Ulogujte se / Kreirajte profil

Ананда Кумарасвами: Ko je ђаво и где је пакао? (део I)

Увод у дело Ананде Кумарасвамија

AKCooma

Ананда Кумарасвами (1877 – 1947), метафизичар, филозоф; историчар индијске уметности, симболизма, један је од најодговорнијих за иницирање данашње, ипак морамо признати, добре упознатости западног човека са Индијом као феноменом, једном од централних фигура источне културе и филозофије.

Рођен је на Шри Ланци, као син правника и филозофа Муту Кумарасвамија (првог нативног азијата одликованог титулом „сер“) и ћерке америчког биолога Вилијема Бибија, Елизабете. Убрзо по рођењу умире му отац, па се млади Кумарасвами са мајком сели у Енглеску, где завршава студије геологије и ботанике, а нешто касније и докторира на тему цејлонске минералогије на лондонском универзитету; враћа се у домовину и бива постављен за директора Минеролошког музеја на Шри Ланци. Одговоран је за откриће минерала Торианита, који, из своје скромности није желео да назове према себи.

Интригиран културним наслеђем Шри Ланке, спровео је широку студију историјских артефаката ове земље коју је објавио у обимној монографији. Ширина његовог видика била је много већа, па је убрзо напустио геологију и потпуно се посветио проучавању културе и уметности Индије и Шри Ланке. У другој монографији, објављеној исте године, под називом „Тематика индијске уметности“ (1908) Кумарасвами покушава да оживи и интерпретира филозофију индијске уметности. Његова дела, писана у строго академском духу, била су због тога својеврсни уџбеници за упознавање западног човека са филозофијом културе далеког истока. Исте године је записао:

„Изгледа да је до сада највећи проблем био то што су индијску уметност проучавали једино археолози, а нису археолози, већ уметници ти који су компетентни да просуђују значај уметничких дела и процењују њихову вредност“.

Ипак, оно по чему ће Кумарасвами остати најпознатији, и по чему је његово животно дело специфично и препознатљиво свакако је његова заслуга за оснивање једне специфичне филозофије, која, иако историјски посматрано – модерна, заправо сасвим другачијег, универзалног и, може се рећи, метаисторијског карактера. Реч је о перенијалној филозофији (filosofia perennis), која се као посебан и интегралан систем мишљења уобличила управо захваљујући трима великим фигурама: Рене Генону, Фритјофу Шуону и Ананди Кумарасвамију.

Суштина перенијалне филозофије је оживљавање метафизике, напуштене и одбачене од стране модерних друштвених наука и модерног друштва уопште (од појаве хуманизма, картезијанског рационализма и позитивизма), уз помоћ које се наново успоставља заборављена и напуштена етика вертикалне хијерархије, на чијем је дну материјализам, оличен у искључиво практичној примени, негирању духовности, строгој специјализацији до атомизованих делића стварности у којима смо закатанчили знање, који се, без икакве паралелне синтезе, све више распршују у хаос без значења и смисла. На врх вертикалног устројства, перенијализам поново подиже чист Интелект, духовност, али не тиме што га сам на то место прокламује – перенијалисти су само обзнањивачи нечега што је истинско устројство света, због чега се перенијализам и не може назвати интегралном филозофијом у буквалном смислу.

Централна идеја, око које гравитирају, из које се рађају и у коју се уливају све импликације перенијалистичке мисли је метафизичко јединство свих религиозних форми које је човечанство створило. Све разлике између аутентичних традиција различитих народа, између религија, према перенијалистима, заправо су само спољашње, естетске, културолошке. Иза вела спољашњих манифестација, ритуала, обичаја, налази се, обично скривена, увијена у метафоре, митове, предања и симболе, објављене кроз уметност, књижевност и све форме традиционалног стваралаштва, једна јединствена метафизика, једно учење о свету, човеку, души, један смисао, једна Истина. Један Бог. Циљ перенијалиста је дешифровање ових симбола, њихова интерпретација, контемплација, а на крају и уживање у њиховој универзалној, ванвременској лепоти. Честа је перенијалистичка критика модерног света и модерности уопште, и такође је изречена са исте, неутралне позиције: модерно устројство се дешифрује, просто – са циљем да се укаже на његове мане, нелогичности и његов духовни пад и декаденцију, зато што је и оно део света, актуелно је и о њему се такође размишља, а негативан призвук критике, само је од секундарног значаја.

Перенијализам нема синкретистичке тенденције; нема, заправо, никакве тенденциозности у перенијалистичкој мисли, до контемплације једне Истине и једне метафизике у свим њеним појавностима, од настанка човека до данас.

Текст Ананде Кумарасвамија који ћете у наставку прочитати, преузет је и преведен из књиге „Coomaraswamy, Volume 2: Selected Papers: Metaphysics“ која представља скуп Кумарасвамијевих есеја које је припремио Роџер Липсеј, док је у оригиналу есеј објављен у часопису „Разматрање религија“. Иако су текстови перенијалиста обично херметични, текст који следи прилично је отворен за ширу читалачку публику. Кумарасвами настоји да идеје „ђавола“ и „пакла“, као његовог царства, демистификује, образложи и дефинише. У ери атеизма, посебно западног човека, ненавикнутог да размишља у симболима, теолошки термини као што су „Бог“, „ђаво“, „пакао“ и „рај“ често су разумевани као материјални реалитети, с тога што се, наоружан сазнањима и достигнућима модерне науке, и модеран човек према овим идејама односи на исти начин – не верује се, не у Бога или ђавола; не верује се у сопствену интерпретацију тих идеја. Тако да се често може чути како неко „не верује у некаквог деду који седи за облацима“, а верска догматика се такође у позитивистичком кључу разумева искључиво буквално, па се из истог, буквалистичког менталног устројства, иста и одбацује.

Кумарасвамијев циљ овде, је да ђавола, Сатану, палог анђела, представи као менталну идеју, као концепт. Не као чудовиште које обитава у утроби земље, у којој се налази некакав Пакао, већ као чудовиште у глави сваког човека, које обитава у дубинама његове подсвести. На овај начин схваћен и дешифрован, ђаво из мита, верског текста или житија неког мистика и пустињака добија свој истински смисао. Тек када у борби монаха Калиста, Јована Лествичника или било ког од хришћанских мистика, против демона, св. Ђорђа који убија Аждају, муслиманских суфија који у глувој тишини пустиње објављују џихад, свети рат против неверника у себи самима, народних бајки и митова из старе Грчке, Индије, Персије и читавог света, у којима је присутан мотив ђавола, звери, аждаје, змије, пакла – тек када, дакле, из огромне светске баштине коју су нам преци оставили као упутства и поуке, уместо ђавола са роговима, репом и трозубцем, видимо саме себе, уместо ђавољег репа видимо похлепу, уместо рогова – користољубље, уместо змијског језика – нашу сопствену лажљивост, а из метафоре о вечитим мукама у паклу у коме нас ђаво кува у кључалом лонцу, учитамо кување у својим сопственим лошим особинама, испред нас се отвара једна непресушна ризница поука како да се са овим ђаволом боримо и изборимо, како не бисмо и сами завршили у паклу сопствене искварености.

Иако су чињенице које Кумарасвами овде износи углавном познате упућенима у перенијалистичке текстове, митологију, или људима навикнутим да мисле у симболичком кључу, и у овом тексту он не доноси никакве нове или шокантне информације које нисте нигде до сада могли чути, он нам, ипак, информације разбацане у различитим историјским епохама и различитим баштинама, на једном месту сажима и интерпретира, несебично нам пружајући шансу да се послужимо његовом ерудицијом. На крају, оно ексклузивно што ће читалац добити, заправо је перспектива дешифровања света и, како се аутори овог превода и уводног текста надају, једно ново светло на крају мрачног тунела.

(Приредио: Јован Вељковић)

Ko je ђаво и где је пакао

Хуго Симберг - Рањени Анђео

Хуго Симберг – Рањени Анђео

То што у савременом добу, у коме „већина религију посматра као архаично и непотребно прибежиште“(1) човек више не узима за озбиљно појмове као што су „Бог“ и „Сатана”, што произлази из чињенице да се оба ова ентитета посматрају кроз лупу објективности, само као сопствене персонализације, за чију егзистенцију нема адекватних доказа. Исто се, наравно, може рећи и за идеју раја и пакла, посматраних као време и простор који нису ни овде ни сада.

Ми смо, у ствари, сами одгодили долазак „Царства небеског на земљу“, замишљајући га као неку врсту материјалне Утопије која се тек има реализовати, како се свесрдно надамо, кроз пар „петогодишњих планова“, занемарујући чињеницу да је концепт сталног прогреса, заправо стална јурњава „у којој се вечито морамо знојити“(2), што је фраза која више упућује на пакао него на рај. То заправо значи да смо изабрали да заменимо садашњи пакао за будући рај који никада и нећемо спознати.

Међутим, доктрина са којом треба да се овде суочимо је „да је Царство небеско у нама самима“, сада и овде, или како је Јакоб Беме стално истицао: „пакао и рај су свуда, протежу се бесконачно…. ти си дакле у рају или паклу… душа и рај и пакао носи у себи“(3), тако да се не може рећи да „негде одлази“ када наступи физичка смрт. И ту, можда, може да се тражи решење проблема Сатане.

Одавно је препознато да идеја сатанске „личности“, вође многих „палих анђела“, са собом носи одређене потешкоће: чак у религијима које произлазе из манихејског дуализма; истовремено, ако се ђаво перципира као све што није Бог, онда је божанска бесконачност заокружена и ограничена. Да ли је „он“, Сатана, онда персона, или само „персонификација“ тј. само претпоставка личности?(4) Ко је „он“ и где је? Да ли је змија, или змај, има ли рогове и отрован реп? Да ли може да добије искупљење као што су Ориген Адамантије и муслимани веровали? Сва су ова питања блиско повезана.

Иако се у истинитост дуализма може с правом сумњати, нека врста дуализма је логички неизбежна у практичне сврхе, зато што било који свет у простору и времену тачније, свет који се може дефинисати речима или математичким симболима, мора бити свет бинарних опозиција, истовремено и квалитативних и квантитавних, на пример, кратко или дуго, добро или зло; чак и ако би могло бити другачије, свет без ових супротности, био би свет из којег би свака могућност избора и било који ступањ реализације неостварених потенцијалности били искључени, а такав свет не би могли насељавати људска бића као што смо ми. За све оне који држе да је „Бог створио свет“, питање зашто је дозволио постојање било чега злог, или оног у коме је сво зло оличено, потпуно је бесмислено. Могли бисмо се тако питати и зашто није направио свет без димензија или протока времена.

Даикјокан Ђигоку - Велики вриштећи Пакао

Даикјокан Ђигоку – Велики вриштећи Пакао

Читава наша метафизичка традиција, и хришћанска и све остале, држе да „у нама постоји двојство“(5), овај човек, и Човек у том човеку, што се и данас одржало у нашем говорном језику, где, на пример, израз „самоконтрола“ упућује на то да постоји онај који контролише и још један, субјект који бива контролисан, па иако знамо да „ништа не може деловати само на себе“(6), ипак то заборављамо када говоримо о владању над самим собом.(7) Од ова два „сопства“, унутрашњег и спољашњег човека, психофизичке „личности“ и саме Личности сачињена је целина духа, душе и тела. Од ова два, с једне стране тела и душе (или ума) и са друге – духа, прво је променљиво и смртно а друго непроменљиво и бесмртно; једно „постаје“, друго „јесте“, и постојање онога што није, али постаје, је ништа друго до „персонификација“ и „претпоставка“, пошто не можемо рећи за било шта што се стално мења да ,,јесте“. И ма како неопходно било рећи „ја“ и „моје“ из практичних и свакодневних потреба, наш Его је заправо ништа више до назив за сукцесивну серију опажаја одређених понашања.(8) Тело, душа, дух: да ли се било које од ових може изједначити са ђаволом? Тело сигурно не, зато што тело у својој суштини није ни добро ни зло, оно је само инструмент и средство добра и зла. Не може ни дух – интелект, „synteresis“, свест, Племенити Дух (грч. ἀγαθὸς δαίμων) – јер је ово, по хипотези, човеков најбољи и најбожанскији део, сам по себи безгрешан, и наше једино средство за учествовање у животу и савршености самога Бога. Остаје само „душа“, она душа, коју морају презрети сви ученици Христови и коју, како нас свети апостол Павле подсећа, Реч Господња попут мача са две оштрице, „одсеца од духа“. Душа коју је свети апостол Павле морао да „изгуби“ како би био у стању да истински изрекне: „А ја више не живим, него живи у мени Христос“, објављујући, као Мансур, сопствено обожење.

(Крај првог дела)

Следећи наставак

За П.У.Л.С.Е Превели и приредили: Јован Вељковић, Игор Стевановић Орељ и Стефан Златановић

1 Маргарет Маршал, Нација, 1946.

2 Јакоб Беме, Dе incarnations Verbi, 11.5.18.

3 Јакоб Беме, Oд раја до пакла, стр. 259, 260.                                                                                                            

4 „Личност не може бити потврђена од стране других живих бића, лишена интелекта и разума, али ипак говоримо о личности човека, Бога и анђела.“ (Боетија, Против Еутихија II) На основу тога, ђаво, који остаје анђео и у паклу, може се назвати личношћу, или личностима, пошто је његово име „Легија: јер нас је много“, али пошто је пало биће, „лишен здраве памети“, његова личност је заправо само потенцијална. То се исто може рећи и за душу, да онај ко има душу има личност, али тешко да је душа, сама по себи, носилац личности. И ђаво и душа су невидљиви, њих можемо једино осетити, што је управо оно што „личност“ подразумева: „Личност, то је хипотетичка јединственост коју неко постулира покушавајући да објасни понашање људи.“ (Х. С. Саливен, „Увод у студије међуљудских односа“, Психијатрија, T, 1938)

5 Платон, Држава 439DE, 604B; Филон Александријски,  Deterius 82; Тома Аквински, Sum. Theol. II-II.26.4; Свети апостол Павле, 2 Кор 4:16; и уопштено, ову доктрину кратко објашњава Гете: „Две душе мени, ах, распињу груди, и сместа би се растале да могу.“ (Фауст, 1, 759) Слично је и у Веданти, Будизму, Исламу и у Кини.

6 Nil agit in seipsum: аксиоматски код Платона у Хришћанству и индијској философији: „Знамо да један исти предмет не може у исто време, и у истом односу и да трпи и да ради супротно.“ Платон, Држава 436B; „Строго говорећи, нико не господари својим делима.“ Sum. Theol. 1.93.5; „Због антиномије везане за идеју о деловању над самим собом.“ (svātmani ca kriyāvirodhāt), Sankara on BG 11.17.

7 „Да ли си слободан од себе? Онда си под самоконтролом.“ (selbes gеwaltic = санскр. svarat), Мајстор Екхарт, Pfeiffer ed., стр. 598.

8 „Како оно што никад није у истом стању може да ‘буде’ било шта?“ (Платон, Кратил, 439E; Теетет, 152D; Гозба, 207D, итд.). „Его није реалност, зато што се уочава само у тренутку, односно не траје чак ни два узастопна момента.“ (naivāham – arthah ksanikatva – darsanāt; Vivekacūdāmani of Sri Sankarāchārya, 293, Swami Madhavananda, tr., Almora, 3rd ed., 1932).

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Ананда Кумарасвами: Ko je ђаво и где је пакао? (део I)

  1. Jelena

    26/06/2016 at 20:02

    “Učinio sam karakterističnu evropsku grešku, mračnu tačku sam tražio izvan sebe, a bila je u meni”. Bela Hamvaš

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *