ima neku ulogu to mora biti nešto drugo a ne pokušaj da se izloži istinit opis sveta, zato što nauka već ispunjava taj zadatak. U svom delu Tractatus logico-philosophicus, na primer, Ludvig Vitgenštajn [Ludwig Wittgenstein] piše:

„Filozofija nije jedna od prirodnih nauka… Rezultat filozofije nisu ‘filozofski stavovi’, nego projašnjavanje stavova.”

Varijanta ovog gledišta jeste uverenje da filozofija treba da se bavi normativnim ili vrednosnim pitanjima, nasuprot nauci koja je u potpunosti deskriptivna aktivnost, aktivnost utvrđivanja činjenica. Druga, manje radikalna reakcija jeste stanovište da filozofija, kad se njome bavimo na ispravan način, predstavlja proširenje nauke. Tvrdi se da se obe discipline drže istih standarda evidencije i logičke zasnovanosti ali da se njihovi predmeti razlikuju. Prema Kvajnu, među istraživačima postoji podela rada. Na primer, profesionalni naučnici se formulišući svoje teorije služe brojevima, a filozofi analiziraju pojam broja koji se tako koristi. Uopštenije rečeno, neki od scijentistički orijentisanih filozofa smatraju da se zadatak filozofije sastoji u analizi osnova znanja, u šta spadaju i najvažniji pojmovi nauke. Najzad, raznovrsni pristupi odbacuju scijentizam i na različite načine brane autonomnost filozofije; njihovi zastupnici smatraju da filozofija ima i deskriptivnu funkciju i da može da dopre do nenaučnih istina o stvarnosti. U tu kategoriju se mogu svrstati, između ostalih, Dž. E. Mur [G. E. Moore], Ludvig Vitgenštajn, Dž. L. Ostin [}. L. Austin],O. K. Bousma [O. K. Bouwsma], Norman Malkolm [Norman Malcolm] i Gilbert Raji [Gilbert Ryle].

Dž. E. Mur

Pitanje o odnosu filozofije i nauke vodi do još jedne velike razlike – do razmimoilaženja oko pitanja, o kojem se u dvadesetom veku mnogo raspravljalo, da li filozofija treba da bude posvećena stvaranju teorija o svetu i njegovim raznim odlikama. Ovaj spor delom prati distinkciju scijentizam/autonomija,
pošto mnogi od pristalica scijentizma isto kao i mnogi od njihovih protivnika (poput tradicionalnih metafizičara) osećaju da bi filozofija trebalo da se bavi izgradnjom teorija. Ima i onih koji zastupaju i onih koji odbacuju razne oblike scijentizma a ipak poriču da je izgradnja teorija posao filozofije. Vitgenštajn je možda najpoznatiji primer filozofa koji je u svom ranom radu, Tractatusu iz 1922, zastupao scijentizam, a odrekao ga se u svojim kasnijim spisima, kao što su Filozofska istraživanja, objavljena 1953. Pa ipak je, od početka do kraja, dosledno odbacivao shvatanje da je cilj filozofije stvaranje teorija. U Tractatusu, na primer, on tvrdi: „Filozofija nije teorija, nego aktivnost” ( 4 . 1 1 2 ) . 1 Skoro iste reči se nalaze i u Istraživanjima:

 „Bilo je to tačno da naša razmatranja nisu smela da budu naučna razmatranja. … I ne smemo da postavimo nikakvu teoriju. … Mora da se odstrani svako objašnjenje, a na mesto njega može da se pojavi samo opisivanje.” ( 1 9 5 8 : 1 0 9 ) . 2

Ove dve distinkcije (scijentizam nasuprot autonomiji, i teorijski nasuprot neteorijskom pristupu) postavljaju duboki problem kojim ćemo se u ovoj studiji opširno baviti. Sta je filozofija? Sta je (su) njen zadatak (zadaci)? Za kakvu vrstu informacije, rasvetljavanja i razumevanja se pretpostavlja da ih filozofija pruža ako ona nije jedna od prirodnih nauka? Unutar takozvanog analitičkog pokreta to je jedno od ključnih pitanja oko kojeg se oni koji se bave analitičkom filozofijom dele u pogledu shvatanja cilja i smisla filozofije.

Jedna stvar koju smo sigurno naučili proučavajući prethodni period jeste to da je savremena analitička filozofija prisno povezana sa svojom istorijom. U tom pogledu ona je manje slična nauci a više nalik istoriji i književnosti, mada i tu postoje značajne razlike. Ali je suprotnost sa naukom upadljivija. Zašto je tako, složeno je pitanje. Delom je to tako usled razlike između empirijskih i konceptualnih aktivnosti. Aristotelove kosmološke teorije danas većini naučnika nisu zanimljive. U onoj meri u kojoj su ti problemi bili podložni eksperimentalnom proučavanju, oni su bili rešeni. U onoj meri u kojoj su bili metafizički, oni ostaju nepristupačni za naučnu analizu i doista mogu da se opiru svakom rešenju. Rana otkrića Galileja [Galileo] i Njutna [Newton] nisu više u žiži naučnog interesovanja zato što su bila apsorbovana u opšteprihvaćenu istraživačku proceduru. Kad dođe to takvog apsorbovanja, nauka se dalje razvija ne osvrćući se mnogo na svoje prethodnike.

Ali to ne važi za filozofiju. Platon i Aristotel nisu mrtvi, mada su njihove ideje postale bitan deo i činilac savremene filozofije. Još uvek čitamo Tukidida i Gibona da bismo nešto saznali o upotrebi i zloupotrebi političke moći, a Šekspira [Shakespeare] i Džejn Ostin [Jane Austen] radi njihovih prodornih uvida u čovekovu prirodu. Uprkos današnjim čestim pozivanjima na „naučnu filozofiju”, nema nikakve sumnje da je filozofija u biti humanistička disciplina. A to pokazuju i njene veze sa prošlošću. Mada se većina analitičkih filozofa ne bavi egzegezom starih tekstova, problemi koje su postavili drevni mislioci dostojni poštovanja i danas su isto toliko živi koliko i pre mnogih stoleća. Brojni problemi kojima se danas bavimo javili su se još pre mnogo vekova: Kako je moguće da smisleno/istinito govorimo o onome što ne postoji? Kako se bez protivrečnosti može poreći da nešto postoji? Kako je moguće da se dve istinite rečenice o identitetu razlikuju po značenju? Da li je postojanje svojstvo? Uprkos svom drevnom poreklu, sva ova pitanja se nalaze u samom središtu filozofije Gotloba Fregea [Gottlob Frege], Bertranda Rasela [Bertrand Russell], Sola Kripkea [Saul Kripke] i Kvajna, da navedemo samo nekolicinu. Da li stoga treba da zaključimo kako u ovoj disciplini nema nikakvog napretka? Ne mislim da bi trebalo. Ali ukoliko ima napretka, on ne može biti istovetan napretku u nauci, koja često dolazi do konačnih rešenja. Pa ipak i filozofija pokazuje nešto slično napretku: postoji poboljšanje u tehnikama koje se koriste i u novim načinima rešavanja tradicionalnih problema. Tako je, u jednom smislu koji je teško precizno izraziti, polje savremene filozofije i prisno poznato i strano; čini se da u njemu prepoznajemo teren preko kojeg smo u prošlosti prešli a koji nam ipak danas izgleda nekako sasvim različito.

Gottlob Frege

Stoga je teško odgovoriti na pitanje o napretku ne uzimajući u obzir ulogu koju prošlost igra u savremenoj analitičkoj filozofiji. Pokušavajući da pronađem govornu figuru koja bi dočarala ovaj složeni odnos, prvobitno sam mislio da ovo poglavlje nazovem „Novo vino u starim mešinama”. Novo vino bi bilo filozofija koju ću opisivati u ovoj knjizi, a stare vinske mešine bila bi tradicija koja, potičući od Grka, često postavlja iste probleme a ponekad ocrtava i njihova rešenja. Ali ova analogija nije sasvim tačna. Savremena filozofija je možda neka vrsta novog vina, ali tradicionalna filozofija nije stara mešina za vino. Možete piti vino ali ne i mešinu. Potrebna nam je slika prema kojoj bi tradicionalna filozofija bila poput starog vina koje se meša s novom berbom. Predlažem metaforu koja izražava ovaj odnos. Proizvođači serija to nazivaju „sistemom solera”.

U svojoj Encyclopaedia of Wines and Spirits, Aleksis Lišin [Alexis Lichine] ovaj sistem opisuje sledećim recima:

Najzanimljivija stvar o seriju (pored zagonetnog flor-a) jeste naročit sistem kojim se on na najbolji način čuva. Veoma star, veoma dobar šeri ima moć da vaspita i poboljša mladi. Zbog toga se stara vina čuvaju u najstarijim buradima onoga što vinogradari nazivaju solera. To je niz bačvi poredanih po starosti. Niz je sačinjen od istovetnih bačvi. Najstarija klasa u soleri naziva se solera. Sledeća po starosti je prva krijadera, zatim druga krijadera i tako dalje. Kad se vino uzima iz solere, uzima se ista količina iz svake bačve. Tada počinje progresivan sistem kojim se solera dopunjava prvom krijaderom a ova drugom krijaderom itd. Čaroban rezultat ovog sistema je to da najstarija bačva uvek ostaje ista po kvalitetu. Bure iz 1888, na primer, možda sadrži jedva kašičicu prvobitne berbe; ali svako novo vino doliveno u nju tokom godina biće vaspitano da postane 1888. a dopune koje će tek doći biće odnegovane do istog standarda. Ovim sistemom je moguće ne samo da se sačuva isti kvalitet i karakter vina tokom godina, već takođe i da se neprekidnim osvežavanjem Fino tipova mlađim vinima obezbedi da ona ne izgube svoju svežinu. (1971:492)

U ovom sistemu pretakanja i buradi nalazimo način da opišemo odnos između tradicionalne i savremene filozofije. Pozajmljujući Lišinov izraz, možemo da kažemo da stara filozofija ima moć da vaspita i poboljša novu filozofiju. A nova filozofija ne samo da čuva kvalitet i karakter stare filozofije već ima i sposobnost da je osvežava. Mešanje, čuvanje i osvežavanje su dakle karakteristike koje određuju odnos između sadašnje filozofije i njene istorije. Ali sada se postavlja pitanje da li je metafora solere u skladu s činjenicama. Da li je analitička filozofija dvadesetog veka kao novo vino? Ili je kao staro vino koje je izgubilo svoju svežinu?

Ovaj problem postaje složeniji činjenicom da je teško dati preciznu definiciju „analitičke filozofije” jer ona nije toliko neko posebno učenje koliko labavo povezan skup pristupa problemima. Dvadeseti vek počinje jednom knjigom, Dž. E Murovom Frincipia Ethica (1903), koja ističe značaj „analize” u pokušaju da se shvati priroda moralnog prosuđivanja. Mur dokazuje da je predikat „dobro”, koji određuje oblast etike,„prost, neraščlanljiv, neodredljiv”.3 On smatra da mnoge od teškoća u etici, i zapravo u filozofiji uopšte, potiču od „pokušaja da se odgovori na pitanja, a da se prvo nije otkrilo na koje to tačno pitanje želite da odgovorite”. Stoga pitanja zahtevaju „analizu” da bi se razmrsila i da bi se znalo šta ona znače. Murova monografija je nesumnjivo pjegove savremenike i skoro sve potonje filozofe učinila svesnim značaja pokušaja da se razjasne pitanja koja se postavljaju kao i vrste odgovora koji bi bili prikladni.

Ali kad bi se mislilo da ideja filozofske analize počinje sa Murom, bilo bi to pogrešno tumačenje istorije. Postoji mnogo duža tradicija analize čiji se rodoslov može pratiti sve do drevnih Grka. Sokrat se, na primer, može prikazati kao da u prvoj i drugoj knjzi Države pokušava da dokuči uobičajeno značenje pojma pravde. Dijalektički metod koji on koristi, koji se sastoji od predlaganja definicija i iznošenja protivprimera tim definicijama, s upornim nastojanjem da se dođe do suštine pravde, ne razlikuje se mnogo od Murovog pristupa pojmu „dobra” u Principia Ethica. Slična zapažanja važe i za Aristotelovu karakterizaciju istine u Metafizici, koja nagoveštava semantičku teoriju istine Alfreda Tarskog [Alfred Tarski] izloženu u Der Wahrheitsbegriff in den formalisierten Sprachen iz 1935. U obimnim spisima Dejvida Hjuma [David Hume] primetna je jasna analitička crta, kao što se vidi iz njegovog objašnjenja pojma uzročnosti. Stoga je plauzibilno dokazivati da je nešto slično analizi oduvek bilo deo filozofskog postupka.

Bertrand Russell

Pa ipak ni danas još nema opšteg slaganja o tome šta je analiza. Istorija ove teme je prepuna predloženih definicija. U članku „Logical Atomism”, objavljenom 1924, Bertrand Rasel piše:

„Posao filozofije, onako kako je ja shvatam, jeste u suštini logička analiza, kojoj sledi logička sinteza… Najznačajniji deo [filozofije] sastoji se u kritici i razjašnjenju pojmova koje  smo skloni da smatramo temeljnim i da ih nekritički prihvatamo” (1956:341).

Č. D. Brod [C. D. Broad] je analitičku filozofiju smatrao nekom vrstom nauke:

„Tako ima potrebe i mesta za nauku koja će pokušati da analizira i definiše pojmove koji se koriste u svakodnevnom životu i posebnim naukama” ( 1 9 2 4 : 7 8 – 7 9 ) .

U Origins of Analytical Philosophy (1993) Majki Damet [Michael Dummett] nudi dvostruku karakterizaciju:

 „Ono što odvaja analitičku filozofiju, u njenim raznovrsnim vidovima, od drugih škola jeste verovanje da se, prvo, filozofski opis mišljenja može postići putem filozofskog opisa jezika, i, drugo, da se na ovaj način može doći do jednog sveobuhvatnog opisa” (str. 4 ) .

Dva najopširnija skora pretresanja ovog pojma nalaze se u P. M. S. Hekerovoj [P. M. S. Hacker] knjizi Wittgenstein’s Place in Twentieth-Century Analytic Philosophy (1996) i kritičkom osvrtu na Hekerovu knjigu Hansa Sluge [Hans Sluga] „What Has History to Do with Me?”, u časopisu Inquiry (1998). Heker daje kratak pregled savremenih upotreba ovog pojma i povlači nekoliko rasvetljavajućih distinkcija, kao što su distinkcije između logičke i pojmovne analize i reduktivne i konstruktivne analize. Konačno, on se rešava da uzme da termin „analiza” „znači ono što izgleda kao da znači, naime rastavljanje nečega na sastavne delove”. Kao što objašnjava:

Hemijska analiza pokazuje način na koji su hemijska jedinjenja sastavljena od hemijskih elemenata; mikrofizička analiza prodire do subatomskog sastava materije, otkrivajući poslednje elemente iz kojih je sačinjena sva materija. Filozofska analiza gajila je slične ambicije u domenu ideja ili pojmova kojima se bavi filozofija. Prema tome, uzimam da je delo klasičnih britanskih empirista predstavljalo analitičku filozofiju u psihološkom ključu, jer su oni težili da predmete svojih misli analiziraju u kompleks ideja svodivih na njihove jednostavne sastavne delove. Ovaj metod analize, verovali su, neće samo razjasniti problematične, kompleksne ideje, već će i baciti svetio na poreklo naših ideja kao i na izvore i granice čovekovog znanja. Shvatajući ‘analizu’ kao razlaganje, analitička filozofija dvadesetog veka se od svojih preteča razlikuje po svojoj ne-psihološkoj orijentaciji. (Heker 1998:3-4)

Slugin esej počinje dugom raspravom o tome šta bi se moglo podrazumevati pod „analitičkom filozofijom”. Posle brižljive procene raznih do sada iznetih mišljenja, on izvodi sledeći zaključak:

Ishod svega ovoga jeste to da je pokušaj da se odredi suština analitičke filozofije možda beznadežan i da analitička filozofija treba da bude okarakterisana preko nizova porodičnih sličnosti koji se preklapaju kao i uzročnih odnosa „uticaja” koji se šire u svim pravcima a sigurno daleko preko granica za koje se nadamo da ćemo ih povući. Stoga naše pitanje ne bi trebalo da bude: koje to tačno svojstvo svi analitički filozofi dele? Već: kako se na najprirodniji način i najkorisnije mogu povući granice analitičke filozofije i u kojem smislu koristimo ovaj termin kad te granice povučemo na jedan a ne na neki drugi način? (str. 107)

Mislim da Sluga ima pravo kad kaže da je „pokušaj da se odredi suština analitičke filozofije možda beznadežan”. Skoro je svaka predložena definicija bila osporena. Poricano je da je analiza nauka, da su pojmovi koji se analiziraju oni koji su nekritički prihvaćeni, da analiza pokušava da pruži filozofski opis mišljenja, da je ono čemu se teži sveobuhvatan opis bilo čega, ili da je „analiza”, kako smatra Heker, uvek raščlanjavanje nekog pojma na njegove sastavne delove. Sto se tiče ove poslednje teze, način na koji je Dž. L. Ostin u članku „Three Ways of Spilling Ink” (1970b) opisao razliku između toga da li smo nešto učinili namerno, promišljeno ili s nekim ciljem predstavlja primer analize pojma odgovornosti koja se ne sastoji u raščlanjavanju pojma na njegove sastavne delove. Ovakvi postupci nisu sastavni delovi odgovornosti na onaj način na koji su atomi vodonika i kiseonika sastavni delovi molekula vode.

Rudolf Carnap

Prihvatimo Sluginu sugestiju, uz malu izmenu po uzoru na Mura, da kad govorimo o analitičkoj filozofiji imamo posla s porodičnim sličnostima. Mnogi naučnici bi se složili sa Slugom da nema jedne jedine odlike koja karakteriše aktivnosti svih onih koji se uobičajeno nazivaju analitičkim filozofima. Pa ipak bi se većina komentatora složila sa Murom da, ma koliko se rad pojedinih filozofa koji upražnjavaju analitičku filozofiju razlikovao, on je usmeren ka ekspliciranju značenja izvesnih pojmova, kao što su „znanje”, „verovanje”, „istina” i „opravdanje”. Kad se to kaže polazi se od pretpostavke da se ne može doneti razborita procena nijedne predložene teze sve dok se ne razumeju sama teza i pojmovi koje ona uključuje. To je u suštini ono što Mur smatra zadatkom analize. Ali ima mnogih različitih načina da se teži ovakvom cilju, od strogo formalnog pristupa jednog Fregea ili Tarskog do aforističke tehnike usmerene na primere karakteristične za kasnog Vitgenštajna. Prema tome, umesto da pokušavam da definišem pojam analize tragajući za nekom zajedničkom odlikom koju pokazuju svi slučajevi analitičke filozofije, usredsrediću se na doprinose jedne grupe pojedinaca koje svi smatraju analitičkim filozofima. U ovu grupu spadaju Gotlob Frege (1848-1925), Bertrand Rasel ( 1 8 7 2 – 1 9 7 0 ) , Dž. E. Mur ( 1 8 7 3 – 1 9 5 8 ) , Ludvig Vitgenštajn ( 1 8 8 9 – 1 9 5 1 ) , Rudolf Karnap ( 1 8 9 1 – 1 9 7 0 ) , Dž. L Ostin ( 1 9 1 1 – 1 9 6 0 ) , Gilbert Raji (1900-1976) i V. V. O. Kvajn ( 1 9 0 8 – ) . 4 Ne slažu se svi komentatori oko toga koga bi trebalo uključiti u jedan ovakav spisak. Heker, na primer, smatra da Kvajn nije analitički filozof. Pa ipak, ovo je gledište manjine i većina bi komentatora Kvajna svrstala u ovu kategoriju.

Većinu najznačajnijih dostignuća u analitičkoj filozofiji dugujemo pomenutim filozofima. Oni su inicijatori filozofskih doktrina, stilova, pristupa ili gledišta koja su sistematizovana i koja obrazuju grubi ekvivalent škola. Ovi pristupi su pokretali mode i privlačili brojne sledbenike. U takva učenja dvadesetog veka spadaju logički atomizam, filozofija zdravog razuma, pragmatizam, filozofija običnog jezika, logički pozitivizam i semantička teorija istine. Mnogi od ovih mislilaca su preobrazili ili na nove načine proširili starije tradicije (npr. Kvajnov holistički empirizam), ali neki su (npr. Ostin) razvili nove i jedinstvene pristupe filozofskim pitanjima. Bez sumnje je najuticajniji filozof ovog doba bio Vitgenštajn ( 1 8 8 9 – 1 9 5 1 ) . Njegovi spisi – skoro svi objavljeni tek posle njegove smrti – dominiraju savremenom scenom i čini se da im je suđeno da budu od središnjeg značaja i u doglednoj budućnosti. Stoga je plodan način da se pruži opšti pregled ovog perioda to da se usredsredi na doprinose ovog izuzetnog skupa pojedinaca. Ja ću to učiniti hronološki. Ali treba dodati da su od 1930-ih do danas i drugi mislioci dali doprinose vredne pažnje. U njih spadaju Karl Poper [Karl Popper], P. F. Strosn [P. F. Strawson], Roderik Cizolm [Roderick Chisholm], Donald Dejvidson [Donald Davidson], Dejvid Luis [David Lewis], Hilari Patnam [Hilary Putnam], Rut Barkan Markus [Ruth Barcan Marcus], Pol i Patriša Cerčland [Paul i Patricia Churchland], Džon Seri [John Searle], Zeno Vendler, Tarski [Tarski], Bousma [Bouwsma], Damet [Dummett] i Kripke [Kripke]. Ovaj spisak nikako nije potpun. Nažalost, zbog ograničenog prostora ne mogu se baviti radom svakog od njih, mada ću se baviti nekima. Ova studija ne predstavlja toliko pregled perioda koliko prikaz onoga što smatram nekim od najznačajnijih filozofskih ideja u dvadesetom veku.

Ludwig Wittgenstein

Stvaranje simboličke (ili matematičke) logike možda je najznačajnije ostvarenje u dvadesetom veku. Pored svoje intrinsične zanimljivosti i značaja za kompjuterske nauke i veštačku inteligenciju, ona je izvršila ogroman uticaj na filozofiju kao takvu. Mada kod stoika ima anticipacija ove vrste logike, njeni moderni oblici nemaju egzaktnu paralelu u zapadnoj misli. Brzo je postalo očigledno da se postignuće ovog reda ne može zanemarivati, i bez obzira koliko raznovrsna bila njihova interesovanja skoro svi analitički filozofi su priznali njen značaj. To je posebno postalo slučaj kad se uvidelo da je nova logika, blisko povezana s matematikom, fundamentalna za naučno teoretisanje. Mnogi filozofi su kombinaciju logike i nauke smatrali uzorom koji filozofsko istraživanje treba da sledi. Logički pozitivizam – učenje koje je cvetalo tokom 1930-ih i 1940-ih – bio je paradigmatičan izraz ovog gledišta. Slične su prethodnike imale i teorije značenja i referencije koje su u drugoj polovini dvadesetog veka razvili Karnap, Kvajn i Patnam. Kao što ćemo videti, ova je sprega nauke i logike dominirala američkom filozofijom od vremena prvih pragmatista, poput C. S. Persa [C. S. Pierce] koji je pisao početkom dvadesetog veka, do danas.

Ali sama simbolička logika, nezavisno od svojih veza s naukom, služila je kao uzor. Mnogi su filozofi osećali da, kad se hvatamo u koštac s filozofskim problemima, treba da sledimo njene kriterijume jasnosti, preciznosti i strogosti. Piter Simons [Peter Simons], Dejvid Kaplan [David Kaplan], Kvajn, Dejvidson, Luis, Markusova i Kripke su savremeni dobro poznati predstavnici ovog gledišta. Pa ipak su stariji mislioci, a naročito kasni Vitgenštajn, odbacivali ovaj pristup, dokazujući da prihvatanje logike kao idealnog jezika, nadmoćnog u odnosu na prirodne jezike kao što su engleski ili nemački, vodi u paradoks i nekoherentnost. Vitgenštajnova kasnija filozofija se sastojala u razvijanju jedinstvenog metoda koji je isticao vrline običnog jezika kao sredstva za opisivanje sveta. Kao što on kaže:

„Ono što mi činimo to je da reči vraćamo od njihove metafizičke njihovoj svakodnevnoj upotrebi.”

Posebno je njegov metod izbegavao one vrste uopštavanja i izgradnje teorija koje su suštinske za logiku.Uprkos očiglednom uticaju simboličke logike, ja ne verujem da je vladanje njenim tehničkim pojedinostima nužno za razumevanje filozofskog značaja logike. Ovde nam može pomoći jedna analogija. Možemo da razumemo raspravu o uticajima automobila na atmosferu a da ne znamo kako radi motor s unutrašnjim sagorevanjem. U ovoj studiji, prema tome, neću pokušati da iznesem neki ekvivalent kratkog teksta o logici. Slične primedbe važe i za raspravu o modalnoj logici u osmom poglavlju.

U onim odeljcima ove knjige u kojima postoji bliska povezanost tehničkih pojmova logike, kao što je teorija kvantifikacije, sa filozofskim učenjima, kao što su teorija deskripcija i neposredno referencijalna teorija vlastitih imena, uopšte uzev je moguće da se logički pojmovi objasne običnim engleskim jezikom, i to je pristup kojeg ću se držati. Stoga verujem da će čitalac shvatiti filozofske probleme i bez temeljnog poznavanja moderne logike. Imajući ovo na umu, dozvolite mi da sada opišem zašto su i na koji način pomenuti filozofi odgovorili na novu disciplinu, matematičku logiku.

Ejvrum Strol

Analitička filozofija u XX veku – “Dereta”; Beograd 2005 g.”

Prevod: Rastko Jovanović

1 Svi navodi iz Tractatusa dati su prema: Ludwig Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicus, preveo Gajo Petrović, „Veselin Masleša” i „Svjetlost”, Sarajevo, 1987 – prim. prev.

2 Svi navodi iz Filozofskih istraživanja dati su prema: Ludvig Vitgenštajn,
Filosofska istraživanja, prevela Ksenija Maricki Gadanski, Nolit, Beograd,
s. a. – prim. prev.

3 Dž. E. Mur, Principi etike, prev. Živojin Simić, Nolit, Beograd, 1963,
str. 36. – prim.prev.

4 Kvajn je umro 2000. – prim. prev.

Sledeći nastavak:

Filozofska logika

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *