Ulogujte se / Kreirajte profil

Андрић по други пут међу јужним Словенима

Поново читам „На Дрини ћуприју“. Работа узалудна и сувишна, баш као и све друго што би човек радио на овом Божјем дуњалуку.

Не могу а да не приметим оно што већ сви знају: да је којим случајем Андрић данас жив, оптужили би га да је српски националиста. Или би га осудили без оптужнице, свеједно.

Ако би се уопште и бранио, у шта сумњам, свака његова одбрана била би узалудна. И то што је по рођењу Хрват, а по опредељењу Југословен; и то што је по вероисповести атеиста, а по идеологији младобосанац, комуниста и комформиста, све би то пало у воду пред једним јединим аргументом оптужнице. Крив је зато што је по перу био Србин.

Андрић је писао о Србима у Босни који не силују већ су силовани, који не пљачкају већ су опљачкани, који не убијају већ су убијани. Суд јавности му не би узео за олакшавајућу околност чињеницу да није познавао силоватеље, пљачкаше и убице који су 90-тих година XX века себе називали великим Србима. Не би му вредело ни то што је најбоље од свих јужнословенских писаца описао босанске фрањевце, јеврејске трговце и турске газије. Ништа му не би помогло, јер је Андрићева судбина да постхумно буде „српски националиста“.

Код нас се све тумачи са накнадном памећу. Ваљда зато што немамо претходне памети.

Андрић је српски писац, и то је његов највећи проблем који данас има, иако је одавно мртав (ако мртав човек уопште може да има проблема?). Андрић је српски писац не само зато што је писао о Србима, већ и зато што је писао на српском језику, екавицом. Шта му је то требало, рекао би неко са накнадном памећу минулих ратова.

Примера Андрићевог „србовања и политичке некоректности“ у роману „На Дрини ћуприја“ је подоста. Навешћемо само неколико.

Српски сељак Радисав обноћ руши оно што се обдан сагради на ћуприји. Андрић га у свом роману велича као малог, великог човека и јунака. Садашњим аршинима мерено, Радисав је најобичнији назадњак и мрачњак који се противи изградњи ћуприје на Дрини. Он је против моста који спаја обале и људе, он је против симбола просперитета и бољитка. Радисав је, такорећи, против интеграција. Јер шта је ћуприја у оно време била него фактор интеграција. Као Шенгенски уговор данас. Дакле, Радисав је par excellence негативац. И поред свега тога, Андрић велича његову српску деструктивну памет која се противи сваком бољитку и просперитету, па макар и кад их „добронамерни“ страни фактор силом намеће.

После чувеног набијања на колац, један од Андрићевих Срба хоће да подмити џелата Мерџана да му преда Радисављево мртво тело, како би га достојно сахранили. Мерџан је, гле чуда, Циганин! И други џелати – помоћници су све сами Цигани (а не Роми!), јер је то једно занимање недостојно часног човека. Из тога произилази да се сви Цигани баве занимањима недостојним човека, тј. да Цигани и нису људи. Ето политичке некоректности.

Андрићев Србин док нуди мито, сељачки резонује: „Циганин је, створење без крста и душе, па нит можеш да га кумиш ни братимиш, ни ичим на земљи или на небу закунеш.“ Само можеш да му платиш. Дакле, Андрић је расиста, јер је написао да су сви џелати Цигани који су подмитљиви и без душе. Нема везе што је Андрић вероватно пронашао у историјској грађи да су Турци заиста користили Цигане за овакве прљаве работе. Нема везе, јер ниси смео тако нешто да напишеш, господине Андрићу. То је политички некоректно!

Када је Вишеград поплавила ћудљива Дрина, мештани беже од поводња у куће на брду, изнад града. Тамо смештају своју чељад по принципу: хришћанска нејач по хришћанским кућама, а муслиманска нејач по муслиманским кућама. Дакле, Андрић је шовиниста и верски нетолерантан мрачњак. Није за заједнички суживот, интеграцију и верску толеранцију. Он раздваја жене, децу и старце по верској припадности.

Осим тога, Андрић назива Бошњаке „Турцима“. Данас је то погрдно. Или можда није? Поједини Андрићеви јунаци Бошњаке зову „потурицама“, док неки други јунаци Србе зову „Власима“ и “влашком стоком”. Понекад и „влашким копиланима“.

С друге стране, Андрић пише за неко бошњачко насеље да се „готово цело њихово село за последњих четрдесет година истурчило“. Он не каже да су то били богумили који су примили ислам, већ децидно тврди да су се „истурчили“, односно да су то били хришћани који су примили ислам. Данашња бошњачка историографија говори другачије. Дакле, Андрић је верски фанатик, који не признаје слободу избора вероисповести. Нема везе што је писац у историјским изворима вероватно пронашао да су поједини Срби и Хрвати прелазили у муслиманску вероисповест, јер им је тако било лакше да живе у турској провинцији и да напредују у служби. Као што се данас људи учлањују у политичке странке. Небитна су историјска факта, јер је политички некоректно некоме говорити да је био ово, пре него што је постао оно. Ваљда он најбоље зна шта је био, и шта ће бити. То је његово демократско право.

Занимљиво је да су поједини Андрићеви послератни издавачи морали да се правдају пред читаоцима због пишчевог „говора мржње“. У роману „На Дрини ћуприја“, у издању сарајевске Свјетлости из 1963. године, у речнику турских речи и провинцијализама, стоји објашњење: “Назив Турци и турски употребљени су често у току причања и за босански муслимански свет, наравно не у расном и етничком смислу него као погрешни али од давнина уобичајени назив.“ Да ли је данас овај назив још увек погрешан? И да ли је уобичајен? То више нико не зна. А некада се знало.

Даље, Андрић пише да „домаћи Турци“ неће да служе у аустријској војсци. Они “нису хтели да обуку каурско одело и мећу на себе каише који су се укрштали на грудима и тако стварали мрски симбол крста”. Значи, и „домаћи Турци“ су верски нетолерантни.

За травничког везира Тахир-пашу Стамболију, Турци веле да је „никаква вјера“, потурчењак, али у души влах ко што је некада и био. Зато је имао обичај да своје сеизе дозива звонцетом, као што се данас дозива особље у каквом хотелу. Турци су говорили да влашко копиле удара у звоно као влашки поп, и да га погана крв вуче да звони. Значи да су понекад прави Турци били нетолерантни према истоверној браћи „домаћим Турцима“, односно Бошњацима. Или то све, може бити, Андрић измишља.

Осим тога, „домаћи Турци“ се пред налетом хришћанске војске селе из Србије у Босну, па из Босне у Санџак, и даље у Турску, јер “нису хтели да век проводе у земљи где звоно куца”. Они нису знали да су све сеобе узалудне. Што би рекао Басара, били смо под Турцима, а кад су они отишли, ми смо постали Турци.

Андрић је навијачки настројен према устаницима који подижу Први српски устанак. Он ликује заједно са Србима касаблијама због првобитних војних успеха раје против турских окупатора и завојевача. И призива устанак у Босни. Да ли су Турци уопште били окупатори и завојевачи у Босни и Херцеговини? Или су то били Аустријанци? Или, можда, сами Срби који су се лажно представљали као борци против окупатора? Са данашњом памећу то је сасвим неизвесно. У оно време је цела ствар била много јаснија.

Андрић велича српске победе у Балканским ратовима у којима је сахрањена моћна Турска империја. Да ли су то биле победе које треба славити? Неки би данас рекли да су Србија и Црна Гора окупирале Санџак, Косово, јужну Србију, Македонију, одакле су протерани сироти Турци који нису били никакви окупатори, већ своји на своме.

Андрић благонаклоно гледа на српске младиће који су у бунама, устанцима и ратовима бежали из Босне у Србију, да би се као добровољци борили против Турака или Аустријанаца. Данас би то били дезертери, а не добровољци. Заправо, у наше доба су чак и босански спортисти који наступају за Србију или Хрватску, а не за БиХ, издајници своје родне груде. Да не говорим о војним обвезницима.

Код Андрића надмени чиновници Аустро-Угарске гледају са презиром на малу босанску касабу. И за самог писца је вишеградска касаба током XIX века “заостала оријенталска средина”. Домаће становништво без разлике je просто и ускогрудо, јер гледа на аустријске придошлице са подозрењем. А како би становништво једне државе требало да гледа на војне и цивилне представнике власти друге државе која их је анектирала? Онако како ми данас гледамо на Брисел?

Андрић би данас као младобосанац био проглашен за терористу. Он велича Сарајевски атентат, за који сада неки веле да је подли терористички акт (или, можда, херојски чин?). Андрић правда заверенике и убице (или, можда, борце за слободу?), не називајући их Аписовим пуленима и подлим зликовцима. То је данас недопустиво.

У деветнаестом поглављу романа Андрић представља свој младобосански политички манифест, усмерен на уједињење свих јужних Словена и уништење “уједињене” средње Европе и Балкана под Хабсбуршким жезлом. Андрић критикује аустријску власт у Босни која је у оно време била фактор обједињавања многих европских народа. Да ли би данас Андрић био против евро-атлантских интеграција јужних Словена? Да ли би он данас био евроскептик, као што је ономад био К&K скептик?

Све ово данас, са накнадном памећу, после Сребренице и Вуковара звучи другачије, али у каквој је вези страшни злочин у Сребреници и Андрићева симпатија према “сиротињи раји” која се бори да истера турске и аустријске окупаторе (да ли су Турци и Аустријанци били окупатори?) из Србије и Босне. Зар није пет стотина година под Турцима (да ли је било баш пет стотина?) претходило злочинима из 90-тих? (да ли је 90-тих било злочина?)?

Срећан је Андрић што је на време умро (да ли је умро или је још жив?). Све на овом свету треба урадити на време. На време се треба родити, на време оженити, изродити децу, завршити све послове, и, на крају, на време умрети. Онај ко живи предуго, осуђен је без кривице. Осуђен је на дуго памћење, од чега нема горе казне.

за П.У.Л.С: Микица Илић

5 komentara na tekst Андрић по други пут међу јужним Словенима

  1. Andrija Terzic

    29/03/2017 at 22:42

    Odlicno

  2. kole

    30/03/2017 at 15:59

    (y)

  3. Пеко

    01/04/2017 at 11:54

    Све је лепо речено и о свему је дат правилан суд.
    Жалосно је што је данас све постала политика и што је она семе зла и мржње. Због ње и личних интереса ”вођа” кривотвори се историја, негирају истинске вредности, распирује мржња и негира човек и човечно.
    Жалосно је и то што је све више оних који следе ”усијане” главе чија злодела заустављају точак цивилизацијског развоја и све народе враћају у прошлост.

  4. Dusan

    20/07/2017 at 11:26

    Odlicno!

  5. Raca

    05/08/2017 at 19:13

    Одличан текст, поздрав за аутора Микицу Илића, а што се Иве тиче порука: да се никако не враћа овамо, јер би га одмах шлог стрефио, кад би видео шта се дешава.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *